Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužioci su upisani kao suvlasnici u po ½ idealnog dela na nepokretnostima upisanim u LN br. .. k.o. ..., kat.parc. br. .. ukupne površine 8ha 64a 34m2, na kojoj se nalazi porodična stambena zgrada i 25 pomoćnih zgrada, da su svojinu na tim nepokretnostima stekli po osnovu ugovora o kupoprodaji koji su 14.03.2013. godine zaključili sa Preduzećem za proizvodnju i promet Industrija mesa „Matijević“ DOO Novi Sad, kao i da su platili porez na prenost apsolutnih prava. Geodetska kancelarija SR „Geo-vizura“ Subotica je 23.04.2013. godine izradila skicu kolčenja i snimanja postojećeg stanja iz čije sadržine sledi da tužioci faktički koriste kompleks u čiji posed su ušli kao u ograđeni deo prilikom kupovine parcele br. .. k.o. ..., kao i da su oni (osim objekata koji se nalaze na parceli br. ..) u posedu još dva objekta koji su delom na parcelama .., .., .., dok se jedan objakt nalazi na međi između parcela .. i .. . Prema navedenoj skici u ograđeni deo koji tužioci faktički koriste sa objektima ulazi deo parcela i to: br. .., br. .., br. .. i br. .. (u površini bliže navedenoj u izreci), kao i da se ove parcele u javnoj evidenciji nepokretnosti vode kao javna svojina Republike Srbije, a kao korisnik je upisano Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Pravni prethodnik tužilaca IM „Matijević“ je nepokretnosti na parceli br. .. k.o. ... stekao po osnovu Aneksa ugovora o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine stečajnog dužnika Agrokombinat „Subotica“ AD Stari Žednik. Objekti koji su bili predmet kupoprodajnog ugovora između Agrokombinat „Subotica“ AD u stečaju i IM „Matijević“ DOO Novi Sad nisu bili zemljišnoknjižno sprovedeni iako su pripadali navedenom kompleksu za koji je OOUR „Mikićevo“ dobio građevinsku dozvolu za izgradnju i upotrebu, koji su se u vreme izgradnje nalazili na zemljištu u društvenoj svojini, pa su tako i ograđeni i decenijama korišćeni.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je u smislu odredbe člana 21. i 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojio tužbeni zahtev i utvrdio pravo sukorišćenja tužilaca na delovima parcela koje su u vlasništvu tužene. Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev zaključivši da bi tužiocima po pravnom osnovu gradnje na tuđem zemljištu moglo eventualno pripadati samo pravo korišćenja realnog dela (zemljište ispod zgrade i zemljište za redovnu upotrebu), da bi im to pravo pripadalo samo na onim parcelama na kojima su izgrađeni objekti i samo onim delovima parcela pod objektom i delovima koji služe za redovnu upotrebu, pri tom zaključivši i da se pravo svojine putem održaja ne može steći u suvlasničkim delovim već samo na realnom delu na kojem držalac ima savesnu državinu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik RS“ br. 42/98, 111/09) propisano je da prenosom prava svojine na zgradi istovremeno se prenosi i pravo svojine na zemljištu na kome se zgrada nalazi, kao i na zemljištu koje služi za redovnu upotrebu zgrade.

Odredbom člana 102. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br. 72/09) propisno je da pravo korišćenja na građevinskom zemljištu, pretvara se u pravo svojine, bez naknade, članom 105. istog zakona propisano je da vlasnik objekta, odnosno posebnog fizičkog dela objekta koji nije upisan kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je taj objekat, odnosno deo objekta izgrađen, stiče pravo svojine na katastarskoj parceli na kome je taj objekat izgrađen, u cilju uspostavljanja jedinstva nepokretnosti iz člana 106. ovog zakona (stav 1), da se upis prava svojine na građevinskom zemljištu iz st. 1. i 2. ovog člana vrši na osnovu rešenja iz člana 70. ovog zakona. Organ nadležan za imovinsko-pravne poslove, po pravnosnažnosti, dostavlja to rešenje po službenoj dužnosti organu nadležnom za poslove državnog premera i katastra (stav 3), a zahtev za upis prava svojine iz stava 1. ovog člana podnosi se organu nadležnom za poslove državnog premera i katastra (stav 4). Odredbom člana 106. stav 1. istog zakona propisano je da po okončanom postupku pretvaranja prava korišćenja u pravo svojine na građevnskom zemljištu, u skladu sa ovim zakonom, katastarska parcela izgrađenog građevinskog zemljišta zajedno sa objektima sagrađenom na njoj postaje jedinstven predmet prava svojine (jedinstvo nepokretnosti) tako da se sva postojeća prava i tereti koji su postojali na objektu, odnosno posebnom delu objekta, od trenutka upisa prava svojine prenose i na tu katastarsku parcelu, odnosno deo katastarske parcele vlasnika tog posebnog dela, osim ako je na zemljištu ustanovljen dugoročni zakup u skladu sa ovim zakonom.

Posle donošenja Zakona o planiranju i izgradnji kojim se dozvoljava konverzija prava korišćenja zemljišta, institut održaja (kao ustanova privatnog prava) može se po analogiji primeniti i na pravo korišćenja, pa saglasno navedenim odredbama vlasniku uknjiženog objekta pripada pravo korišćenja (svojine) zemljišta za redovnu upotrebu objekta i pravo korišćenja (svojine) u merama objekata koji su sagrađeni delom na tuđem zemljištu, a postupak upisa se vodi pred upravnim organom. U konkretnom slučaju, tužbeni zahtev tužilaca je usmeren na sticanje prava sukorišćenja u idealnim delovima na predmetnim katastarskim parcelama, dok suštinski tužioci u ovom parničnom postupku traže da se obaveže tuženi da trpi utvrđenje da su na osnovu ugovora o kupoprodaji objekata stekli pravo korišćenja na zemljištu ispod objekata i na zemljištu koje je neophodno za njegovu redovnu upotrebu, a koji objekti su izgrađeni uz dozvolu javne vlasti na parcelama koje su u vlasništvu tužene, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Tokom postupka je utvrđeno da su tužioci teretnim pravnim poslom stekli pravo svojine na nepokretnostima upisanim u LN br. .. k.o. ..., parcela br. .. ukupne površine 8ha 64a 3m2, da su tri objekta koja su bila predmet prodaje sagrađeni delom na parcelama u vlasništvu tužene, da je navedene nepokretnosti pravni prethodnik tužioca IM „Matijević“ stekao na osnovu ugovora o prodaji pokretne i nepokretne imovine od Agrokombinat „Subotica“ AD u stečaju, da su oni pripadali kompleksu OOUR, RJ „Mikićevo“ (kojoj je izdata dozvola za njihovu izgradnju i upotrebu od strane javne vlasti), da su se nalazili na zemljištu u društvenoj svojini, da su ograđeni i na taj način decenijama korišćeni, odnosno da je pravni prethodnik tužilaca kupio celokupnu imovinu stečajnog dužnika koju su pored ostalog činili i objekti koje je tužiocima predao u posed 2013. godine kada je zaključen ugovor o prodaji. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da bi tužiocima po osnovu pravila o građenju na tuđem zemljištu moglo eventualno pripadati samo pravo korišćenja realnog dela (zemljište ispod zgrade i zemljište za redovnu upotrebu), a ne kako je tužbom traženo u idealnom delu, te da bi im to pravo pripadalo samo na onim parcelama na kojima su izgrađeni objekti i samo na onim delovima parcela pod objektom i delovima koji služe za redovnu upotrebu. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da je takav tužbeni zahtev neosnovan.

Neosnovani su navodi revizije tužilaca da su stekli pravo sukorišćenja (kao užeg sektorskog prava od prava svojine) na predmetnim nepokretnostima putem održaja. Ovo iz razloga što je održaj način sticanja prava svojine na osnovu državine koja ima određene kvalitete i koja je trajala zakonom određeno vreme. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa državinu definiše kao faktičku vlast na stvari koja postoji nezavisno od toga da li držalac poseduje kakvo pravo na toj stvari koju drži ili ne. Po osnovu državine nepokretnosti svojina održajem se može steći samo na realnom delu nepokretnosti, pod uslovima propisanim članom 28. navedenog zakona. Kako je tužbeni zahtev tužilaca usmeren na utvrđenje prava sukorišćenja u idealnim delovima, što bi značilo vršenje prava sukorisništva na celim nepokretnostima (predmetnim parcelama br. .., br. .., br. .. i br. ..) u srazmernom udelu, bliže navedeno u izreci, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je ovako postavljen tužbeni zahtev tužilaca neosnovan.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić