U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vojislav Stanarčić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Dejan Gajić, advokat iz ..., radi utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5538/19 od 04.06.2020. godine, u sednici održanoj 08.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5538/19 od 04.06.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 5622/13 od 06.05.2014. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i prema tuženom je utvrđeno da je tužilja po osnovu sticanja u zajednici sa tuženim vlasnik stana u ..., u ulici ... broj ...-..., ukupne površine 73,10 m2, koji se sastoji od tri sobe, kuhinje, kupatila, klozeta, predsoblja, ostave, lođe sa pripadajućim podrumom, što je tuženi dužan priznati i trpeti da tužilja na osnovu ove presude upiše svoje pravo po svim zemljišnim i drugim javnim knjigama. Drugim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 246.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5538/19 od 04.06.2020. godine, prvim stavom izreke, ukinuta je prvostepena presuda, pa je drugim stavom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno prema tuženom da tužilja po osnovu sticanja u zajednici sa tuženim ima pravo svojine sa udelom od ¾ stana u ..., u Ulici ... broj ...-..., ukupne površine 73,10 m2, koji se sastoji od tri sobe, kuhinje, kupatila, klozeta, predsoblja, ostave, lođe sa pripadajućim podrumom, što je tuženi dužan priznati i trpeti da tužilja na osnovu ove presude upiše svoje pravo po svim zemljišnim i drugim javnim knjigama. Trećim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se prema tuženom utvrdi da je tužilja po osnovu sticanja u zajednici sa tuženim vlasnik sa udelom od još ¼ do tražene celine na stanu u ..., kao neosnovan. Četvrtim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 198.000,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Osim toga, nisu učinjene ni bitne povrede postupka i člana 374. stav 2. tačka 6., 8., 10. i 11. ZPP koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke. Ukazivanje tužilje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilja i tuženi su nakon dve godine zabavljanja, u junu ili julu 2007. godine, zasnovali vanbračnu zajednicu jer su očekivali rođenje deteta. Kako je tužilja bila emotivno vezana za majku, stranke su se dogovorile da tužiljina majka živi zajedno sa njima kada zasnuju brak. Tužilja i njena majka su se dogovorile da prodaju stan koji su nasledile u Ulici ..., površine 56,8 m2, a deo novca od prodaje tog stana tužiljina majka je odlučila da pokloni ćerki, kako bi tužilja i tuženi kupili veći stan u kojem bi majka tužilje imala svoju sobu. Pošto je tužilja bila u drugom stanju, sav posao oko prodaje postojećeg stana i kupovine većeg stana prepustile su tuženom. Stan u Ulici ... prodat je VV koji je isplatio kupoprodajnu cenu od 42.000 evra, od kog iznosa je tužiljina majka svoj deo poklonila tužilji. Tuženi je pre toga pronašao stan preko posrednika, koji je bio u lošem stanju i bilo je potrebno da se stan renovira pre useljenja, uz isplatu otkupne cene jer je stan bio u fazi otkupa, i postojećih velikih dugova za komunalije. Stranke i prodavac GG su se posredstvom agencije dogovorili za kupoprodajnu cenu od 44.000 evra, u koju je uračunata cena otkupa i dug za komunalije, koju je trebalo isplatiti pre potpisivanja ugovora. Kako tužilja i tuženi nisu imali dovoljno novca da isplate otkupnu cenu stana i dug za komunalije, tuženi je od svojih prijatelja pozajmio 8.000 evra, a roditelji su mu poklonili 2.000 evra, kojim iznosom je tuženi isplatio otkupnu cenu u visini od 10.000 evra. Tuženi je pozajmljeni novac vratio isključivo od svojih finansijskih sredstava, u čemu tužilja nije učestvovala svojim sredstvima. Ostatak kupoprodajne cene za sporni stan od još 29.000 evra isplaćen je 06.09.2007. godine prodavcu, i to je tužiljin novac koji joj je prethodnog dana isplatio kupac VV. Tužilja nije sav novac koji je isplaćen na ime kupoprodajne cene za stan u Ulici ... uložila u isplatu kupoprodajne cene spornog stana, već je delom novca koji je zadržala učestvovala u adaptaciji i renoviranju spornog stana. Tuženi je, takođe svojim finansijskim sredstvima, i to novcem od zarade i novcem koji je dobio od roditelja u iznosu od 5.300 evra učestvovao u adaptaciji i renoviranju spornog stana, kao i fizičkim radom. Stranke su se u sporni stan uselile 01.12.2007. godine. U ugovoru o kupoprodaji stana, kao kupci su označeni tužilja i tuženi, kao i da stan kupuju sa po ½, jer su želeli da to bude zajednički stan, iako nisu uložili podjednaka sredstva u kupovinu istog. Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu od 11.05.2010. godine, brak parničnih stranaka zaključen 06.10.2007. godine, razveden je zbog poremećenih odnosa, a zajedničko dete maloletnih stranaka je povereno tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava. Stranke su nakon razvoda ostale da žive u spornom stanu, dolazilo je do sukoba, zbog čega su podnošene prijave, a tuženi je iseljen iz stana.

Prvostepeni sud je, nalazeći da je tužilja dokazala da je sporni stan kupila u toku trajanja vanbračne zajednice sa tuženim sopstvenim finansijskim sredstvima, zaključio da sporni stan predstavlja njenu posebnu imovinu, i usvojio tužbeni zahtev primenom člana 168. stav 1. i 169. Porodičnog zakona.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevu tužilje, tako što je zaključio da sporni stan predstavlja zajedničku tekovinu tužilje i tuženog, stečenu u vanbračnoj zajednici, jer je kupljen u vreme kada je postojala zajednica života stranaka po osnovu zajednički postignutog dogovora i ulaganjem posebnih finansijskih sredstava stranaka. Polazeći od utvrđenog da ulaganja tužilje i tuženog u kupovinu stana nisu bila jednaka i ne odgovaraju udelima od po 1/2, kako je to navedeno u ugovoru o kupoprodaji stana, da je u isplatu kupoprodajne cene spornog stana tuženi uložio svoja posebna sredstva u iznosu od 12.000 evra, a tužilja svoja posebna sredstva u iznosu od 32.000 evra, a da su oboje ulagali u adaptaciju i renoviranje spornog stana, to po oceni drugostepenog suda tužilji pripada svojinski udeo od 3/4, a tuženom svojinski udeo od ¼ spornog stana po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva.

Naime, imovina koju su vanbračni partneri stekli u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe Porodičnog zakona o imovinskim odnosima supružnika, u smislu odredbe člana 191. Porodičnog zakona (,,Službeni glasnik RS”, broj 18/05, 72/11 i 6/15). Zakonska pretpostavka je da su udeli supružnika, pa i vanbračnih partnera u sticanju zajedničke imovine jednaki, u smislu odredbe člana 180. stav 2. ovog Zakona. Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (član 180. stav 3. zakona).

Kod utvrđenog da je sporna nepokretnost kupljena za vreme trajanja vanbračne zajednice stranaka, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava zaključio da navedeni stan predstavlja njihovu zajedničku imovinu stečenu u toku trajanja vanbračne zajednice. Imajući u vidu da su tužilja i tuženi u kupovinu i renoviranje spornog stana uložili finansijska sredstva u utvrđenim iznosima, a tuženi je u sticanju istog učestvovao i fizičkim radom prilikom renoviranja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da doprinos tuženog, u sticanju imovine koja je predmet spora, u toku trajanja vanbračne čini 1/4 predmetne nepokretnosti. Kod navedenog, neosnovano se revizijskim navodima osporava pravilnost primene materijalnog prava ukazivanjem da je sporni stan posebna imovina tužilje.

Naime, prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva i udelima stranaka u zajedničkoj imovini, drugostepeni sud je na sporni odnos pravilno primenio kriterijume predviđene odredbama Porodičnog zakona, uzimajući u obzir da je sporna nepokretnost kupljena za vreme trajanja vanbračne zajednice, zatim finansijska ulaganja tužilje od 32.000 evra i tuženog od 12.000 evra u kupovinu i renoviranje stana, kao njihovu posebnu imovinu, uz doprinos tuženog u vidu fizičkog rada u renoviranju istog. Zakonska je pretpostavka da su udeli vanbračnih partnera jednaki, pa onaj ko tvrdi suprotno mora to i da dokaže. U ovom slučaju, teret obaranja ove pretpostavke, odnosno teret dokazivanja da je tužilja spornu nepokretnost stekla isključivo sopstvenim sredstvima, bio je na tužilji shodno prethodno navedenim odredbama Porodičnog zakona. Naime, u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja parnične stranke su dužne da pruže dovoljne dokaze za svoje tvrdnje kako bi činjenično stanje, odnosno činjenice koje su važne za donošenje odluke bile prihvatljive za sud u cilju donošenja pravilne odluke. Stoga se kod navedenog neosnovano revizijskim navodima tužilje osporava ocena izvedenih dokaza i primena pravila o teretu dokazivanja, ukazivanjem da tuženi nije uložio finasijska sredstva u kupovinu spornog stana, jer tužilja u ovom slučaju nije dokazala da je sporni stan u celosti njena posebna imovina.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić