.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 5645/2019
16.01.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Darko Gavrilović, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Vršca, čiji je zastupnik Gradski pravobranilac iz Vršca, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 878/19 od 09.07.2019. godine, na sednici održanoj 16.01.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 878/19 od 09.07.2019. godine, u preinačujućem delu, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje, izjavljena protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 878/19 od 09.07.2019. godine, u preinačujućem delu.
ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Osnovni sud u Vršcu, presudom P 1764/18 od 13.02.2019. godine, odbio je prigovor tuženog o apsolutnoj nenadležnosti Osnovnog suda u Vršcu (stav prvi izreke). Usvojio je tužbeni zahtev tužilje, tako što je obavezao tuženog da isplati tužilji na ime naknade štete, određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u stavu drugom izreke). Obavezao je tuženog da naknadi tužilji troškove parničnog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate (stav treći izreke). Oslobodio je tužioca plaćanja sudskih taksi (stav četvrti izreke).
Viši sud u Pančevu, presudom Gž 878/19 od 09.07.2019. godine, delimično je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, a delimično usvojio kao osnovanu i presudu Osnovnog suda u Vršcu P 1764/18 od 13.02.2019. godine, potvrdio u stavu prvom izreke, kojim je odbio prigovor tuženog o apsolutnoj nenadležnosti Osnovnog suda u Vršcu, dok je preinačio u stavu drugom i trećem izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da isplati tužilji na ime naknade štete, određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i obaveže tuženi da naknadi tužilji troškove postupka dosuđene prvostepenom presudom (stav prvi, drugi i treći izreke). Obavezao je tužilju da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate (stav četvrti izreke). Obavezao je tužilju da naknadi tuženom troškove postupka po žalbi u iznosu od 12.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom (stav peti izreke).
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14 i 87/18), ocenio da revizija tužilje nije izuzetno dozvoljena.
U konkretnoj situaciji nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. ZPP, s obzirom na to da nema potrebe za novim tumačenjem prava, što je u skladu sa stavom izraženim u odluci Ustavnog suda IUo 641/14 od 01.12.2016. godine i pravnim dejstvom odluka Ustavnog suda u smislu odredbe člana 62. u vezi člana 59. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15 i 103/15) budući da odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo od dana njenog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom opšteg akta koji nije u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom.
Pored toga, Ustavni sud je u svojoj odluci Už 8199/2018 od 18.11.2018. godine, izrazio stanovište da je pravno dejstvo ex tunc utvrđujuće odluke Ustavnog suda, doneto u postupku ocene ustavnosti i/ili zakonitosti opšteg akta, moguće uspostaviti samo na osnovu odredbe člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, a što u konkretnoj situaciji nije učinjeno, zbog čega je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište o ispunjenosti uslova za primenu instituta sticanja bez osnova iz odredbe člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Službeni list SFRJ“ br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ br. 31/93, 22/99 i 44/99), kao i uspostavljanje odgovornosti tuženog na osnovu odredbe člana 172. stav 1. ZOO, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i potrebe novog tumačenja prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu odredbe člana 413. a u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije dozvoljena.
Tužba je podneta 04.09.2018. godine. U uvodu prvostepene presude je navedena vrednost predmeta spora u iznosu od 14.415,90 dinara.
Kako se radi o tužbenom zahtevu koji se odnosi na novčano potraživanje, koje očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe u smislu odredbi člana 468. stav 1. i 2. ZPP, to se radi o postupku u sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija, na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.
Pored toga, kako je odrebom člana 467. ZPP propisano, da, ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku o sporovima male vrednosti shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona, to u ovom postupku nema mesta ni primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, kojom je propisano, da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, s obzirom na to da ovaj sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji.
Odredbom člana 154. stav 1. ZPP, je propisano, da, sud će prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškovi koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti.
Ceneći sve okolnosti u konkretnoj situaciji, troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, zbog čega je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju, shodno odredbi člana 154. stav 1. ZPP.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404, 413, 479. stav 6. ZPP i 165. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
