Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno preko punomoćnika izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti. Nije došlo do propuštanja u primeni, kao ni do pogrešne primene odredaba Zakona o parničnom postupku, koje su bile ili mogle biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude, pa se neosnovano u reviziji navodi da drugostepena presuda sadržine nejasne i protivrečne razloge i time ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su bili u emotivnoj vezi koja je trajala u periodu od 1993. godine pa do 2009. godine. Tužilja iz ranijeg braka ima dvoje dece koji su živeli sa tužiljom u kući vlasništvo tuženog, koju je kupio tokom trajanja njihove emotivne veze. Za vreme trajanja emotivne veze tuženi je bio u braku u kome nije imao dece. Tužilja je bila zaposlena u preduzeću tuženog PP „VV“ ... . Tuženi je bio vlasnik i direktor navedenog preduzeća – klanice, a tužilja je u tom preduzeću obavljala finansijsko-komercijalne poslove. Tužilja je obavljala veći deo poslovne dokumentacije umesto tuženog i imala je deponovan potpis. Kada je tuženi bio odsutan po više dana zbog otkupa stoke, potpisivao je blanko papire kako bi tužilja mogla da obavi hitne poslove u njegovom odsustvu, što je utvrđeno na osnovu iskaza parničnih stranaka.

Tužilja tužbom traži povrajać pozajmice od 30.000 evra od tuženog, a kao dokaz dostavila je pismeno sa nazivom „priznanica“ od 30.06.2005. godine u kojoj je navedeno da iznos od 30.000 evra prima tuženi sa rokom vraćanja od 5 godina, odnosno do 30.06.2010. godine, sa potpisom tuženog. Tuženi nije sporio da je na navedenom pismenu njegov potpis, ali je sporio sadržinu priznanice ističući da takvu sadržinu nikada nije potpisao, da od tužilje nije pozajmio utuženi iznos, kao i da je za sadržinu priznanice saznao tek podnošenjem tužbe, odnosno na prvom ročištu. Tužilja tvrdi da je navedeni iznos od 30.000 evra pozajmila tuženom u kući tuženog, da mu je novac dala u apoenima od 100, 200 i 500 evra, ali nije mogla da se izjasni za koje potrebe je novac dat tužiocu. Poreklo novca dokazuje time da je prilikom razvoda braka dobila od svog bivšeg supruga 5000 DM, a da je još 6000 DM dobila od svog oca nakon razvoda braka, što je ukupno 11.000 DM, koji novac je dala ocu na čuvanje, a njen otac je dalje plasirao novac (davanjem na zajam) čime je prikupio novčani iznos od 15.000 evra, dok je preostalih 15.000 evra pozajmila od sestre GG, kako bi tuženom pozajmila ukupan iznos od 30.000 evra. Tuženi je naveo da je tužilja od svog bivšeg supruga dobila 5.000 DM, ali da je od tog novca kupila nameštaj koji je unela u kuću koju je koristila, a koja je njegovo vlasništvo. Pozajmicu od tužene nikada nije uzeo u navedenom iznosu. Nije sporio potpis na priznanici, ali je sporio sadržinu priznanice ističući da je sadržina naknadno dopisana. Saslušani svedok GG, sestra tužilje izjavila je da je od njihovog oca pozajmila 15.000 evra i to u situaciji kada je sama bila u finansijskim problemima usled lošeg poslovanja, kako bi taj iznos dala sestri. Saslušani svedok DD, bivši suprug saslušanog svedoka GG, tužiljine sestre izjavio je da veću količinu novca nisu imali, već su imali finansijske probleme, zbog čega je isti morao da ide u inostranstvo kako bi ostvario zaradu i kako bi oni isplatili dugove.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je zaključio da tužilja nije pozajmila tuženom utuženi iznos koji u ovoj parnici potražuje, pa je pravilnom primenom materijalnog prava odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

U pogledu osnovanosti tužbenog zahteva i visine predmetnog duga sudovi moraju voditi računa o pravilu o teretu dokazivanja iz člana 228. u vezi člana 231. ZPP. Tako prema članu 231. stav 1. ZPP ukoliko sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja. Strana koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak i ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno (stav 2). Iz člana 231. ZPP proizilazi da je tužilja imala obavezu da dokaže postojanje ugovora o zajmu i iznos koji je pozajmljen, a na tuženom je bila obaveza da pobija te činjenice.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda durogstepeni sud je pravilno zaključio da tužilja nije dokazala osnovanost tužbenog zahteva. Naime, drugostepeni sud je pravilno ocenio da su sva dokazna sredstva ravnopravna, a da izuzetnu prednost može imati samo javna isprava kao dokazno sredstvo, a i ne mora, jer je dozvoljeno dokazivanje autentičnosti i neistinitosti sadržaja iste. Priznanica, na koju se tužilja poziva ne predstavlja javnu, već privatnu ispravu. Pravilno je utvrđeno da tužilja nije dokazala da je pozjamila tuženom iznos od 30.000 evra kako je navedeno u priznanici, iako na istoj postoji potpis tuženog, te da je sadržina u priznanici dopisana, a iz razloga što tužilja tokom trajanja emotivne veze sa tuženim nije dokazala da je imala navedenu količinu novca koju bi pozajmila tuženom, niti je mogla da se izjasni o nameni pozajmice (za šta je tuženom bio potreban novac), a reč je o većoj količini novca. Drugostepeni sud je pravilno postupio kada iskazima tužilje i saslušanih svedoka (tužiljine sestre i oca) u pogledu porekla i posedovanja novca nije poklonio veru, zbog nelogičnosti i kotradiktornosti, i u tom delu je dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Prema članu 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac u obligacionom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno i u svemu kako ona glasi. Članom 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Prema članu 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zajmoprimac je dužan da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

U konkretnom slučaju pravilna je ocena drugostepenog suda da između parničnih stranaka nije došlo do zaključenja ugovora o zajmu, odnosno da tužilja tuženom nije predala iznos novca koji tužbom traži da joj se vrati, pa stoga tužilja ne može ni da zahteva da joj tuženi vrati traženi novčani iznos, na osnovu člana 262, 562. stav 1. i 557. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona parničnom postupku.

Kako se razlozima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužilje odbio kao neosnovanu, pa je primenom člana 414. Zakona parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić