Ispitujući pobijanu presudu, u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe čl. 408 Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenju nižestepenih sudova, od pravnog prethodnika tužilje delimičnom eksproprijacijom, sprovedenom 1951. godine, oduzeta je katastarska parcela broj ... za potrebe pravnog prethodnika drugotuženog. U rešenju o eksproprijaciji navedeno je da se ista sprovodi ustanovljenjem prava zakupa u korist pravnog prethodnika drugotuženog na predmetnoj parceli, a radi podizanja privremenih, montažnih objekata na parceli. Pravni prethodnik drugotuženog izgradio je na navedenoj parceli privremeni objekat površine 56 m2 i isti je dodelio na korišćenje VV, koja je potom na osnovu ugovora sa drugotuženim otkupila navedeni stambeni prostor. Imenovana je potom prodala ovaj prostor pravnom prethodniku prvotužene GG (pok. suprug tužilje), ugovorom o kupoprodaji od 26.06.1996. godine. Rešenjem od 23.08.1999. godine poništeno je rešenje o delimičnoj eksproprijaciji. Pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P 844/00 od 27.06.2001. godine utvrđeno je da su ništavi pomenuti ugovor o otkupu stana i ugovor o kupoprodaji stana, zaključen između VV kao prodavca i pravnog prethodnika tužilje kao kupca.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11291/11 od 20.03.2012. godine obavezana je ovde prvotužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana – montažnog objekta u Beogradu, postojećeg na kat. parceli broj ... KO ... i da ovde tužilji preda parcelu. Rešenjem Odeljenja za inspekcijske poslove od 29.01.2016. godine naređeno je prvotuženoj da obustavi dalje izvođenje građevinskih radova na navedenom objektu i da isti ukloni. Preinačujućom presudom Višeg suda u Beogradu P 247/13 od 28.01.2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev ovde prvotužene da se utvrdi da je po osnovu održaja stekla pravo svojine na objektu sagrađenom na kat. parceli br. ... (objekat koji je izgradio pravni prethodnik drugotuženog za vreme trajanja zakupa). Tužena je koristila navedeni objekat u periodu obuhvaćenim tužbenim zahtevom, sve do 20.08.2015. godine kada se iselila iz istog. Navedeni objekat još uvek nije srušen.

Na osnovu nalaza veštaka utvrđena je prosečna vrednost zakupa za korišćenje objekta uz korišćenje placa za period od 2005. do 2015. godine, prema postavljenom tužbenom zahtevu, u iznosu od 56.280 evra. U nalazu veštaka konstatovano je da se deo parcele nalazi pod objektom, dok ostatak zemljišta predstavlja zemljište za redovnu upotrebu objekta, pa se ne može posebno procenjivati korist od korišćenja zemljišta.

Predmet tužbenog zahteva je naknada za korišćenje tuđe stvari, objekta i zemljišta, koju tužilja solidarno potražuje od tuženih.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. Svoju odluku obrazlaže razlozima da tužilja nije dokazala visinu koristi od upotrebe zemljišta, čiji je vlasnik, dok navedeni privremeni objekat koji je prvotužena koristila nije bio, niti je u svojini tužilje, odnosno njenih pravnih prethodnika. U odnosu na drugotuženog, tužbeni zahtev je odbijen usled nedostatka pasivne legitimacije jer drugotuženi nije koristio predmetnu katastarsku parcelu i objekat. Drugostepeni sud prihvata tako date razloge prvostepenog suda i potvrđuje odbijanje tužbenog zahteva.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje za naknadu za korišćenje tuđe stvari.

Naknadu koristi od upotrebe tuđe stvari, u smislu odredbe člana 219. ZOO, može tražiti vlasnik, odnosno korisnik te stvari, od lica koje je njegovu stvar koristilo bez pravnog osnova. Prema utvrđenom činjeničnom stanju,tužilja nije ni vlasnik, ni korisnik objekta izgrađenog na parceli u njenom vlasništvu. Veštačenjem, obavljenim u skladu sa postavljenim tužbenim zahtevom, utvrđena je korist od korišćenja objekta sa parcelom, odnosno korist koju je tužilja mogla ostvariti izdajući navedeni objekat sa placem i pomoćnim objektima. U nalazu veštaka je konstatovano da se korist od upotrebe zemljišta ne može posebno procenjivati jer se deo zemljišta nalazi pod objektom, a ostatak služi za redovnu upotrebu objekta. Tužilja postavljenim tužbenim zahtevom nije ni tražila da se utvrdi visina koristi od korišćenja zemljišta bez objekta. Imajući navedeno u vidu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je ovako postavljen tužbeni zahtev neosnovan.

Revizijom tužilje osporava se pravilna primena materijalnog prava u nižestepenim odlukama. Tužilja u reviziji ističe da nižestepeni sudovi nisu utvrdili ko je vlasnik predmetnog objekta. Tužilji je po prestanku eksproprijacije sa zemljištem trebalo da pripadne i objekat na zemljištu, kao njegov pripadak, usled čega tužilja ima pravo da potražuje naknadu za korišćenje tog objekta i zemljišta pod objektom. Revizijom se osporava i zaključak nižestepenih sudova da drugotuženi nije pasivno legitimisan i ukazuje se na nesavesnost drugotuženog, koji je zaključenjem nedozvoljenog ugovora (čija je ništavost utvrđena) omogućio pravnom prethodniku prvotužene da uđe u posed nepokretnosti. Iz navedenih razloga, po stanovištu revidenta, postoji solidarna odgovornost tuženih prema tužilji, naročito pri postojanju pravnosnažne presude da se tužilji kao vlasniku ima vratiti predmetna katastarska parcela.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje iznete revizijske navode neosnovanim.

Tužilja nije mogla steći pravo svojine na predmetnom montažnom objektu jer je isti privremenog karaktera. Na privremenom objektu može se steći samo pravo korišćenja, koje je imao najpre pravni prethodnik drugotuženog (koji je isti izgradio), a potom prvotužena u periodu obuhvaćenim tužbenim zahtevom. Kako tužilja nije vlasnik navedenog objekta (što nije ni moguće), a nije bila, niti je korisnik istog, to tužilja nije aktivno legitimisana da traži naknadu za korišćenje tog objekta. Objekat ne predstavlja ni pripadak zemljišta, kako se to neosnovano ističe u reviziji. Isti je sa prestankom prava korišćenja morao biti porušen. Štaviše, u momentu podnošenja tužbe već je bilo doneto rešenje o rušenju objekta pa ne postoji ni činjenični, ni pravni osnov za potraživanje naknade za korišćenje navedenog privremenog objekta.

U pogledu naknade za korišćenje zemljišta, čiji je tužilja vlasnik, u toku postupka nije utvrđena korist koju je tužilja mogla ostvariti od upotrebe zljemljišta, bez izgrađenog objekta. Veštačenjem je utvrđena samo korist od upotrebe zemljišta i objekta na njemu, u skladu sa postavljenim tužbenim zahtevom. Tako utvrđeno činjenično stanje ne može se ni pobijati u revizijskom postupku, u skladu sa odredbom čl. 407 st. 2 Zakona o parničnom postupku.

Drugotuženi nije pasivno legitimisan, kako to pravilno nalaze i nižestepeni sudovi, budući da u spornom periodu nije koristio zemljište tužilje, što je nesporna činjenica. Druge radnje koje je drugotuženi preduzimao (zaključenje ugovora sa prvotuženom i drugo) nisu od uticaja jer se tužbenim zahtevom traži naknada za korišćenje tuđe stvari, a ne naknada štete. Kod naknade za korišćenje tuđe stvari pasivno legitimisan je onaj ko je koristio stvar, pa je savesnost odnosno nesavesnost drugotuženog irelevantna. Postojanje pravnosnažne presude kojom je prvotužena obavezna da tužilji vrati zemljište, nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud odbio je reviziju tužilje kao neosnovanu i odlučio kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasmina Stamenković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić