U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Rešad Plojović, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je punomoćnik dr Dragan Novović, advokat iz ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Mehdija Župljanin, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3333/21 od 13.01.2022. godine, u sednici održanoj 24.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3333/21 od 13.01.2022. godine, tako što se OBAVEZUJE tuženi VV da tužiocu AA isplati 35.000 evra sa domicilnom kamatom od 22.08.2007. do 24.12.2012. godine, od 25.12.2012. godine do isplate sa zakonskom zateznom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.
U preostalom delu tužbeni zahtev tužioca AA a za iznos od 29.000 evra do 64.000 evra prema tuženom VV i (za celokupni iznos od 64.000 evra) prema BB, sa traženom kamatom se ODBIJA kao neosnovan.

OBAVEZUJU SE tuženi VV da tužiocu AA na ime troškova celokupnog parničnog postupka isplati iznos od 534.100,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

OBAVEZUJE SE tužilac AA da tuženom BB na ime troškova celokupnog parničnog postupka isplati 412.640,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru P 42/20 od 14.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno na ime duga isplate novčani iznos od 64.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za evro sa pripadajućom domicilnom kamatom po stopi koju propisuje Centralna evropska banka, počev od 02.07.2008. godine pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudne naplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 237.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom VV naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 159.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3333/21 od 13.01.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Novom Pazaru P 42/20 od 14.10.2021. godine, usvojen tužbeni zahtev tužioca AA i obavezani tuženi BB i VV da solidarno na ime duga tužiocu isplate novčani iznos od 64.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za evro sa pripadajućom domicilnom kamatom po stopi koju propisuje Centralna evropska banka, počev od 02.07.2008. godine pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudne naplate. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 976.640,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili revizije zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) pa je našao da je revizija tuženog BB osnovana, a revizija tuženog VV delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi VV se sporazumeo sa tuženim BB da od istog kupi ¼ nepokretnost označena kao kat. parc. ... površine 30,10 ari – pl. broj ... KO ... . Ugovorena je cena od 130.000 evra uz dogovor da prva rata bude 50.000 evra, druga rata 30.000 i treća rata 50.000 evra. Shodno postignutom sporazumu VV je na ime kapare tuženom BB dao 10.000 evra, a potom iznos te prve rate davao sukcesivno. Zaključen je pismeni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru Ov .../... od 03.08.2007. godine ali u kojem su, u cilju umanjenja troškova plaćanja poreza naveli da je ugovorena kupoprodajna cena znatno niža, tj. 30.000 evra. Kako tuženi VV u septembru 2007. godine, kada je trebalo da plati ugovorenu ratu, usled nedostatka novca istu nije platio, to je postigao sporazum sa tužiocem da mu pozajmi novac kako bi platio drugu ratu. Tužilac je tražio obezbeđenje ove pozajmice u tom smislu što je zahtevao zaključenje pismenog ugovora s tim da učesnik istog bude i tuženi BB, kao upisani vlasnik nepokretnosti. Tužilac i tuženi su dana 07.09.2007. godine zaključili ugovor o preuzimanju duga i prenosu prava svojine nepokretnosti. Ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru pod Ov .../... . U tom ugovoru navedeno je da tužilac preuzima celokupni dug ugovarača VV po ugovoru o kupoprodaji koji je zaključen između tuženih, a koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru pod Ov .../... od 03.08.2007. godine. Kupoprodajna cena je određena na iznos od 64.000 evra koji iznos je po navodima ugovora uz saglasnost VV predat BB što oni priznaju potpisivanjem ugovora. Međutim, suprotno ovakvoj sadržini ugovora tužilac nije tuženom VV pozajmio novac u navedenom iznosu već znatno manjem od oko 30.000 do 35.000 evra s tim što mu od tog iznosa nije odmah predao 10.000 do 11.000 evra već je tuženi VV tuženom BB predao iznos od 20.000 evra, a iznos od 10.000 i 11.000 evra na ime pozajmice tužilac je predao sinovcu tuženog BB po osnovu dugovanja ovde tuženog istome. Nakon ove pozajmice postojala je obaveza tuženog VV da isplati još jednu poslednju ratu tuženom BB. Navedenim ugovorom ugovorena je i odustanica tj. pravo VV da odustane od ugovora i ostane vlasnik nepokretnosti pod uslovom da najkasnije do 01.07.2008. godine tužiocu vrati iznos od 64.000 evra i plati na ime odustanice 1.000 evra. Kako to nije bio u mogućnosti pronašao je kupca za spornu nepokretnost i to GG sa kojom je ugovorio istu kupoprodajnu cenu koju je i lično dogovorio sa tuženim BB. Između BB i GG zaključen je ugovor 19.12.2007. godine koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru pod Ov .../... dana 24.12.2007. godine. Po tom ugovoru GG se uknjižila kod Službe za katastar nepokretnosti u Novom Pazaru. U ugovoru je navedeno da je kupoprodajna cena 30.000 evra i pored znatno veće ugovorene isplaćene kupoprodajne cene a sve u cilju manjeg plaćanja poreza i ostalih troškova realizacije ugovora. GG je u potpunosti isplatila ugovorenu kupoprodajnu cenu tuženom VV koji je od dobijenog novca u celosti isplatio tuženog BB. Tuženi su u vezi isplate ugovorene cene potpisivali i priznanice s tim da je neke potpisala i supruga tuženog VV. Saznavši za ovo, tužilac je dana 13.05.2009. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv BB, GG i VV kojim je tražio da se utvrdi prema tuženima da je napred naznačeni ugovor o prodaji nepokretnosti Ov .../... ništav i ne proizvodi pravno dejstvo i da se utvrdi prema tuženima da je po osnovu ugovora o preuzimanju duga i prenosu prava svojine na nepokretnosti od 07.09.2007. godine stekao pravo trajnog korišćenja sa udelom od ¼ zemljišta označeno kao kat. parcela ... i da se obavežu tuženi da mu ovo pravo priznaju i da trpe promenu u SKN Novi Pazar i da predmetnu nepokretnost predaju u državinu tužiocu. Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P 1433/10 od 24.11.2010. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca uz obrazloženje da je ugovor zaključen između tuženog BB kao prodavca i GG kao kupca pravno valjan i da je isti overen pred nadležnim organom te da stoga nije ništav, a u odnosu na tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da tužilac ima pravo korišćenja na spornoj parceli na osnovu ugovora o preuzimanju duga i prenosu prava svojine od 07.09.2007. godine dato je obrazloženje da se radi o simulovanom pravnom poslu s obzirom da volja ugovarača nije bila sticanje prava svojine već obezbeđenje zajma koji je tužilac dao tuženom VV za isplatu kupoprodajne cene a da je tužilac za ovaj zajam hteo da se obezbedi kroz ugovor o prenosu prava svojine na nepokretnosti tako da ugovor o preuzimanju duga nije podoban za sticanje prava svojine. Tuženi VV u odgovoru na tužbu je tvrdio da je od tužioca pozajmio oko 35.000 evra, da ostalo predstavlja zelenaška kamata, da mu je novac vraćao i to najpre 25.000 evra, ali da mu tužilac za to nije dao priznanicu. Ostatak novca je vraćao mesečno počev od 07.09.2007. do maja 2008. godine (kamatu) u iznosima od po 1.200 evra i tako isplatio ostatak duga od 40.000 evra.

Pri svemu ovome prvostepeni sud nalazi da je u pitanju ugovor o zajmu ali da predmetni ugovor kao prikriveni ugovor nema dovoljnu pravnu valjanost u smislu člana 66. stav 2. ZOO jer tužilac nije dokazao u kojem iznosu pozajmice se radi što je teret dokazivanja na tužiocu. Obaveza tužioca je bila da dokaže visinu stvarno pozajmljenog iznosa što isti nije učinio, pa je stoga tužbeni zahtev odbio kao neosnovan u celosti.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav pravni zaključak prvostepenog suda nalazeći da prvostepeni sud nije pravilno zaključio da se radi o ugovoru o zajmu. Drugostepeni sud nalazi da je u ovom slučaju postojao ugovor sui generis tj. ugovor o preuzimanju duga i potraživanjima pod određenim uslovima (član 4. ugovora). Međutim, u međuvremenu došlo je do prodaje sporne nepokretnosti pa se ugovor o preuzimanju duga u smislu čl. 74. i 78. ZOO nije ostvario. Tuženi više nisu u mogućnosti da ispune ugovor pa je on raskinut krivicom oba tužena kao ugovarača, zbog čega shodno članu 132. stav 2. ZOO tužilac kao strana koja je ispunila ugovor ima pravo da traži od tuženih da mu vrate ono što je dao, a to je iznos od 64.000 evra. Pri tome, drugostepeni sud je našao da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da nije bilo moguće utvrditi koji iznos tužilac je uplatio po spornom ugovoru i da izvedeni dokazi ukazuju na činjenicu da je tužilac po ugovoru isplatio traženu sumu od 64.000 evra.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo stanovište nižestepenih sudova nije prihvatljivo. Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P 1433/10 od 24.11.2010. godine utvrđeno je da je ugovor o preuzimanju duga od 07.09.2007. godine zaključen između stranaka simulovani ugovor. Uslov iz tog ugovora se nije ostvario jer je treće lice kupac GG postala vlasnik parcele. Stoga jasno proizilazi da je ovde u pitanju ugovor o zajmu kao simulovani pravni posao, zaključen između tužioca i tuženog VV. Međutim, pogrešan je zaključak nižestepenog suda da je zajam dat u visini od 64.000 evra kao i da su oba tužena u obavezi da tužiocu vrate traženi iznos. Ovo iz razloga što je u odgovoru na tužbu tuženi VV naveo da je od tužioca pozajmio 35.000 evra i da je taj novac dao prvotuženom, a da ostatak od 64.000 evra predstavlja zelenašku kamatu. Pri tome, tuženi VV nije dokazao da je tužiocu vratio 25.000 evra a da mu tužilac nije dao priznanicu i da mu je od 07.09.2007. godine pa do maja 2008. godine isplaćivao kamatu od po 1.200 evra i tako mu isplatio još 40.000 evra.

Dalje iz izvedenih dokaza jasno proizilazi da ni tužilac nije dokazao da je na ime zajma isplatio 64.000 evra. Nije dokazao ni da je pozajmica izvršena tuženom BB. Novac je tužilac pozajmio tuženom VV radi isplate parcele BB. Kako je faktički vršena isplata (10.000 evra dao sinovcu BB, jer mu je BB rekao da je sinovcu dugovao taj iznos) je nebitno jer VV.

Dakle izvedeni dokazi ukazuju na činjenicu da predmetni ugovor predstavlja ugovor o zajmu zaključen između tužioca i tuženog VV, da je visina zajma 35.000 evra. Tuženi VV kao zajmoprimac nije dokazao da je naznačeni iznos vratio tužiocu, pa isti shodno članu 562. stav 1. ZOO je dužan vratiti. Tuženi BB nije bio zajmoprimac. Stoga nije ni dužan da traženi iznos vratiti tužiocu jer je evidentno da se ovde radilo o ugovoru o zajmu zaključenom između tužioca i tuženog VV.

Na osnovu napred iznetog, a na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom i drugom izreke.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu čl. 154, 155. i 165. ZPP. U prvostepenom postupku obavezan je tužilac da tuženima isplati troškove postupka. Visina troškova je pravilno obračunata. Međutim, imajući u vidu činjenicu da je drugotuženi VV obavezan da delimično isplati iznos traženog novca, to sud nalazi da tužiocu shodno uspehu u sporu treba priznati deo troškova. Kako je visina troškova u prvostepenom postupku obračunata na iznos od 976.640,00 dinara, tužilac je uspeo u odnosu na tuženog VV u delu od 54,48% pa sud nalazi da mu shodno tome treba dosuditi odgovarajući procenat troškova koji čini sumu od 534.100,00 dinara. U odnosu na tuženog BB, prvostepeni sud je istom dosudio troškove u iznosu od 237.000,00 dinara koji troškovi su pravilno obračunati. Tužilac u odnosu na BB nije uspeo u sporu pa je isti obavezan da mu te troškove nadoknadi. Tuženi BB je imao i troškove revizijskog postupka koje mu sud priznaje u iznosu i to: na ime stručnog sastava revizije 60.000,00 dinara, na ime takse za reviziju 176.320,00 dinara i takse za odluku po reviziji u visini od 176.320,00 dinara, što ukupno čini iznos od 412.640,00 dinara. Troškovi su obračunati shodno važećoj AT i TT.

Imajući u vidu napred izneto odlučeno je kao u stavu trećem i četvrtom izreke.

Predsednik veća-sudija
dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić