Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom, dana 10.02.2014. godine, zaključio ugovor o auto-kreditu broj ...-...-.... Članom 1. navedenog ugovora tužena je tužiocu odobrila kredit u iznosu od 9.278,57 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan puštanja sredstava u tečaj, sa rokom vraćanja kredita od 84 meseca i iznosom učešća od 3.897 evra, radi kupovine vozila. Pobijanom odredbom člana 10. stav 2. alineja 1. tačka 1. ugovora, određeno je da je tužilac u obavezi da po osnovu troškova za obradu kreditnog zahteva banci plati naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 2% od vrednosti odobrenog kredita, tj. iznos od 185.57 evra jednokratno. Po osnovu navedene odredbe tužena je od tužioca, dana 10.02.2014. godine, naplatila iznos od 21.475,05 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, te je primenom odredbi članova 12, 15, 47, 103, 105. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev tužioca. S obzirom na to tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio iz razloga što je tužilac na dan zaključenja ugovora potpisom potvrdio da je od banke primio plan otplate kredita i pregled bitnih elemenata kredita, kojim dokumentima su mu predočeni svi podaci koji ulaze u obračun efektivne kamatne stope. Osim toga, nijednim pozitivnim propisom nije konstituisana obaveza banke da može naplatiti samo stvarne troškove obrade kredita, odnosno da korisniku kredita mora prikazati specifikaciju strukture i visine troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita navedenih u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda nepravilno.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Ugovor je ništav i kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, na osnovu odredbe člana 47. istog zakona.

Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“ br. 107/2015 i 14/2015) u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamate i naknade bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova, a to pravo banke regulisano je podzakonskim aktima i to: odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11), donetom na osnovu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/11...39/14, u primeni od 05.12.2011. godine).

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Saglasno stavu 4. istog zakona, ponuda se ispisuje na posebnom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka i pored ostalog sadrži, efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenjivi, a ako su promenjivi, periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr-tačka 10).

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, pod uslovom da je u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja je to sadržala. Nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova. U konkretnom slučaju, tužena nije dokazala da je, u predugovornoj fazi, dostavljanjem ponude na odgovarajućem obrascu, informisala tužioca, kao korisnika kredita, o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, pa i troškova naknade za obradu kreditnog zahteva, koji je predmet ovog spora. Zbog toga je ništava odredba ugovora, zaključenog između parničnih stranaka, o naplati naknade za obradu kreditnog zahteva, shodno odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protivna prinudnim propisima. Posledice ništavosti je obaveza tužene da tužiocu vrati ono što je primila po osnovu ništave odredbe ugovora, a to je iznos od 21.475,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, u smislu odredbe člana 104. u vezi sa članom 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa iznetih razloga, po oceni ovog suda, pravilna je odluka prvostepenog suda.

Odluku o troškovima parničnog postupka, prvostepeni sud je doneo pravilnom primenom odredbi člana 153. stav 1. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Sa iznetih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tužiocu su priznati troškovi na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema AT važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje, kao i troškovi na ime sudske takse na reviziju u iznosu od 5.518,00 dinara i taksa na odluku po reviziji od 8.277,00 dinara, sve prema TT.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić