U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Stanisavljević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi obeštećenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7804/19 od 15.04.2021. godine, na sednici održanoj 15.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE usvaja revizija tužioca i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 7804/19 od 15.04.2021. godine, u stavu drugom izreke, tako što se žalba tužene odbija i presuda Višeg suda u Beogradu P 6515/17 od 19.02.2019. godine potvrđuje u delu stava prvog izreke kojim je tužena Republika Srbija obavezana da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode isplati iznos od još 1.000.000,00 dinara.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 7804/19 od 15.04.2021. godine u stavu trećem izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka tako što se obavezuje tužena da tužiocu na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 199.850,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.
U preostalom delu, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7804/19 od 15.04.2021. godine, se ODBIJA kao NEOSNOVANA.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 6515/17 od 19.02.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 4.100.000,00 dinara na ime neopravdanog lišenja slobode. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za rehabilitaciono obeštećenje – naknadu nematerijalne štete za neosnovano lišenje slobode u preostalom delu, od iznosa dosuđenog stavom prvim izreke presude do traženog iznosa od 12.180.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je povučena tužba u delu zahteva za isplatu iznosa od 19.500,00 dinara i zahteva da se tužena obaveže da tužiocu uplati Fondu PIO radni staž u trajanju od 4 godine 5 meseci i 10 dana. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za oslobođenje od plaćanja troškova sudskih taksi. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 299.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7804/19 od 15.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja plati 1.500.000,00 dinara i stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode isplati iznos od 2.600.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova prvostepenog postupka umesto iznosa dosuđenog prvostepenim rešenjem isplati iznos od 171.850,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. ZPP, („Službeni glasnik RS“, br. 72/1... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana, a delimično neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je presudom Vojnog suda u Beogradu Ik 459/85 od 05.02.1986. godine osuđen zbog krivičnog dela odbijanje prijema i upotrebe oružja iz člana 202. stav 1. KZ SFRJ na kaznu zatvora od 3 godine i 6 meseci i upućen na izdržavanje kazne u KP Dom Valjevo. Odlukom Predsedništva SFRJ od 02.03.1988. godine tužilac je pomilovan i oslobođen od daljeg odsluženja kazne i pušten na slobodu 08.03.1988. godine. Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Reh 29/16 od 13.03.2017. godine usvojen je zahtev za sudsku rehabilitaciju tužioca, utvrđeno da je ništava presuda Vojnog suda u Beogradu od 05.02.1986. godine i da je tužiocu povređeno pravo na slobodu, s obzirom da je bio lišen slobode u vremenskom periodu počev od 16.12.1985. godine zaključno sa 08.03.1988. godine, koje vreme je proveo u KPD Valjevo iz političkih i ideoloških razloga, te se sve vreme provedeno na izdržavanju kazne smatra neopravdanim lišenjem slobode. Tužilac je 20.06.2017. godine podneo zahtev za rehabilitaciono obeštećenje, a Komisija za rehabilitaciono obeštećenje nije donela odluku u roku propisanom Zakonom o rehabilitaciji. Tužilac je lišen slobode u vreme kada je imao samo 19 godina, zbog svog ličnog uverenja – prigovora savesti, a u zatvoru je proveo više od 2 godine. U tako mladim godinama tužilac je bio u potpunosti odvojen od svojih roditelja, njegovo obrazovanje je bilo prekinuto, što je sve uticalo na formiranje njegove ličnosti i na budući kvalitet života. Tužilac i njegova porodica su, zbog tadašnjih društvenih shvatanja, bili stigmatizovani i svakodnevno trpeli osude okruženja. Boravak u zatvoru trajno je narušio tužiočev odnos sa ocem, a tokom lišenja slobode je bio prinuđen da obavlja visoko rizičan posao za koji nije bio adekvatno obučen, bez mogućnosti da takav posao odbije. Celokupan događaj za tužioca je predstavljao veliki šok s obzirom da pre toga nije ni pritvaran, ni osuđivan, a po izlasku iz zatvora naišao je na osudu okoline i izbegavanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu u smislu odredbe člana 26. stav 3. u vezi člana 7. stav 5. Zakona o rehabilitaciji, pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode u trajanju od 812 dana u periodu od 16.12.1985. godine do 08.03.1988. godine iz razloga što je rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici tužilac rehabilitovan i što je tim rešenjem utvrđeno da je iz političkih i ideoloških razloga odlukom Vojnog suda u Beogradu od 1986. godine povređeno tužiočevo pravo na slobodu. Zbog navedenog je dosudio tužiocu traženu naknadu.

Drugostepeni sud je prihvatio razloge prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, međutim zaključio je da je prvostepeni sud naknadu na ime rehabilitacionog obeštećenja odmerio u previsokom iznosu, te je isti iznos smanjio, smatrajući da je smanjeni iznos primeren okolnostima u kojima je došlo do povrede, a da bi veći iznos pogodovao težnjama nespojivim sa društvenom svrhom rehabilitacionog obeštećenja, navodeći da je rehabilitacija oblik ublažavanja posledica osude, a ne reparacija za vreme provedeno na izdržavanju kazne, pa se iznos satisfakcije ne može odmeravati u dnevnim iznosima kako je to predlagao tužilac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, br. 92/11), jer tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretpljene duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, kao što pravilno nalaze da se visina štete ima odmeriti primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da su revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava kod određivanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete delimično osnovani.

Tužilac je u vreme kada je lišen slobode imao samo 19 godina, a slobode je lišen zbog svog ličnog uverenja – prigovora savesti i u zatvoru je proveo više od 2 godine, odnosno 812 dana. Tužilac je slobode lišen u vreme kada se njegova ličnost formirala, kada je trebao da nastavi svoje obrazovanje, a što je sve uticalo na budući razvoj događaja i kvalitet života tužioca.

Uzimajući u obzir sve navedene činjenice, kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), a pre svega uzimajući u obzir godine tužioca kada je lišen slobode, trpljenje posledica koje prouzrokuje lišenje slobode, trpljenje osude okoline i izbegavanje kako njega samog, tako i njegove porodice u toku trajanja kazne zatvora, kao i po izlasku iz istog, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iznos dosuđen pobijanom odlukom za pretrpljene duševne bolove koje je tužilac trpeo zbog neosnovanog lišenja slobode, nije pravilno i adekvatno odmeren, zbog čega ne predstavlja pravičnu naknadu ovog vida nematerijalne štete. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, sastoji se u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, pravična novčana naknada ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, pa ne sme pogodovati ni težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom u smislu podsticanja lukrativnih motiva ili komercijalizacije ličnih dobara.

Vrhovni kasacioni sud je cenio sve relevantne utvrđene činjenice, koje utiču na odmeravanje visine naknade štete koja tužiocu pripada na osnovu Zakona o rehabilitaciji, u vezi člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a prvenstveno godine starosti tužioca u vreme lišenja slobode, intenzitet i dužinu trajanja duševnih bolova, kao i vreme proteklo od nastanka uzroka koji je doveo do ovakvih posledica i vreme proteklo od prestanka duševnih bolova, pa nalazi da pravična novčana naknada tužiocu, na ime duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode, iznosi 2.500.000,00 dinara.

Kako je pravnosnažnom presudom, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužiocu za ovaj vid nematerijalne štete dosuđen manji iznos, ukupno 1.500.000,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud je delimično preinačio pobijanu odluku, tako što je odbio žalbu tužene za još 1.000.000,00 dinara i na taj način potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu za ukupno 2.500.000,00 dinara.

Preko dosuđenog, a do traženog iznosa na ime naknade ovog vida nematerijalne štete, tužbeni zahtev je neosnovan, jer dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, što je značajno kod određivanja visine naknade nematerijalne štete, na osnovu člana 200. stav 2. ZOO, a što i reviziju tužioca u tom delu čini neosnovanom.

Tužilac je delimično uspeo u postupku, pa mu na osnovu članova 153. stav 2, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime opredeljenih i traženih troškova i to za sastav zahteva za rehabilitaciono obeštećenje Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje u iznosu od 8.250,00 dinara, na ime sastava tužbe i jednog obrazloženog podneska u iznosu od po 16.500,00 dinara, na ime zastupanja od strane advokata na dva održana ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Trošak sudske takse priznat je na ime takse na tužbu i prvostepenu odluku u iznosu od po 61.300,00 dinara. Tužilac je delimično uspeo u postupku po reviziji zbog čega mu je priznat traženi i opredeljeni trošak, prema visini zahteva sa kojim je uspeo, na ime sastava revizije u iznosu od 22.500,00 dinara prema važećoj AT.

Na osnovu člana člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija
Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić