Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3291/2017 od 30.04.2018. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom i šestom izreke i u tom delu žalba tužilje odbijena, kao neosnovana. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem i sedmom izreke i tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11,... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti 07.05.2008. godine, kojim je tužena odobrila tužilji, kao korisniku kredita, iznos od 92.028,65 CHF, u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke za devize na dan puštanja kredita u tečaj. Kredit je odobren sa rokom otplate od 300 meseci. Članom 3. ugovora tužilja se, kao korisnik kredita, obavezala da na iznos iskorišćenog kredita plaća tuženoj kamatu po kamatnoj stopi koja važi u periodu za koji se kamata obračunava, a kamata se obračunava po stopi na nivou tromesečno CHF libora uvećanog za 2,00% na godišnjem nivou. Kamatna stopa u momentu zaključenja ugovora iznosila je 4,87% godišnje. Ugovorne strane su se saglasile da će banka u toku trajanja ugovora prilagođavati kamatnu stopu kvartalno u skladu sa promenama tromesečnog CHF libora. Obračunata kamata je uračunata u iznos mesečnog anuiteta. Članom 8. ugovoreno je da će prvi od 300 mesečnih anuiteta dospeti za naplatu 07.06.2008. godine, a ostali do 07-og u mesecu, kao i da će i za svake pojedinačne rate biti definisan anuitetnim planom, koji čini sastavni deo ugovora i koji će se menjati u skladu sa promenama kamatne stope, o čemu je banka dužna da informiše korisnika o visini svakog novog anuiteta izraženog u CHF nakon svake izmene kamatne stope, pri čemu se dospeli anuitet plaća u dinarima. Stranke su 05.06.2013. godine zaključile aneks broj 2 ugovora, kojim su saglasno izvršene izmene odredbi osnovnog ugovora, a koje se odnose na metod obračuna kamate i visinu marže, i to tako da primenom drugačijeg metoda obračuna i izmene visine marže u skladu sa navedenim aneksom, neće doći do povećanja mesečnog anuiteta. Promenom novoutvrđene marže u skladu sa izmenama promenljiva nominalna kamatna stopa (NKS) na godišnjem nivou iznosi: NKS=3M CHF libor + fiksna marža u visini od 1,97% poena, odnosno 1,99200% na dan zaključenja aneksa.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je apsolutno ništav ugovor u delu kojim je uvrštena klauzula u CHF, s obzirom na to da je u vreme zaključenja spornog ugovora bilo dozvoljeno ugovaranje valutne klauzule, odnosno vezivanje ugovora o kreditu za stranu valutu, pa i u valutu CHF, a u skladu sa članom 395. Zakona o obligacionim odnosima, te da ta odredba ugovora nije protivna imperativnim propisima važećim u vreme zaključenja spornog ugovora, primenom člana 46, 47, 50, 103, 395. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima, kao i primenom odredbi Zakona o deviznom poslovanju i Zakona o zaštiti potrošača. S obzirom da je prvostepeni sud utvrdio da nije ništava odredba ugovora kojom je dozvoljeno ugovaranje u deviznoj valuti CHF, to je odbio, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime sticanja bez osnova isplati 3.000.000,00 dinara, kao protivvrednost iznosa koji je banka naplatila tužilji nakon 17.05.2011. godine, kao dana stupanja na snagu odluke NBS, a po osnovu usklađivanja rata kredita sa promenom valute CHF, dok je drugostepeni sud smatrao da tužilja nije dokazala visinu ovog svog potraživanja, kao i na šta se ono odnosi. Nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovan i zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati iznos od 150.000,00 dinara, obračunat primenom prodajnog kursa, prvostepeni sud jer je smatrao da su stranke ugovorile da će tužilja iznos kredita platiti u 300 mesečnih anuiteta obračunatih po prodajnom kursu banke za CHF na dan dospeća anuiteta, a da je nakon stupanja na snagu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga tužena mesečne anuitete počev od 27.03.2015. godine obračunavala po kursu po kome je i odobren kredit, dok je drugostepeni sud smatrao da tužilja nije dokazala visinu ovog svog potraživanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana odluka o tužbenom zahtevu tužilje za utvrđenje delimične ništavosti, odnosno ugovora o kreditu u celini je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, usled čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Naime, nižestepeni sudovi nisu pravilno i u potpunosti ocenili sve okolnosti od uticaja na to da li su ugovorne odredbe o stambenom kreditu jasne i razumljive, da li podležu ili ne oceni nepoštenosti, da li je tužena plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u valuti švajcarskog franka, da li je tužilja informisana o poslovnim rizicima i posledicama zaključenja ugovora sa valutnom klauzulom vezivanjem obaveze za švajcarski franak, te da li postoji očigledna nesrazmerna razlika između obaveze koju je tužilja preuzela po ugovoru o kreditu i dinarskog iznosa koji je tužilji isplaćen od strane banke 2008. godine, kod činjenice da je od zaključenja ugovora 2008. godine pa do podnošenja tužbe 2015. godine došlo do značajanog rasta kursa švajcarskog franka u odnosu na valutu evro i dinar, te s tim u vezi izostala je ocena razloga ništavosti ove odredbe ugovora, odnosno ugovora u celosti.

Prema članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima ugovorom o kreditu se konstituiše obaveza banke – davaoca kredita da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno vreme, za neku namenu ili bez namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijani iznos novca vrati u vreme i na način utvrđen ugovorom. Ugovorom o kreditu mora da se utvrdi iznos kreditnih sredstava, uslovi davanja i korišćenja kredita i vraćanja primljenih novčanih sredstava po tom osnovu. Ugovor o kreditu je izraz volje ugovornih strana zbog čega su davalac i korisnik kredita ovlašćeni da svojom voljom propišu i dodatne klauzule od značaja za način obračuna i otplatu kreditnih sredstava. Ugovor o kreditu se najčešće zaključuje kao formalni i formularni ugovor. Tekst ugovora je, po pravilu, unapred sastavljen od strane davaoca kredita. Time se druga ugovorna strana – korisnik kredita stavlja u neravnopravan položaj u odnosu na davaoca kredita. Banka davalac kredita je u prednosti i zbog činjenice da se radi o finansijskoj organizaciji koja se profesionalno bavi kreditnim poslovima. Stoga je banka dužna da u postupku pregovaranja i zaključenja ugovora o kreditu prethodno upozna i nedvosmisleno pismeno upozori korisnika kredita o svim rizicima i ekonomskim posledicama koje će preuzeti zaključenjem ugovora. Obaveza takvog postupanja banke se zasniva na osnovnim načelima obligacionog prava, propisanih članom 12, 13, 14, 15. i 16. Zakona o obligacionim odnosima.

Valutna klauzula saglasno članu 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju i članu 395. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja dozvoljen pravni posao ugovaranja u devizama u Republici Srbiji, s tim što se plaćanje vrši u dinarima po kursu valute vrednovanja u trenutku ispunjenja obaveze. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule se iskazuje u očuvanju ekvivalentnosti uzajamnih davanja – jednakoj tržišnoj vrednosti plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Valutna klauzula nije i ne može da bude pravni osnov bogaćenja davaoca kredita – banke na štetu korisnika kredita, sticanja nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava. Međutim, saglasnom voljom ugovornih strana se osim valutne klauzule kao sredstva očuvanja jednakih uzajamnih davanja može konstituisati klauzula kojom će se valutni rizik u celosti prevaliti na korisnika kredita. Takva klauzula je moguća i pravno dopuštena kada se banka, davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da i vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti. U tom slučaju, banka je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita. Ovakav vid kreditiranja je dopušten saglasno odredbi člana 25. Zakona o deviznom poslovanju i može se ugovoriti kada se pravnom licu i preduzetniku obezbeđuje plaćanje uvoza robe i usluga iz inostranstva (stav 1.) ili kada se fizičkom licu omogućava kupovina nepokretnosti u zemlji (stav 2.). Banka je ovlašćena i da pribavljena devizna sredstva na međunarodnom tržištu ponudi domaćim pravnim i fizičkim licima i u dinarskoj protivvrednosti. U tom slučaju transfer deviznog iznosa u dinarski dug se vrši po važećem srednjem kursu te valute na dan zaključenja ugovora o kreditu, uz obavezu vraćanja primljenog u dinarima - valuti plaćanja obračunatog po srednjem kursu te iste valute. Tada se valutni rizik može voljom ugovornih strana pravno valjano prevaliti na korisnika kredita uz uslov postojanja pisanog obaveštenja kojim je pre zaključenja ugovora banka korisnika kredita na njemu razumljiv način upoznala sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koje će on preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule. Obaveza je banke da pošteno postupi i upozori korisnika kredita na stvarni rizik i ekonomske posledice koje takva klauzula proizvodi, proizlaze i iz odredbi Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Kako je od utvrđenja i ocene ukazanih okolnosti, odnosno zaduženja banke u stranoj valuti, ugovaranje klauzula i prethodno informisanje korisnika kredita na sve bitne okolnosti za sada izostalo i na taj način nije pouzdano utvrđeno postojanje nesporne volje tužilje, kao korisnika kredita za preuzimanje valutnog rizika, primenom kursa švajcarskog franka, postojanje zakonskih uslova za ocenu punovažnosti dela ugovora iz člana 1. ugovora o kreditu odnosno ugovora u celini je ostalo sporno, usled čega su nižestepene odluke morale biti ukinute, kao i odluka o eventualnom zahtevu.

Tužilja je tužbom tražila da se obaveže tužena da joj na ime sticanje bez osnova vrati iznos od 150.000,00 dinara, obračunat primenom prodajnog kursa, s obzirom da su stranke ugovorile da će tužilja iznos kredita platiti u 300 mesečnih anuiteta obračunatih po prodajnom kursu banke za CHF na dan dospeća anuiteta, a da je nakon stupanja na snagu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga tužena mesečne anuitete počev od 27.03.2015. godine obračunala po kursu po kome je i odobren kredit. Ovaj zahtev tužilje nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovan, prvostepeni sud jer je smatrao da su stranke ugovorile da će tužilja iznos kredita platiti u 300 mesečnih anuiteta obračunatih po prodajnom kursu banke za CHF na dan dospeća anuiteta, a da je nakon stupanja na snagu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga tužena mesečne anuitete počev od 27.03.2015. godine obračunavala po kursu po kome je i odobren kredit, dok je drugostepeni sud smatrao da tužilja nije dokazala visinu ovog svog potraživanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se navodima revizije ukazuje da su odlučujući i o ovom zahtevu tužilje nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, usled čega činjenično stanje nije potpuno utvrđeno. Naime, takozvane kursne razlike se odnose na nezakonite odredbe ugovora o kreditu, shodno kojima su banke korisnicima kredita davale kredite u stranoj valuti po kupovnom kursu banke (koji je uvek manji), dok su tražile da im korisnici kredita vraćaju rate po prodajnom kursu (koji je uvek veći), na koji način su se banke neosnovano obogatile, istovremeno dovodeći korisnika kredita u neravnopravan položaj. Stoga, tužilja, kao korisnik kredita ima pravo da joj se vrati takozvana kursna razlika, u vezi čije visine je predložila izvođenje dokaza veštačenjem, a koji predlog je prvostepeni sud odbio, kao neosnovan, sa kojih razloga je i odluka nižestepenih sudova u ovom delu ukinuta.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, utvrditi da li je tužena plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u valuti švajcarskog franka, stvarnu volju stranaka kod ugovaranja valutne klauzule i da li je pre zaključenja ugovora tužilji dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko-finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule, pri tom imajući u vidu da je tužilja u vezi visine novčanih potraživanja predložila izvođenje dokaza veštačenjem, nakon čega će doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić