U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca „Eko Serbia“ a.d. sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Ksenija Golubović advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Marinko Šakan advokat iz ..., radi sniženja kupoprodajne cene, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3381/17 od 02.07.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 07.04.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3381/17 od 02.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 583/15 od 28.02.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da na ime sniženja kupoprodajne cene isplati iznos od 640.000 evra sa kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od 28.05.2004. godine do 24.12.2012. godine i sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 25.12.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i zahtev za naknadu troškova postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove postupka u iznosu od 609.750,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3381/17 od 02.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 583/15 od 28.02.2017. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 - ZPP) koji se u ovom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodom revizije da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 187. stav 4. ZPP-a, tako što je propustio da primeni član 209. Zakona o obligacionim odnosima, u suštini se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao kupac i tuženi kao prodavac zaključili su 28.03.2003. godine predugovor o kupoprodaji nepokretnosti na kojem su potpisi ugovarača istog dana overeni kod suda pod Ov 642/2003. Predmet predugovora je prodaja više parcela u K.O. Vrčin (zemljište sa leve i desne strane auto-puta E75, deonica od Beograda do Niša), sa svim neophodnim dozvolama za izgradnju benzinskih pumpi na tim lokacijama, za prodajnu cenu od 2.450.000 evra. Predugovorom je predviđena obaveza tuženog da potrebne dozvole pribavi u roku od 6 meseci od zaključenja predugovora. Stranke su 17.03.2004. godine zaključile ugovor o kupoprodaji parcela .., .. i .. u K.O. Vrčin po ceni od 1.000.000 evra, koja je tuženom isplaćena. Potpisi ugovarača na tom ugovoru overeni su kod suda 18.03.2004. godine, pod Ov. 726/2004. Preostale parcele bile su predmet kupoprodajnog ugovora Ov. 2797/2004 od 18.05.2004. godine, po kojem je tuženom isplaćena cena u iznosu od 990.000 evra. Pre zaključenja ovog ugovora Opština Grocka je 12.05.2004. godine izdala Akt o urbanističkim uslovima za izgradnju benzinske stanice „Vrčin 1“ sa pratećim sadržajima pored auto-puta E-75, na deonici od Beograda do Niša, u skladu sa Prostornim planom područja infrastrukturnog koridora auto-puta na označenoj deonici. Tuženi je pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K 614/06 od 13.04.2007. godine oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja, tako što je tokom aprila 2003. godine doveo u zabludu nadležni organ Opštine Grocka da 04.04.2003. godine donese odluku o izmeni i dopuni odluke o pristupanju izradi urbanističkog projekta od 30.12.2002. godine, prilažući uz zahtev za izmenu donete odluke dopis Ministarstva urbanizma i građevine od 04.10.2002. godine sa izmenjenim datumom i delom teksta, i na taj način organ Opštine Grocka doveo u zabludu da su ispunjeni uslovi za izgradnju dve, a ne jedne benzinske pumpe. Procenjena tržišna vrednost parcele .. K.O. Vrčin na dan 14.05.2009. godine iznosi 320.000 evra, uz moguće odstupanje na više i na niže od 10%.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Tužilac podnetom tužbom traži smanjenje cene zemljišta koje je bilo predmet ugovora o kupoprodaji Ov. 2794/2004 od 18.05.2004. godine, jer ono nema potrebna svojstva za upotrebu – gradnju benzinske stanice, za koju je isto kupljeno.

Merodavno materijalno pravo sadržano je u odredbama Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređena odgovornost prodavca za materijalne nedostatke stvari. Odredbom člana 479. tačka 2. tog zakona propisano je da nedostatak postoji i ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu ili mu je morala biti poznata. Tužilac je označenim kupoprodajnim ugovorom kupio zemljište radi izgradnje benzinske stanice, što je tuženom bilo poznato već prilikom zaključenja predugovora o kupoprodaji Ov. 642/03 od 28.03.2003. godine, u kojem je naveden predmet predugovora i njegova obaveza da pre zaključenja glavnog ugovora pribavi potrebne dozvole.

Prema odredbi člana 478. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, prodavac odgovara za materijalne nedostatke stvari koje je ona imala u času prelaza rizika na kupca, bez obzira na to da li mu je to bilo poznato, kao i za one materijalne nedostatke koji se pojave posle prelaza rizika na kupca, ako su posledica uzroka koji je postojao pre toga. Isključenje odgovornosti prodavca postoji samo u slučaju neznatnog materijalnog nedostatka (član 478. stav 3.) i u slučaju kada su materijalni nedostaci u trenutku zaključenja ugovora bili poznati kupcu ili mu nisu mogli ostati nepoznati (član 480. stav 1. i 2.). Pravila o isključenju odgovornosti prodavca ne primenjuju se u slučaju materijalnog nedostatka iz člana 479. tačka 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Saglasno članu 481. Zakona o obligacionim odnosima, pravna sredstva po osnovu odgovornosti za materijalne nedostatke stvari kupac može koristiti jedino ako preduzme izvesne radnje, a to su pregled stvari i obaveštavanje o nedostacima. Sankcija za propust da se preduzmu ove radnje je gubitak prava predviđenih članom 488. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Izuzetak od pravila o prigovoru o nedostacima predviđen je u članu 485. navedenog zakona, u slučaju nesavesnosti prodavca kome je nedostatak bio poznat ili mu nije mogao ostati nepoznat.

U konkretnom slučaju, tužilac traži smanjenje cene jer mu na zemljištu koje je kupio od tuženog nije odobrena izgradnja benzinske stanice, u koju svrhu je to zemljište i kupljeno. Argument na kome je tužilac zasnovao ovaj zahtev je da je Akt o urbanističkim uslovima od 12.05.2004. godine falsifikat. Ovaj navod tužioca nije tačan, jer je označeni akt izdat u upravnom postupku po zahtevu obe stranke, evidentiranom kod upravnog organa Opštine Grocka pod brojem III 21-353-338 od istog datuma. U pokrenutom krivičnom postupku tuženom nije bilo stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela falsifikovanja te isprave, već izvršenje krivičnog dela navođenje na overavanje neistinitog sadržaja u postupku donošenja odluke od 04.04.2003. godine o izmeni i dopuni odluke o pristupanju izradi urbanističkog projekta od 30.12.2002. godine. U tom krivičnom postupku tuženi je pravnosnažno oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iz optužnice. Nakon izdavanja akta o urbanističkim uslovima stranke su zaključile kupoprodajni ugovor. Tužilac naknadno, po isteku roka važenja akta o urbanističkim uslovima od šest meseci, saznao je da na zemljištu ne može graditi benzinsku pumpu. O tome ne obaveštava tuženog i od njega ne zahteva otklanjanje nedostatka, u ovom slučaju pribavljanje potrebnih dozvola za gradnju, a tužbu podnosi 13.11.2009. godine. Pri tom, iz izvedenih dokaza ne može se utvrditi nesavesnost tuženog, odnosno da je on znao ili mogao znati da na lokaciji predmetnog zemljišta nije moguća gradnja benzinske pumpe, što bi isključivalo obavezu tužioca – kupca da ga obavesti o nedostacima i u roku propisanom u članu 500. Zakona o obligacionim odnosima podnese tužbu radi ostvarenja prava predviđenih članom 488. stav 1. tog zakona.

U ovom slučaju nema mesta primeni člana 209. Zakona o obligacionim odnosima jer ne postoji protivpravna štetna radnja kojom je tuženi ostvario korist.

Iz navedenih razloga, po oceni revizijskog suda, nisu osnovani tužiočevi navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava pa je zato primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić