Viši sud u Beogradu je, presudom Gž 19036/19 od 19.02.2021. godine , stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu , tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20).

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između stranaka je ...2017. godine zaključen ugovor o gotovinskom kreditu (br. 1...). Članom 2.navedenog ugovora tužena je tužiocu stavila na raspolaganje kredit u iznosu od 160.000,00 dinara, a članom 9.istog ugovora tužilac se obavezao da plati tuženoj jednokratnu naknadu za obradu kredita u iznosu od 2,00% od ukupnog iznosa kredita, što u konkretnom slučaju iznosi 3.200,00 dinara, a što je tužilac i uplatio. Ponuda koju je tužena predala tužiocu na dan zaključenja predmetnog ugovora sadrži, između ostalog, troškove koji će od tužioca biti naplaćeni na ime naknade za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2,00%, odnosno 3.200,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, jer je banka propustila da korisniku kredita pre zaključenja ugovora na jasan i nedvosmislen način predoči postojanje dodatnih obaveza koje prate ugovor o kreditu i da je takvo postupanje tužene u suprotnosti sa načelom jednake vrednosti uzajamnih davanja. Zbog toga, nižestepeni sudovi zaključuju da je ništava odredba člana 9. stav 1. predmetnog ugovora. Kako je tužilac uplatio tuženoj 3.200,00 dinara na ime troškova obrade kreditnog zahteva, to se tužena neosnovano obogatila shodno odredbi člana 210.i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 ...39/14), u odredbi člana 17. stav 1. propisuje da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Isti Zakon, u odredbi člana 9. stav 3. propisuje da opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima, pa je tako, u odredbi člana 19. stav 1. tačka 12. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano da ugovor o kreditu, pored ostalih obaveznih elemenata, sadrži vrstu i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive – periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.).

Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“ broj 107/2015 i 14/2015), u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da ugovaranje prava na naplatu kamate, kao cene plasiranja novčanih sredstava banke, ne isključuje mogućnost da se ugovorom o kreditu, kao uslovi za davanje kredita, ugovore troškovi i naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno načelu savesnosti i poštenja propisanom odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da je banka, u predugovornoj fazi, informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, što je ovde slučaj. Ponuda koju je tužena predala tužiocu na dan zaključenja predmetnog ugovora 27.07.2017. godine, sadrži, između ostalog, troškove obrade kredita koje je tužilac, u iznosu od 3.200,00 dinara, platio istog dana. To znači da je tužilac u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, pri čemu nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova.

Na osnovu izloženog, sporna ugovorna odredba nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa ne postoji obaveza tužene da tužilji vrati iznos koji je primila na ime izvršenje obaveze iz te ugovorne odredbe, na osnovu člana 104. stav 1. istog Zakona.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je nižestepene presude preinačio i odluku kao u stavu drugom izreke doneo na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripadaju troškovi postupka u ukupnom iznosu od 43.500,00 dinara, a obuhvataju troškove na ime sastava podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, pristup održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara i sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara, troškove na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, saglasno opredeljenom zahtevu tužene i Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (''Službeni glasnik RS'', br. 121/12, 37/21). Ovaj sud je imao i u vidu zahtev za naknadu troškova sudskih taksi, ali iste nije dosudio jer nisu opredeljeni saglasno članu 163. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić