Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7299/20 od 25.02.2021. godine koja je ispravljena rešenjem tog suda Gž 7299/20 od 07.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9324/18 od 01.10.2019. godine u prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženih izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9324/18 od 01.10.2019. godine, stava trećeg izreke. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene BB i potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9324/18 od 07.02.2020. godine kojim je odbijen predlog tužene za izdavanje privremene mere zabranom tužiocu da naplati potraživanje po rešenju o izvršenju Drugog osnovnog suda u Beogradu I 2974/18 od 05.12.2018. godine do pravnosnažnog okončanja postupka. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su, na osnovu člana 403. i člana 404. ZPP, blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ali i povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, odnosno članovima 32. i 58. Ustava Republike Srbije. Podneskom od 12.07.2021. godine tuženi su dopunili izjavljenu reviziju.

Odlučujući o reviziji tuženih, izjavljenoj protiv rešenja drugostepenog suda kojim je odbačena njihova žalba, Vrhovni kasacioni sud je primenom članova 408. i 420. stav 3. i 6. ZPP našao da revizija u tom delu nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP kada je odbacio žalbu tuženih kojom su prvostepenu presudu pobijali i u delu kojim je delimično usvojen njihov protivtužbeni zahtev.

Odredbom člana 378. stav 3. ZPP propisano je da je žalba nedozvoljena i ako je žalbu izjavilo lice koje nema pravni interes za izjavljivanje žalbe. Prema članu 389. stav 1. tog zakona, drugostepeni sud će rešenjem odbaciti neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenau žalbu, ako to nije učinio prvostepeni sud (član 378).

Tuženi nemaju pravni interes da žalbom pobijaju prvostepenu presudu u onom delu kojim je usvojen njihov protivtužbeni zahtev. Pravni interes za žalbu tuženi imaju samo protiv dela kojim je odbijen protivtužbeni zahtev, kako bi ostvarili svoj interes za usvajanje njihovog zahteva u celosti ili u većem obimu od dosuđenog prvostepenom presudom. Kako je u konkretnom slučaju pravnosnažnom odlukom odbačena žalba tuženih protiv prvostepene odluke u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da tuženi nemaju pravni interes za pobijanje prvostepene presude u tom delu.

Iz tih razloga, na osnovu člana 414. i člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji tuženih, izjavljenoj protiv drugostepene presude u preostalom delu, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3, člana 410. stav 2. tačka 4. i člana 420. stav 1. ZPP. Po stanovištu revizijskog suda, u ovom slučaju nisu ispunjeni razlozi da bi se dozvolilo odlučivanje o reviziji tuženih na osnovu člana 404. tog zakona, kao o posebnoj reviziji.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZPP, revizija je dozvoljena i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Rešenje kojim se ne dozvoljava preinačenje protivtužbe, sadržano u prvom stavu izreke prvostepene presude u odnosu na koje je drugostepeni sud odbio žalbu tuženih, nije rešenje kojim se postupak pravnosnažno okončava. Zato revizija tuženih kojom se drugostepena presuda pobija u tom delu nije dozvoljena, a u pogledu te odluke nema mesta odlučivanju o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj (posebnoj) reviziji. Revizija predviđena članom 404. stav 1. ZPP može se izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi pravnosnažno rešenje da se ne dozvoli preinačenje tužbe pobijaju zbog pogrešne primene procesnog prava - bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 200. stav 3. ZPP.

Iz istih razloga revizija nije dozvoljena ni protiv pravnosnažnog rešenja o odbijanju predloga tuženih za određivanje privremene mere. U odnosu na tu odluku takođe ne postoje razlozi za odlučivanje o posebnoj reviziji, koje tuženi nalaze u pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja od 02.04.2019. godine povodom pitanja pravne valjanosti valutne klauzule u ugovorima o kreditu indeksiranim u valuti švajcarski franak. Prema tom pravnom shvatanju, sud će u parničnom postupku u kojem se odlučuje o pravnoj valjanosti ugovora o kreditu, odnosno ugovorne klauzule o indeksaciji ugovora u valuti švajcarski franak, na predlog tužioca odrediti i privremenu meru kojom će davaocu kredita zabraniti realizaciju sredstava obezbeđenja izvršenja ugovorne obaveze korisnika kredita, ukoliko već nije pokrenuto izvršenje radi realizacije sredstava obezbeđenja. Primeni ovog pravnog shvatanja u ovom slučaju nema mesta, ne samo zato što predmet ovog spora nije utvrđenje ništavosti ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom, već i zato što utvrđenje ništavosti ugovora koji su stranke zaključile više nije predmet spora (o tom protivtužbenom zahtevu pravnosnažno je odlučeno presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19230/14 od 11.12.2015. godine) i što je u vreme kada je podnet predlog za određivanje privremene mere već bio pokrenut postupak protiv izvršenja - doneto rešenje o protivizvršenju II 31911/2018 od 25.01.2019. godine, odnosno rešenje II 2974/18 od 10.12.2018. godine.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP propisano je da je revizija nedozvoljena ako je istu izjavilo lice koje nema pravni interes za podnošenje revizije. Tuženi ne mogu revizijom pobijati drugostepenu presudu u pogledu odluke kojom je deo njihovog protivtužbenog zahteva usvojen zbog nedostatka pravnog interesa, a nedostatak pravnog interesa predstavlja i smetnju da se drugostepena presuda u tom delu pobija posebnom revizijom.

U imovinskopravnim sporovima o dozvoljenosti revizije odlučuje se prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, kako je to predviđeno članom 403. stav 3. ZPP. Imovinski cenzus za reviziju određen je dinarskom protivvrednošću 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja, odnosno preinačenja tužbe, tako da je revizija dozvoljena samo ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi taj iznos.

U konkretnom slučaju, tuženi su podneli protivtužbu 05.03.1996. godine sa zahtevom za isplatu novčanog potraživanja u iznosu od 58.416,90 dinara. Protivtužbu su preinačili podneskom od 06.03.2012. godine, isticanjem novog zahteva za utvrđenje ništavosti IV aneksa ugovora o međusobnim pravima i obavezama od 18.09.1990. godine i povećanjem novčanog zahteva na iznos od 8.708.747,30 dinara. Podneskom od 24.01.2014. godine tuženi su smanjili visinu novčanog potraživanja na iznos od 5.659.491,54 dinara, a 18.05.2015. godine su ponovo preinačili protivtužbu tako što su istakli zahtev za utvrđenje ništavosti i aneksa ugovora o međusobnim pravima i obavezama od 17.03.1988. godine, 27.10.1989. godine i 24.04.1990. godine, dok je visina novčanog potraživanja ostala neizmenjena.

Vrednost predmeta spora pobijanog odbijajućeg dela, u odnosu na koji tuženi imaju pravni interes za reviziju, u visini od 1.110.995,38 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra - iznos od 4.849.660,00 dinara, obračunatog na dan poslednjeg preinačenja tužbe po srednjem kursu Narodne banke Srbije, kada je jedan evro vredeo 121.2415 dinara. Odluka o zateznoj kamati je odluka o sporednom potraživanju, protiv koje revizija nije dozvoljena.

U pogledu odluka o odbijanju dela njihovog protivtužbenog zahteva, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana koja bi trebalo razmotriti, niti postoji potreba za novim tumačenjem prava - odredbe člana 104. Zakona o obligacionim odnosima o restituciji kao pravnoj poslecici ništavosti ugovora.

U sudskoj praksi se u ovoj vrsti sporova primenjuje metod kojim se plaćeni dinarski iznos, obezvređen dejstvom visoke inflacije i denominacijama, konvertuje u valutu nemačka marka, a zatim tako dobijeni iznos preračunava u valutu evro po fiksnom kursu i njenu dinarsku protivvrednost. Taj metod primenjen je i u ovom sporu, zbog čega pobijana presuda ne odstupa od sudske prakse da bi iz tog razloga trebalo dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tuženih. Takvu potrebu u ovom slučaju ne opravdavaju ni navodi kojima se revidenti pozivaju na zaključak o monetarnom nominalizmu - valorizmu i naknadi štete u uslovima visoke inflacije, usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16.02.1994. godine, odnosno pravno shvatanje utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja tog suda od 23.11.1992. godine, kojim je razmatrano pravno pitanje o obavezi stambene zadruge u slučaju raskida ugovora na plaćanje zatezne kamate na novčani iznos primljen od člana zadruge, u skladu sa članom 132. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima i kada je takva njena obaveza isključena opštim aktom zadruge i ugovorom.

Shodno izloženom, na osnovu člana 404, člana 410. stav 2. tačke 4. i 5, člana 413. i člana 420. stav 1. i 6. ZPP, odlučeno je kao u drugom i trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić