Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 789/20 od 18.08.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i presuda Višeg suda u Kragujevcu P 3/17 od 18.11.2019. godine, potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su dali odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe, koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužilje, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tetka tužilje, sada pokojna DD, kao primalac izdržavanja, zaključila je ugovor o doživotnom izdržavanju dana 05.12.1988. godine, overen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu, R 269/88 dana 19.02.1988. godine, sa sada pokojnom GG, davaocem izdržavanja, koja joj je bila komšinica i prijateljica i koja je i pre zaključenja ugovora pomagala u svemu što joj je bilo potrebno. Nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, GG je prešla da živi kod DD. Davalac izdržavanja, sada pokojna GG je svoje ugovorne obaveze uredno izvršavala sve do oktobra meseca 2000. godine, kada se razbolela, a preminula je 13.11.2000. godine. Tuženi, deca davaoca izdržavanja, nastavili su i nakon smrti svoje majke GG, da ispunjavaju ugovorne obaveze, a kod sada pok. DD došla je i njena rođaka ĐĐ iz ... . DD, primalac izdržavanja, preminula je 27.11.2000. godine, dakle 14 dana nakon smrti GG, davaoca izdržavanja. U tom periodu tužilja je živela u ..., radila u ..., zbog potreba profesionalnog usavršavanja i poslovnih obaveza boravila je u ... . Svoju pokojnu tetku retko je posećivala i pritom se zadržavala kratko. Iza smrti pokojne DD i GG vođen je ostavinski postupak pred Opštinskim sudom u Kragujevcu, a tužilja je bila prisutna konstataciji od strane suda da je GG (davalac izdržavanja) preminula 14 dana pre DD (primalac izdržavanja), ali da je GG za života ispunila svoje ugovorne obaveze, a po njenoj smrti tu obavezu preuzela su njena deca, ovde tuženi BB i VV, nakon čega je tužilja dala nasledničku izjavu da priznaje zakonsku važnost ugovora o doživotnom izdržavanju, da isti ne osporava i da priznaje pravo nasleđa po navedenom ugovoru pravnim sledbenicima – zakonskim naslednicima pokojne GG, ovde tuženima. Nakon donošenja ostavinskog rešenja 1 O- 3400/19 od 08.11.2019. godine, kojim su tuženi oglašeni za zakonske naslednike iza smrti majke pokojne GG, na po ½ na imovini koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, izvršili su upis iste u Katastar nepokretnosti. Tužilja je tužbu u ovoj parnici podnela 29.09.2016. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Tužilja osnovnim tužbenim zahtevom ne spori da je predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen u smislu odredbe člana 194. Zakona o nasleđivanju i da je davalac izdržavanja za života u svemu izvršila svoje ugovorne obaveze, ali smatra da je predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju prestao da važi smrću davaoca izdržavanja.

Odredbom člana 204. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da posle smrti davaoca izdržavanja njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu.

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da u slučaju smrti davaoca izdržavanja, ako njegovi potomci (koji su ga nasledili) pristanu da preuzmu obavezu izdržavanja, ugovor ostaje na snazi, pri čemu se primalac izdržavanja ne može protiviti, izuzev što može tražiti raskid po odredbi člana 201. i 202. Zakona o nasleđivanju. Međutim, ako su davaoca izdržavanja nasledila lica koja nisu njegov bračni drug i potomci, onda ugovor o doživotnom izdržavanju prestaje po samom Zakonu, ali i ti naslednici mogu preuzeti ugovorne obaveze, s tim što tada oni treba sa primaocem izdržavanja da zaključe novi ugovor, s obzirom da je smrću davaoca izdržavanja ex lege prestalo dejstvo ranijeg ugovora.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da su tuženi, koji su i ranije pomagali ugovornim stranama kao deca davaoca izdržavanja, preuzeli obavezu izdržavanja primaoca izdržavanja i da su je ispunili u narednih 14 dana, koliko je posle smrti davaoca izdržavanja živela primalac izdržavanja, te da shodno članu 204. stav 1. Zakona o nasleđivanju oni nisu bili u obavezi da sa primaocem izdržavanja zaključe novi ugovor o doživotnom izdržavanju, što ni tužilja u ostavinskom postupku iza smrti ugovornih stranaka nije osporila.

Eventualnim tužbenim zahtevom tužilja traži da se utvrdi da je ništav predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju, shodno odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i da isti ne proizvodi pravno dejstvo, jer je davalac izdržavanja ostvarila korist, s obzirom da je za vreme trajanja predmetnog ugovora stanovala u stanu primaoca izdržavanja, pa je istim izvrgnut smisao odredbe člana 194. Zakona o nasleđivanju.

Odredbom člana 194. Zakona o nasleđivanju propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (stav 1.); primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora (stav 2.); ako što drugo nije ugovoreno obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđenje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako Zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje s obzirom na ličnost ugovornika, što je posebno izraženo u slučaju kada obaveza davaoca izdržavanja ne podrazumeva novčano davanje, već lično angažovanje (briga) o primaocu izdržavanja, a što je bila obaveza sada pok. GG i po predmetnom ugovoru (obezbeđivanje tužilji hrane, odgovarajuće nege u bolesti i starosti, održavanje uredne lične higijene i urednog životnog prostora, nabavku ogreva i drugo). Za takav ugovor znatno više nego za ugovore druge vrste presudno je da postoji poverenje ugovornih strana jedna prema drugoj, a posebno poverenje u drugu stranu one strane koja je slabija i ranjivija (primalac izdržavanja) zbog smanjenih životnih sposobnosti svake vrste i narušenog zdravlja u poznom životnom dobu presudno je da je slabija ugovorna strana uverena da druga strana mari za njenu dobrobit, da je ne shvata kao prostu obavezu i posao, već da je posmatra kao biće u nevolji kome su pažnja i staranje neophodni i da bude sigurna da će joj se druga strana naći onda kada joj je to potrebno. Upravo radi potrebe primaoca izdržavanja, sada pokojne DD, da joj davalac izdržavanja, sada pokojna GG, bude danonoćno dostupna i prisutna radi pružanja pomoći, postignut je dogovor među ugovornim stranama (iako nije naveden u ugovoru) da se odmah nakon zaključenja ugovora davalac izdržavanja preseli kod primaoca izdržavanja.

Zbog navedenog pravilan je zaključak nižestepenih sudova da predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju nije zaključen protivno prinudnim propisima i javnom poretku i dobrim običajima, zbog čega nema mesta primeni člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa iznetih razloga, neosnovani su revizijski navodi da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Ostali revizijski navodi kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja nisu razmatrani, jer ne predstavljaju revizijski razlog iz odredbe člana 407. stav 2. ZPP.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP, pa je ovaj sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić