Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 6715/20 od 04.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 15050/19 od 02.12.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužene izjavljena na osnovu navedene odredbe je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom zaključio ugovor o kreditu broj ... od ...2018. godine kojim se, odredbom člana 6. stav 1, obavezao da tuženoj pre puštanja kredita u korišćenje, jednokratno plati naknadu za obradu kredita u visini od 1,00% od odobrenog kredita, odnosno 5.500,00 dinara. Na dan puštanja sredstava kredita u tečaj 27.06.2018. godine tužilac je platio tuženoj iznos od 5.500,00 dinara, na ime izvršenja obaveze iz ugovor o kreditu.

Nižestepeni sudovi su, polazeći od zakonskih i podzakonskih odredbi citiranih u obrazloženjima svojih presuda, zaključili da nije sporno pravo banke da od korisnika kroz efektivnu kamatnu stopu naplati naknadu za usluge, pa i naknadu za obradu kreditnog zahteva, pod uslovom da u ponudi na jasan i nedvosmislen način specificira te troškove. Kako u konkretnom slučaju tužena nije dokazala da je postupila na izloženi način, osporena ugovorna odredba je neodređena, odnosno neodrediva i suprotna osnovnim načelima obligacionog prava, i zato ništava u smislu člana 47,103. stav 1. i 105. stav 1. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijlanog prava.

Tužena je, shodno odredbama članova 42. i 43. Zakona o bankama i člana 17. stav 1. i 4. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, imala pravo da od tužioca naplati spornu naknadu za obradu kreditnog zahteva i da visinu naknade procentualno iskaže i prikaže kroz obračun efektivne kamatne stope, što ne spore ni nižestepeni sudovi. Međutim, pogrešan je zaključak sudova da tužiocu pre zaključenja ugovora nisu bili predočeni jasni i nedvosmisleni podaci o tome, i da je on tako doveden u neravnopravan položaj zato što mu je ostao nepoznat mehanizam njihovog obračuna. Tužena je tokom postupka dostavila ponudu od 18.06.2018. godine sačinjenu na propisanom obrascu, koju je uručila tužiocu i u kojoj je po vrsti i visini iskazala sve naknade i troškove kredita, pa i naknadu za obradu kreditnog zahteva. Uručenjem ove ponude u predugovornoj fazi tužena je obavestila tužioca o vrsti i visini naknada i troškova na jasan i nedvosmislen način koji zadovoljava uslov određenosti obaveze, u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Tužena nije bila dužna da u ponudi iskaže strukturu i specifikaciju troškova i naknada, jer takva njena obaveza ne proizilazi iz člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i Odluke Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku, važeće u vreme zaključenja predmetnog ugovora. Takav prikaz troškova kredita ne bi ponudu banke učinio jasnijom i razumljivijom, niti bi doprineo ostvarivanju osnovnog cilja obaveštavanja korisnika u predugovornoj fazi - omogućavanja korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i odluči se da li ponuđeni ugovor odgovara njegovim potrebama i mogućnostima. Osporena ugovorna odredba sačinjena je jasno i razumljivo, a predmet obaveze tužioca - korisnika kredita je odrediv, jer je određen označenim procentom u odnosu na iznos odobrenog kredita utvrđen u članu 1. Ugovora.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, osporena ugovorna odredba nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i zato ne postoji obaveza tužene da vrati ono što je primila od tužioca u izvršenju njegove obaveze predviđene tom odredbom sa traženom zakonskom zateznom kamatom. Zbog toga je, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za zastupanje na jednom održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za žalbu i odluku po žalbi u iznosu od po 1.900,00 dinara, sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara. Tuženoj nije priznato uvećanje troškova za 20% na ime PDV, jer njen punomoćnik nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama, na osnovu kojeg je od tužene naplaćen iznos ovog troška uvećan za porez na dodatu vrednost.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić