Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS''br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao zajmoprimac sa tuženim kao zajmodavcem zaključila 08.05.2015. godine Ugovor o zajmu na osnovu kojeg je tuženi tužilji predao 125.000 evra, a tužilja se obavezala da novac vrati zajmodavcu u roku od dva meseca od zaključenja i overe ugovora kod nadležnog organa. Ugovorom je određeno da se novac na ime zajma daje bez kamate. Ugovorne strane su se saglasile da će kao sredstvo obezbeđenja potraživanja, u katastru nepokretnosti biti upisana vansudska hipoteka na nepokretnostima koje su u vlasništvu tužilje kao zajmoprimca. Potpisi ugovorača su overeni od strane javnog beležnika 08.05.2015. godine. Predmet založne izjave su između ostalih nepokretnosti i nepokretnosti – poslovni prostor koji je predmet ugovora o kupoprodaji čije utvrđenje ništavosti se traži u ovom postupku. Tužilja nije ispunila ugovornu obavezu vraćanja zajma u roku od dva meseca od zaključenja i overe ugovora i odlučila je da proda svoja tri lokala za koja se pojavio samo jedan kupac sa ponudom da lokale kupi za 85.000 evra. Tuženi je izrazio želju da on kupi ove lokale i 19.08.2015. godine stranke su zaključile ugovor o kupoprodaji ovih lokala za cenu od 85.000 evra. Ugovor o kupoprodaji je zaključen i overen pred javnim beležnikom i sadrži odredbu prema kojoj je tužilja saglasna da se tuženi kao kupac na osnovu tog ugovora može uknjižiti u javnim knjigama kao vlasnik kupljenih nepokretnosti, koje su predate u posed, a na klauzuli o solemnizaciji u tački 3. javni beležnik je upozorio ugovarače da su dužni da poštuju načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, te da shodno tome pribave izveštaj od ovlašećnog lica o tržišnoj vrednosti nepokretnosti koja je predmet prodaje. Kupoprodajna cena nije plaćena tužilji, jer su se stranke dogovorile da se cena od 85.000 evra odbije od potraživanja prema tužilji od 125.000 evra po ugovoru o zajmu. Preostali dug tužilje je tada bio 40.000 evra. Tuženi je potom tužilji predao 5.500 evra i sa tužiljom zaključio novi ugovor o zajmu na iznos od 45.500 evra sa rokom vraćanja od dva meseca, a ovo potraživanje tuženi je obezbedio hipotekom na jednom lokalu i dva stana u vlasništvu tužilje. Kako tužilja nije vratila pozajmljeni novac od 45.500 evra, tuženi je aktivirao hipoteku i na taj način dug tužilje prema tuženom namiren je u celini. Tužilja traži utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji od 19.08.2015. godine navodeći da je reč o prividnom, kao i zelenaškom ugovoru.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, sporni ugovor o kupoprodaji koji su stranke zaključile 19.08.2015. godine nema elemente prividnog ugovora u smislu člana 66. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, kao ni elemente zelenaškog ugovora u smislu člana 141. stav 1. istog zakona. U konkretnom slučaju, ovaj ugovor je zaključen jer je tužilja želela da proda svoje nepokretnosti kako bi novcem dobijenim prodajom vratila dug koji je na osnovu ugovora o zajmu od 08.05.2015. godine imala prema tuženom. Međutim, za kupovinu navedenih nepokretnosti nije dobila ponudu veću od 85.000 evra i saglasila se sa tuženim da njemu proda ove nepokretnosti, a u cilju namirenja duga iz ugovora o zajmu. To znači da je novac od kupoprodajne cene, po dogovoru stranaka, bio namenjen za vraćanje duga iz ugovoru o zajmu, jer je tužilja inače imala nameru da ove nepokretnosti proda u cilju vraćanja pozajmice. Sporni ugovor je zaključen u zakonom propisanoj formi za prenos prava svojine na nepokretnostima, u skladu sa članom 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik RS“, br.93/2014, 121/2014, 6/2015) i to u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave, sa klauzulom o solemnizaciji koja je potpisana od strane javnog beležnika i ugovornih strana i u kojoj je pod tačkom 3. konstatovano da je javni beležnik upozorio ugovarače da su dužni da poštuju načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, te shodno tome da pribave izveštaj ovlašćenog lica o tržišnoj vrednosti nepokretnosti koja je predmet prodaje. Činjenica što kupoprodajna cena od 85.000 evra nije predata tužilji, već su se stranke sporazumele da se taj novac odbije od duga koji je tužilja imala prema tuženom na osnovu ugovora o zajmu, ne čini da je ugovor o kupoprodaji prividan ugovor koji prikriva neki drugi ugovor u smislu člana 66. ZOO, već je bio način regulisanja duga koji je tužilja imala prema tuženom. Ovakav sporazum nije u suprotnosti sa načelom autonomije volje koje je propisano članom 10. ZOO, kao i načelom jednake vrednosti davanja iz člana 15. istog zakona. Posebno su neosnovani navodi tužilje da je sporni ugovor o kupoprodaji, zelenaški ugovor u smislu člana 141. ZOO. Tužilja prilikom zaključenja ovog pravnog posla nije bila ni u stanju nužde, niti u teškoj materijalnoj situaciji koju je tuženi koristio da bi kupio od tužilje nepokretnosti koje su u očiglednoj nesrazmeri sa tržišnom vrednošću. Na ovakav zaključak upućuje činjenica da je tužilja već imala nameru da nepokretnosti proda, u cilju vraćanja duga tuženom. Osim toga, ne može da se prihvati navod tužilje da je tuženi koristio njeno stanje nužde, niti da je ugovor zaključen zbog njenog nedovoljnog iskustva, lakomislenosti ili zavisnosti, već je tužilja bila u situaciji da nije vratila pozajmljenih 125.000 evra u ugovorenom roku. Tuženom, koji je tražio da mu novac bude vraćen, ne može da se stavi na teret da je koristio stanje nužde ili tešku materijalnu situaciju tužilje, jer je tužilja bila vlasnik i drugih nepokretnosti, imajući u vidu da je kasnije ponovo sa tuženim zaključila ugovor o zajmu za 45.500 evra, te da je kao sredstvo obezbeđenja bila ustanovljena hipoteka na jednom lokalu i dva stana u vlasništvu tužilje. Tuženi je mogao da namiri celokupno potraživanje iz ugovora o zajmu od 08.05.2015. godine aktiviranjem vansudske hipoteke na nepokretnostima tužilje što nije učinio, već se sporazumeo sa tužiljom da međusobne odnose reše zaključenjem ugovora o kupoprodaji u cilju smanjenja duga u visini kupoprodajne cene. Kako je ugovor o kupoprodaji od 19.08.2015. godine punovažan pravni posao, to nisu ispunjeni uslovi propisani članom 103. stav 1. ZOO za utvrđenje njegove ništavosti.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić