U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici tužioca PP „Mehi comerc“ čiji je direktor i vlasnik AA iz ..., koga zastupa mr Ratko Korlat, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4026/18 od 24.07.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 23.07.2020. godine, doneo je

P R E S UD U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4026/18 od 24.07.2018. godine u stavu prvom izreke.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca, ukida presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4026/2018 od 24.07.2018. godine u stavu drugom i trećem izreke i u navedenom delu predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Kragujevcu P 8/17 od 07.02.2018. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu isplati na ime oduzetog autobusa marke „Sanos“ 314, br. šasije .., br. motora .., registarske oznake .., proizvedenog 1981. godine, snage motora 132 kv, radne zapremine motora 9975 cm, mase praznog vozila 9.975 kg, broj mesta sedenja 55, po obliku i nameni karoserija autobusa, bele boje 01 i plave 83 i to po osnovu izgubljene dobiti – zarade za vremenski period od 05.06.1999. godine do 25.05.2004. godine iznos od 42.862.659,84 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.07.2013. godine kao dana veštačenja pa do konačne isplate. Istom presudom u stavu drugom izreke delimično je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu isplati na ime oduzetog autobusa, napred navedenih karakteristika i to po osnovu izgubljene dobiti – zarade za vremenski period od 25.05.2004. godine do 31.12.2004. godine iznos od 5.383.065,16 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.07.2013. godine kao dana veštačenja pa do konačne isplate – i po osnovu izgubljene dobiti – zarade za vremenski period od 01.01.2005. godine do 20.07.2013. godine iznos od 45.798.448,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.07.2013. godine kao dana veštačenja pa do isplate. Stavom trećim izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4026/18 od 24.07.2018. godine u stavu prvom izreke odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Istom presudom u stavu drugom izreke usvojena je žalba tužene i preinačena prvostepena presuda u stavu prvom i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu na ime oduzetog autobusa po osnovu izgubljene dobiti – zarade za vremenski period od 05.06.1999. godine do 25.05.2004. godine iznosa od 42.862.659,84 dinara sa zateznom kamatom od 20.07.2013. godine do isplate. Stavom trećim izreke drugostepene presude određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...) koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i nalazi da je revizija delimično osnovana. U sprovedenom postupu nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u postupku po reviziji pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu su pripadnici VP .. Kragujevac, za vreme ratnog stanja 27.03.1999. godine oduzeli autobus marke „Sanos 314“ proizveden 1981. godine, registrovan za obavljanje autoprevozničke delatnosti na prostoru Kosova i Metohije. Prilikom oduzimanja autobusa za potrebe vojske tužiocu nije izdata potvrda, niti mu je po okončanju ratnih dejstava autobus vraćen. Tragajući za oduzetim autobusom tužilac je 28.02.2006. godine dobio pisano izjašnjenje Ministarstva odbrane – Sektora za materijalne resurse, Odeljenja za transport da je njegovo vozilo rashodovano zbog tehničke neispravnosti i nerentabilnosti popravke. Veštačenjem je utvrđeno da je prosečan vek trajanja autobusa za međugradski i turistički saobraćaj 10 godina, uz stopu amortizacije oko 12,50% za svaku godinu, s tim da Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima niti drugim propisima nije predviđen ekonomski vek iskorišćavanja autobusa, već samo da vozila starosti preko 15 godina moraju da imaju redovan tehnički pregled svakih šest meseci, tako da je tužiočev autobus mogao da bude korišćen i po proteku deset godina ukoliko je bio tehnički ispravan i registrovan.

Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti za period od 05.06.1999. godine do 25.05.2004. godine kao dana rashodovanja autobusa u visini utvrđenoj veštačenjem veštaka ekonomsko finansijske struke imajući u vidu broj radnih dana u mesecu, ukupno 1.274 radna auto dana do dana rashodovanja autobusa, dok je za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti za kasniji period tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je zaključio da je visinu eventualno izgubljene dobiti za navedeni period veštak ekonomske struke utvrdio prema broju izgubljenih auto dana na bazi prosečnih cena na teritoriji Republike Srbije a ne na teritoriji Kosova i Metohije na relacijama Uroševac-Priština i Uroševac-Gnjilane i obratno na kojima je saobraćao tužiočev autobus u periodu pre rekvizicije, da je veštak cene dao hipotetički bez uvida u odgovarajuću pismenu dokumentaciju, koju tužilac prema pravilima o teretu dokazivanja nije obezbedio i bez uvida u tehničko stanje autobusa, koji je zbog nerentabilnosti popravke rashodovan. Sa iznetih razloga ocenjeno je da tužilac nije dokazao da bi u spornom periodu od 05.06.1999. godine do 20.07.2013. godine ostvario dobit u potraživanim iznosima, utvrđenim nalazom veštaka koji je dat na osnovu statističkih podataka i pretpostavke veštaka koliko bi tužilac mogao da zaradi da je autobus koristio na navedenim relacijama i prvostepena presuda je u usvajajućem delu preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan a delimično žalba tužioca za naredni period odbijena kao neosnovana.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je nižestepenim odlukama primenjeno materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu štete – izgubljene dobiti za vremenski period od 25.05.2004. do 20.07.2013. godine sa kamatom, jer je vozilo tužioca u trenutku oduzimanja imalo 17 godina i prema rešenju nadležnog organa tužene rashodovano po rešenju od 25.05.2004. godine kada više nije bilo u voznom stanju ni za upotrebu a opravka nije bila isplativa pri čemu je tužiocu ranijom, delom pravnosnažnom presudom, dosuđena naknada stvarne štete na ime ostatka autobusa. Stoga i po oceni ovog suda nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 189. Zakona o obligacionim odnosima za naknadu štete u traženom vidu i periodu na osnovu navedenog paušalnog veštačenja, jer tužilac nije pružio dokaze da je sporni autobus mogao da koristi i u narednom periodu i da ostvaruje zaradu u traženom iznosu.

Odlučujući o reviziji tužioca u preostalom delu za naknadu štete za izgubljenu zaradu, dobit za period od 05.06.1999. godine do 25.05.2004. godine Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava usled čega činjenično stanje u potpunosti nije utvrđeno.

U ovom slučaju vozilo tužioca-autobus je zakonito oduzeto 1999. godine za vreme ratnog stanja primenom člana 27. stav 1. tada važećeg Zakona o odbrani („Službeni list SRJ“ br. 43/94 ...). Prema članu 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („“Sl. list SRJ“ br. 36/98, 32/99, 9/01) vlasnici stvari su bili dužni da predaju za potrebe odbrane zemlje pored ostalog motorna, prevozna i specijalna vozila: vozila svih vrsta i kapaciteta za prevoz putnika i dr. Prema članu 19. stav 1. navedene Uredbe za korišćenje stvari iz člana 4. vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje a prema članu 20. stav 1. naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari.

Ranije donetim presudama Višeg suda u Kragujevcu P 2/13 od 20.11.2013. godine sa ispravkom od 05.11.2014. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3815/14 od 23.03.2015. godine u delu koji nije ukinut u postupku po reviziji tužiocu je pored naknade materijalne štete za oduzeto vozilo dosuđena primenom Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze i naknada za korišćenje vozila za period od 27.03. do 24.06.1999. godine sa kamatom. Kod nesporne činjenice da tuženi suprotno Zakonu o odbrani i Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze nije vratio autobus tužiocu po prestanku potrebe niti ga uopšte obavestio o rashodovanju vozila, pogrešno je pobijanom odlukom u nastavku postupka odbijen tužbeni zahtev za traženi period do donošenja odluke tuženog o rashodovanju autobusa 25.05.2004. godine u punomo iznosu, jer sud nije vezan pravnim osnovom potraživanja i u odsustvu dokaza o visini izmakle koristi ostalo je sporno sa kojih razloga nije u traženom periodu dosuđena naknada u visini propisanoj Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje obzirom da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari a određuje se prema propisanim parametrima. Naime, tužiocu na osnovu Zakona o odbrani i Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze u svakom slučaju pripada naknada za korišćenje autobusa do vraćanja, ali je zbog neopravdano dugog zadržavanja autobusa, godinama po prestanku ratnog stanja tužiocu izuzetno mogla da se odredi umesto niže naknade po navedenoj Uredbi – Tarifi naknada štete u vidu izgubljene koristi u smislu člana 189. stav 1. i 3. u vezi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kako tužilac nije dokazao visinu štete po ovom osnovu bilo je zakonskih uslova za dosuđenje naknade primenom Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze što je u ovom slučaju usled pogrešne primene materijalnog prava izostalo. Stoga je u navedenom delu pobijana odluka morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima spora jer zavisi od ishoda glavne stvari.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude u stavu prvom na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku i stavu drugom izreke primenom člana 416. stav 2. istog zakona.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić