Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da su revizije osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede 30.10.2008. godine zaključio ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, površine 2.52.83 ha, na period od tri godine. Prema ugovoru o zakupu obaveza tužioca je bila da zakupninu plaća godišnje u dinarskoj protivvrednosti 529,73 evra, što je prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan javnog nadmetanja iznosilo 41.716,95 dinara, da zemljište, koje je bilo predmet zakupa osloboditi do skidanja useva, a najkasnije do 31.10.2011. godine i vrati u posed tuženom Ministarstvu, kao i da će u toku trajanja zakupa, sve radnje koje proizlaze iz korišćenja poljoprivrednog zemljišta preduzimati o svom trošku.

Tužilac je preko Inovativnog centra za poljoprivredu 20.04.2010. godine izradio elaborat o uzgoju ... na poljoprivrednom zemljištu koje je bilo predmet ugovora o zakupu, koji je dostavio tuženom Ministarstvu, a koje je rešenjem od 09.06.2010. godine dalo saglasnost za podizanje zasada voća na predmetnom poljoprivrednom zemljištu na osnovu tog elaborata. Tužilac je nakon ulaska u posed predmetnog poljoprivrednog zemljišta godinu dana pripremao zemljište za sadnju ... i ..., jer mu je tuženo Ministarstvo usmeno saopštilo da ima pravo prečeg zakupa tog zemljišta, s obzirom da pravi dugogodišnji zasad, pa je preko tužene Opštine u toku 2011. godine podneo zahtev da o tom njegovom pravu odluči tuženo Ministarstvo.

Tuženo Ministarstvo je preko nadležnog organa 17.05.2013. godine izvršilo kontrolu načina korišćenja poljoprivrednog zemljišta koje je bilo predmet ugovora o zakupu i utvrdilo da tužilac i dalje koristi to zemljište i da za 2011/2012 godinu i 2012/2013 godinu nije imao zaključen ugovor o korišćenju predmetnog poljoprivrednog zemljišta, ali kako je utvrdio da je tužilac zasadio ... i ..., saslušao ga je, kojom prilikom je tužilac izjavio da prihvata da zaključi vansudsko poravnanje sa tuženim Ministarstvom u vezi naknade za korišćenja ovog zemljišta za period za koji nema zaključen ugovor.

Tužena Opština formirala je Komisiju za izradu godišnjeg programa, zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, koja je pozvala tužioca radi dogovora oko naknade za korišćenje predmetnog poljoprivrednog zemljišta za 2011/2012 godinu i 2012/2013 godinu, međutim dogovor nije postignut. S obzirom da dogovor nije postignut, tuženo Ministarstvo je 18.11.2013. godine tužiocu uputilo opomenu, i pozvalo ga da na ime korišćenja predmetnog poljoprivrednog zemljišta u 2011. i 2012. godine uplati 1.123,17 evra u dinarskoj protivvrednosti, u roku od 8 dana, i da ukoliko to ne učini da će podneti tužbu, a on izgubiti pravo da se prijavi na sva naredna javna nadmetanja za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i dobiti pasivan status za ostvarivanje bilo kakvih finansijskih i ostalih subvencija od strane tuženog Ministarstva za period od tri godine. Tužilac je 04.12.2013. godine na ime korišćenja predmetnog poljoprivrednog zemljišta uplatio naknadu prema ugovoru o zakupu od 30.10.2008. godine, i o tome obavestio tuženo Ministarstvo i Državno pravobranilaštvo. Tuženo Ministarstvo je 14.02.2014. godine Osnovnom sudu u Požegi podnelo tužbu protiv tužioca, tražeći da mu tužilac preda predmetno poljoprivredno zemljište i plati naknadu za korišćenje, u kom postupku je doneto rešenje 20.02.2014. godine, kojim je određena privremena mera kojom je tužiocu zabranjeno svako dalje korišćenje predmetnog poljoprivrednog zemljišta, a koja je izvršena 28.03.2014. godine. Navedeno rešenje je kasnije ukinuto. Ovaj parnični postupak pravnosnažno je okončan presudom kojom je odbijen, kao neosnovan zahtev tuženog Ministarstva za predaju predmetnog poljoprivrednog zemljišta, jer tužilac nije bio u državini istog, kao i zahtev za naknadu. Pre podnošenja ove tužbe, tužilac je tuženoj Opštini 02.02.2014. godine podneo zahtev za mirno rešenje spora, a Republičkom javnom pravobranilaštvu 09.06.2014. godine.

Odlukom predsednika tužene Opštine od 28.02.2014. godine raspisan je javni oglas za davanje u zakup između ostalog i predmetnog poljoprivrednog zemljišta. Pre donošenja ove odluke tuženo Ministarstvo je 02.12.2013. godine obavestilo tuženu Opštinu da tužilac nema pravo učešća na javnom nadmetanju. Komisija za sprovođenje postupka javnog nadmetanja za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, koju je obrazovao predsednik tužene Opštine, je rešenjem od 09.01.2014. godine zabranila određenim licima, među kojima je bio i tužilac, učešće na predstojećem javnom nadmetanju za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta, protiv kog rešenja je tužilac izjavio žalbu tuženom Ministarstvu 28.01.2014. godine, koju je 07.03.2014. godine žalbu prosledilo tuženoj Opštini na nadležnost, sa naznakom da je ožalbeno rešenje doneto od strane tela koje za to nije imalo ovlašćenje, ukazujući na član 119. Statuta tužene Opštine, kojim je propisano koje akte mogu donositi organi tužene Opštine. U Službenom glasniku Opštine Arilje br. 2/14 od 06.03.2014. godine objavljen je oglas za izbor najpovoljnijeg ponuđača za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. U zapisniku sa javne licitacije od 24.03.2014. godine konstatovano je da prema obaveštenju tuženog Ministarstva od 02.12.2013. godine tužilac i neka druga lica nemaju prava učešća na javnom nadmetanju. Tužilac je podneo zahtev predsedniku tužene Opštine da stavi van snage zabranu da učestvuje u javnom nadmetanju za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, navodeći da je na tom zemljištu zasadio višegodišnje zasade i da je rešenje o zabrani učešća u javnom nadmetanju donela neovlašćena komisija, a 26.05.2014. godine je podneo pritužbu tražeći obaveštenje o postupanju u postupku javnog nadmetanja, ukazujući da je platio naknadu i da mu je državina predmetnog poljoprivrednog zemljišta uskraćena određenom privremenom merom. Na pritužbu je odgovorila tužena Opština dopisom od 09.06.2014. godine, navodeći da mu je učešće u javnom nadmetanju zabranjeno, jer nije ispunjavao sve obaveze iz ranijih i tekućih ugovora o zakupu.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka poljoprivredne struke utvrđeno je da je na predmetnom poljoprivrednom zemljištu zasađeno 10.000 sadnica ... na površini od oko 1 h i 700 sadnica ... na površini od 1.30.00 h, da je na terenu uspostavljen sistem za nadvodnjavanje kapanjem na celoj površini, tako što je postavljen bunar sa pumpnom stanicom, dovodni vod, bazen, razvodna mreža i laterali sa kapaljkama. Utvrđeno je da su zasadi do 2014. godine bili u dobrom stanju u pogledu uzgojne forme, sistema gajenja, održavanja, nege i očuvanja zemljišta, kompletne agrotehnike i pomotehnike sa uspostavljenim sistemom za nadvodnjavanje i da je bila očekivana eksploatacija, redovna rodnost, visoki prinosi, kvalitet plodova i dug proizvodni vek. U toku 2014. godine zasadi su bili na početku 4. godine uzgoja i kada se imaju u vidu uložena sredstva za podizanje zasada ..., (troškovi materijala, usluga i radne snage, procenjeni period plodonošenja od 20 godina, godišnja amortizacija zasada i ostatak neamortizovanog dela investicija posle kratkotrajnog korišćenja zasada u periodu od dve godine), ukupan prosečan godišnji prihod po odbitku troškova proizvodnje, da bi tužilac pretrpeo štetu zbog nekorišćenja zasada ... za prve dve godine berbe u visini od 5.083.500,00 dinara, a zbog nekorišćenja zasada ...u visini od 6.008.800,00 dinara, ukupno 11.092.300,00 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, jer je utvrdio da nije bilo nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženih, s obzirom da je smatrao da je ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, koji je zaključen između tužioca i tuženog Ministarstva 30.10.2008. godine, prestao istekom vremena na koje je bio zaključen, saglasno članu 69. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, pri tome smatrajući da to što je tužilac i nakon isteka vremena na koje je ugovor o zakupu bio zaključen nastavio da koristi poljoprivredno zemljište, da to ne znači da je zaključen novi ugovor o zakupu predmetnog poljoprivrednog zemljišta neodređenog trajanja i da se u tom slučaju ne može primeniti odredba iz člana 596. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da dobijena saglasnost na elaborat od 2010. godine ne utiče na prestanak ugovora o zakupu. Osim toga, prvostepeni sud je smatrao da nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženih, jer je tužena Opština postupajući po obaveštenju tuženog Ministarstva donela rešenje o zabrani učešća tužioca na predstojećem javnom nadmetanju u skladu sa članom 64b stav 4. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, ali i da je tužilac znao da predmetno poljoprivredno zemljište od 31.10.2011. godine koristi bez zaključenog ugovora o zakupu, a koristio ga je i u vreme raspisivanja javnog oglasa za davanje u zakup predmetnog zemljišta, te da stoga nije imao pravo učešća na javnom nadmetanju.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev tužioca, primenom člana 62, 69. i 70. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 62/2006) i člana 154, 158, 172, 189, 277. i 596. Zakona o obligacionim odnosima, jer je utvrdio da su organi tuženih nezakonito i nepravilno postupali, usled čega je tužilac pretrpeo štetu zbog nemogućnosti korišćenja predmetnog poljoprivrednog zemljišta. Suprotno stavu prvostepenog suda, drugostepeni sud je smatrao da ugovor o zakupu predmetnog poljoprivrednog zemljišta nije prestao istekom vremena na koje je bio zaključen, budući da je tužilac i nakon isteka vremena na koje je ugovor o zakupu bio zaključen nastavio nesmetano da koristi poljoprivredno zemljište, te da se stoga ima smatrati da je zaključen nov ugovor o zakupu predmetnog poljopivrednog zemljišta na neodređeno vreme, odnosno na 20 godina, pod istim uslovima kao i prethodni ugovor, primenom člana 596. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da na primenu ove odredbe upućuje član 70. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, iako je članom 69. Zakona o poljoprivrednom zemljištu propisano da ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini prestaje istekom vremena na koje je zaključen ili sporazumom ugovornih strana. S obzirom da je utvrdio da je tužilac predmetno poljoprivredno zemljište nastavio da koristi po osnovu novog ugovora o zakupu, pod istim uslovima kao i prethodni, to je ocenio da je ponašanje organa tuženih bilo nezakonito i nepravilno, sa kojih razloga je usvojio zahtev tužioca za naknadu materijalne štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakva odluka drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilna, jer zbog pogrešne primene materijalnog prava drugostepeni sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje.

Članom 1. stavom 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br.62/06), propisano je da se ovim zakonom uređuje planiranje, zaštita, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i druga pitanja od značaja za zaštitu, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta kao dobra od opšteg interesa. Istim zakonom članom 62. do 71, propisani su uslovi i postupak davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Članom 69. istog zakona propisano je da ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini prestaje istekom vremena na koje je zaključen ili sporazumom ugovornih strana. Članom 70. istog zakona propisano je da na raskid ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini primenjuju se propisi o obligacionim odnosima.

Tužilac od tuženih potražuje naknadu štete na ime izmakle koristi, zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženih.

Zakonom o poljoprivrednom zemljištu kao specijalnim propisom propisani su uslovi i postupak davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, kao i kada ugovor o zakupu prestaje, dok je kod raskida ugovora o zakupu propisana primena propisa o obligacionim odnosima. S obzirom na to su Zakonom o poljoprivrednom zemljištu propisani uslovi i postupak davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i da je članom 69. istog zakona propisano da ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini prestaje istekom vremena na koje je zaključen, to sledi da se kod prestanka ugovora o zakupu ne mogu primeniti propisi o obligacionim odnosima, već da isti prestaje istekom vremena na koje je zaključen. Imajući u vidu navedeno, odnosno da ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini prestaje istekom vremena na koje je zaključen, a kod utvrđenog da je tužilac sa tuženim Ministarstvom zaključio ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini 30.10.2008. godine na period od tri godine, to je ugovor o zakupu prestao istekom vremena na koje je zaključen, iako je tužilac nakon isteka vremena za koje je ugovor o zakupu bio zaključen produžio da koristi predmetno poljoprivredno zemljište u državnoj svojini, pa se stoga ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta nije prestao istekom vremena na koje je bio zaključen i da se ima smatrati da je zaključen nov ugovor o zakupu predmetnog poljopivrednog zemljišta na neodređeno vreme, odnosno na 20 godina, pod istim uslovima kao i prethodni ugovor.

S obzirom na to da je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava pogrešno ocenio da nije došlo do prestanka ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini po isteku vremena na koje je ugovor bio zaključen, to je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, budući da je drugostepeni sud nezakonit i nepravilan rad organa tuženih cenio smatrajući da je tužilac imao pravni osnov za korišćenje predmetnog poljoprivrednog zemljišta, sa kojih razloga je drugostepena presuda morala da bude ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, radi pravilne primene materijalnog prava, potpuno utvrditi činjenično stanje, odnosno utvrditi prava i obaveze ugovornih strana predviđene ugovorom o zakupu od 30.10.2008. godine, kao i da li su organi tuženih nezakonito i nepravilno postupali nakon prestanka ugovora o zakupu, ako jesu u čemu se sastojalo nezakonito i nepravilno postupanje istih, i da li postoji uzročnoposledična veza između takvog postupanja organa tuženih i štete koju je tužilac pretrpeo, a od čega zavisi pravo tužioca na naknadu tražene štete. Osim toga, drugostepeni sud će imati u vidu da je rešenjem tuženog Ministarstva od 09.06.2010. godine, data saglasnost tužiocu za investiciona ulaganja – podizanje zasada voća na poljoprivrednom zemljištu u skladu sa Elaboratom za podizanje zasada voća i da se elaborat odnosio na uzgoj ..., a ne i na uzgoj ... na predmetnom poljoprivredenom zemljištu, kao i da je parnični postupak, koji je vođen po tužbi tuženog Ministarstva pravnosnažno okončan presudom kojom je odbijen, kao neosnovan zahtev tuženog Ministarstva za predaju poljoprivrednog zemljišta, jer tužilac nije bio u državini istog.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić