Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Podnetom tužbom traženo je ispunjenje ugovorne obaveze iz dugogodišnje poslovne saradnje stranaka - nastale tokom 2007, 2008. i 2009. godine, preostale posle njenog delimičnog ispunjenja izvršenog 12.09.2009. godine i 28.06.2012. godine. Tužba je podneta 21.08.2018. godine.

Posebnom revizijom tuženog osporava se pravilnost primene materijalnog prava u pogledu ocene istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tuženog radi ujednačavanja sudske prakse, na koji razlog ukazuju navodi revidenta koji se poziva na odluke Privrednog apelacionog suda priložene uz reviziju u vidu sentenci. Vrhovni kasacioni sud je na sednici Građanskog odeljenja od 18.06.2012. godine usvojio pravno shvatanje o zastarelosti potraživanja za isporučenu električnu energiju koje se može primeniti i na sporni odnos stranaka. Prema tom pravnom shvatanju (tačka 1) dužnik koji pri delimičnoj uplati potraživanja za utrošenu električnu energiju, u kome je sadržan i deo zastarelog potraživanja, ne naznači koju je obavezu uplatio, platio je obaveze po redosledu dospeća za ispunjenje. Ovo pravno shvatanje zasnovano je na odredbi člana 312. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da kad između istih lica postoji više istorodnih obaveza, pa ono što dužnik ispuni nije dovoljno da bi se mogle namiriti sve, onda se, ako o tome ne postoji sporazum poverioca i dužnika, uračunavanje vrši onim redom koji odredi dužnik najkasnije prilikom ispunjenja (stav prvi), a kad nema dužnikove izjave o uračunavanju, obaveze se namiruju redom kako je koja dospela za ispunjenje (stav drugi). Prilikom takvog ispunjenja, poverilac pri redu uračunavanja o zastarelosti ne vodi računa po službenoj dužnosti (član 360. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima), a dužnik je takvom uplatom priznao zastarelu obavezu (član 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima).

Ovo pravno shvatanje, primenjeno u konkretnom slučaju, znači da je tuženi delimičnim ispunjenjem obaveze - isporukom 17675 KG merkantilne soje, izvršenom 12.09.2009. godine, prilikom koje nije odredio koju obavezu ispunjava, namirio deo obaveze nastale u 2007. i 2008. godini (ukupne količine od 22113 KG soje) i prekinuo tok zastarelosti preostalog dela potraživanja nastalog u označenim godinama. Posle tako nastalog prekida zastarelost tog potraživanja počela je da teče iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), tako da od 13.09.2009. godine do dana podnošenja tužbe nije protekao rok od 10 godina relevantan za zastarelost spornog poraživanja (član 371. Zakona o obligacionim odnosima).

Iz navedenih razlog, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tuženog nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. Vrednost predmeta spora je u tužbi određena iznosom od 600.000,00 dinara i očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe koja je prema navedenoj odredbi merodavna za dozvoljenost revizije.

S`toga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić