Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešeno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja od strane drugostepenog suda i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje dozvoljena na osnovu člana 403. stav 3. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, tuženi BB je 19.02.2008. godine zaključio ugovor o kreditu sa „VoklsBank“ AD Beograd, čiji je pravni sledbenik „Sberbank Srbija“ AD Beograd, istog dana davaocu kredita predao pet blanko sopstvenih menica i ovlastio davaoca kredita da iste može popuniti na iznos duga sa svim pripadajućim obavezama i troškovima po osnovu navedenog ugovora o kreditu i da može bezuslovno i neopozivo, bez protesta i troškova, vansudski izvršiti naplatu iz svih njegovih novčanih sredstava odnosno druge imovine. Zato što dug po ugovoru drugotuženi nije izmirio, prvotužena „Sberbank Srbija“ je sudu podnela predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – menice, radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 10.962.020,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.08.2013. godine do isplate i troškova izvršenja, prodajom dvosobnog stana označenog podacima kao u izreci presude, uz podneti prepis lista nepokretnosti br. .. KO Vrbas – Grad u kome je kao vlasnik stana upisan izvršni dužnik BB. Predloženo izvršenje prodajom stana je određeno rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu Iv 2920/13 od 23.10.2013. godine, koje je postalo pravnosnažno 06.03.2014. godine. Zabeležba rešenja o izvršenju u katastru nepokretnosti izvršena je 16.09.2015. godine.

Sprovođenju izvršenja je pristupljeno donošenjem zaključka od 18.08.2015. godine kojim je utvrđeno da tržišna vrednost predmetnog stana iznosi 28.430 evra ili 3.434.707,63 dinara, zaključka o prodaji od 12.11.2016. godine kojim je određena prva prodaja predmetnog stana za 04.02.2016. godine, koja je proglašena bezuspešnom jer nije bilo zainteresovanih kupaca, zaključka od 23.02.2016. godine kojim je zakazana druga prodaja i određeno da početna cena nepokretnosti iznosi 30% od procenjene tj. 1.030,412,29 dinara. Druga prodaja zakazana za 31.03.2016. godine zbog neispunjenih uslova nije sprovedena. Na ročištu za drugu javnu prodaju održanom 28.04.2016.godine u prisustvu trećetuženog VV iz ... koji je prethodno izvršio uplatu jemstva u iznosu od 344.000,00 dinara i prijavio se kao kupac, izvršni dužnik je istakao da je predmetni stan u svojini trećeg lica, u prilog tome sudu dao na uvid overeni kupoprodajni ugovor zaključen 18.12.2007. godine i naveo da kupac nije stan preveo na svoje ime. Povodom ovog isticanja, trećetuženi VV iz ..., po zanimanju diplomirani pravnik, tada advokatski pripravnik kod advokata iz ..., sa iskustvom u javnim prodajama nepokretnosti (učestvovao u postupcima prinudne prodaje nepokretnosti pred sudom i javnim izvršiteljem 30-40 puta i jednu nepokretnost je već kupio u postupku javne prodaje), nije tražio na uvid dokumentaciju dostavljenu od strane izvršnog dužnika, već je samo zatražio da mu sudija potvrdi da se predmetni stan vodi kao vlasništvo izvršnog dužnika i da nema prigovora trećeg lica, ne tražeći da se izvrši provera poseda stana, a ni prethodno nije izvršio fizički pregled predmeta prodaje. Zaključkom donetim na ročištu 28.04.2016.godine predmetni stan je dodeljen trećetuženom kao kupcu za kupoprodajnu cenu u iznosu od 1.010.412,29 dinara. Preostali iznos kupoprodajne cene od 686.412,29 dinara trećetuženi je uplatio u depozit suda 04.05.2016. godine. Nakon ove uplate, izvršni sud je doneo zaključak 20.05.2016. godine o predaji predmetne nepokretnosti kupcu i naložio nadležnoj službi katastra da izvrši upis prava svojine na stanu u korist trećetuženog kao kupca.

Tužilja je 09.06.2016. godine podnela izvršnom sudu prigovor trećeg lica sa zahtevom za otklanjanje nepravilnosti, koji su odbačeni rešenjem suda Iv 2920/13 od 25.07.2016. godine, a po njenom prigovoru ovo rešenje je delimično preinačeno rešenjem Ipv. Iv 67/2016 od 05.09.2016. godine i tužilja je kao treće lice upućena na parnicu radi utvrđenja da je izvršenje na predmetnoj nepokretnosti nedopušteno. Ovu parnicu tužilja je pokrenula 26.10.2016.godine. Izvršni sud je 28.10.2016. godine doneo rešenje o namirenju izvršnog poverioca iz iznosa ostvarenog prodajom predmetnog stana.zatim doneo zaključak od 06.12.2016. godine o prinudnom izvršenju prema izvršnom dužniku ispražnjenjem i predajom predmetnog stana banci kao izvršnom poveriocu, zaključak od 30.05.2018. godine kojim je obavezao izvršnog dužnika i tužilju kao treće lice da kupcu predaju u posed predmetni stan i odredio prinudno izvršenje iseljenjem svih lica i ispražnjenjem stvari, te na zapisniku 21.06.2018. godine konstatovao da su u stanu zatečena treća lica GG i njegova majka AA koji ne dozvoljavaju iseljenje zbog bolesti AA i da se sprovođenje iseljenja neće održati, to ni u daljem nije učinjeno, a zaključkom od 17.07.2018. godine određena je sudsko-psihijatrijska ekspertiza tužilje putem sudskog veštaka medicinske struke. Iz predmetnog stana tužilja nije iseljena.

Prema podacima datim u postupku, tužilja AA rođena je 1956. godine u ..., gde i živi, ostvarivala je minimalnu zaradu za svo vreme od zaključenja ugovora o kupoprodaji stana 18.12.2007. godine do podnete tužbe, kao i zahteva podnetog 25.05.2016. godine za uknjižbu prava svojine na predmetnom stanu, koji je odbijen rešenjem nadležne Službe za katastar nepokretnosti od 13.06.2016. godine. Rešenjem istog organa od 10.06.2016. godine, dozvoljen je upis prava svojine na stanu u korist trećetuženog VV, na osnovu sudskog rešenja o predaji nepokretnosti njemu kao kupcu. Po blagovremeno podnetoj poreskoj prijavi i donetom rešenju o utvrđenju poreza na promet apsolutnih prava, trećetuženi je 11.07.2016. godine izvršio uplatu utvrđenog iznosa poreza od 25.760,31 dinara. Prema zapisniku o proceni tržišne vrednosti stana nadležne filijale Poreske uprave od 27.05.2016. godine, tržišna vrednost predmetnog stana iznosi 43.149,23 dinara po m2, što za površinu stana od 58 m2 iznosi 2.502.655,34 dinara.

Tvrdnju tužilje da je za stan isplatila stvarno ugovorenu kupoprodajnu cenu od 19.500 evra u 1997.godini, što je potvrdio i prodavac stana BB, drugostepeni sud nije prihvatio, kritički ceneći njenu platežnu sposobnost i dajući značaj činjenici da je u ugovoru od 18.12.2007.godine navedena kupoprodajna cena od 10.000,00 dinara što je predstavljalo dinarsku protivrednost 127,55 evra u vreme zaključenja ugovora, a nije prihvatio kao tačnu ni tvrdnju da je tužilja u posed stana stupila odmah nakon zaključenja ugovora u decembru 2007. godine, kako je ugovorom predviđeno, sa obrazloženjem da tužilja na tu okolnost osim svog iskaza nije pružila niti predložila druge dokaze koji bi mogli biti relevantni, niti se to može zaključiti iz priloženih računa o komunalnim i drugim uslugama.

U pravnim razlozima odluke o neosnovanosti tužbenog zahteva o kom je odlučio, drugostepeni sud se pozvao na odredbe članova 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, članova 58a. stav 1., 58b. stav 1. tačka 3., člana 58. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“ br. 83/92 ... 25/2002) važećeg u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji, članova 60. stav 1. i 75. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“ br. 72/2009, 18/2010 i 65/2013) važećeg u vreme određivanja izvršenja na predmetnoj nepokretnosti, članova 104., 105. stav 1. i 107. stav 1. i 3. tada važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ br. 31/2001 ... 139/2014). U datom obrazloženju sud je naveo da tužilja nije stekla pravo svojine na predmetnom stanu jer iako je za to imala sve uslove (stan je u vreme prodaje 2007.godine bio upisan na drugotuženog) nije u zakonom propisanom roku podnela zahtev za uknjižbu prava svojine, niti je dokazala da je na istom imala pravo koje sprečava izvršenje, odnosno da je stekla pravo vanknjižne svojine, tako što je kupoprodajni ugovor bio izvršen u celosti ( isplaćena kupoprodajna cena i uzet posed stana) pre nego što je određeno izvršenje na predmetnom stanu i izvršena zabeležba rešenja o izvršenju u evidenciji nepokretnosti. Pozvao se i na odredbu člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa o sticanju prava svojine na osnovu odluke državnog organa, uz zaključak da bi drugačija odluka predstavljala povredu prava na imovinu trećetuženog koji je pravo svojine na predmetnom stanu stekao u sudskom postupku na osnovu odluke državnog organa, a da u momentu sticanja prava svojine nisu postojale okolnosti koje bi sprečavale sprovođenje izvršenja. Takvu okolnost, po oceni drugostepenog suda, ne predstavlja činjenica da je izvršni dužnik na dan druge prodaje predočio činjenicu postojanja kupoprodajnog ugovora kojim je predmetni stan otuđio tužilji pre izvršnog postupka, a u kojem ona pre održavanja prodaje nije izjavila prigovor trećeg lica, iako je znala za postojanje izvršnog postupka prodajom predmetnog stana pre održavanja prodaje.

Revizijom se osnovano dovodi u pitanje pravilnost zaključka drugostepenog suda da tužilja nije savestan kupac predmetnog stana, kao pitanju od uticaja na ishod spora, jer se izvršenje može proglasiti nedopuštenim ako na strani tužilje postoji pravo koje sprečava izvršenje, kako je revizijski sud ukazao u prethodno donetoj odluci i naveo razloge koji opredeljuju stav o pravu na zaštitu vangruntovne svojine i uslova koji se zahtevaju za utvrđenje da ono postoji. Osnovano se navodima revizije ukazuje i da je od strane drugostepenog suda učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 230. ZPP od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Članom 230. stav 1. ZPP je propisano da se ne dokazuju činjenice koje nisu osporene. Bitne činjenice koje nisu osporene u ovoj pravnoj stvari jesu činjenice o sadržini i vremenu zaključenja punovažnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti na kom su potpisi ugovornika overeni 18.12. 2007. godine. I to, uz izdatu klauzulu intabulandi sadržanoj u samom ugovoru, kojoj van razumne sumnje mesta ne bi bilo da međusobno ugovorana cena stana nije bila isplaćena. Pažnju zavređuju i navodi o isplaćenoj realno ugovorenoj kupoprodajnoj ceni stana od strane tužilje kao kupca i predatom posedu stana od strane prodavca, o višegodišnjem trajanju mirne državine stana na strani tužilje, što posredne stanovanjem tužiljinog sina, što neposredne ličnim stanovanjem tužilje, u kontinuitetu od zaključenja ugovora 18.12. 2007. godine, kojim je ugovorena predaja poseda stana sa tim danom. Imajući u vidu da nije bilo službenih radnji koje bi omogućile razgledanje stana od strane potencijalnih kupaca pre oglašavanja druge prodaje, niti je to traženo pre donošenja zaključka o dodeli stana trećetuženom kao kupcu na javnoj dražbi održanoj 28.04.2016. godine, a da sadržina neformalne obavesti tužilji od strane prodavca stana da mu je potreban primerak kuporodajenog ugovora kojim je stan njoj otuđio, nije utvrđena, nejasno je na čemu je zasnovan zaključak da je tužilja pre ročišta za drugu prodaju predmetnog stana imala saznanja da je u toku postupak izvršenja prodajom stana, kao ni kakvih konkretno saznanja. Iz iznetih razloga, osnovano su revizijom tužilje osporeni zaključci drugostepenog suda kao neodrživi.

U vidu treba imati regulativu o pravu koje sprečava izvršenje po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ 31/11) koji je važio u vreme pokretanja postupka izvršenja. Ovim zakonom u članu 50. stav 1. je propisano da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, a po stavu 4. istog člana sudija može tokom celog postupka da treće lice uputi da protiv izvršnog poverioca pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno. U ovom slučaju, tužilja je pokrenula parnicu po navedenom osnovu u odnosu na predmetni stan. Pravo koje sprečava izvršenje po članu 50. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je pre svega stvarno pravo, odnosno pravo svojine. Osnovni zakon koji reguliše sticanje prava svojine je Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Ukoliko postoji osnov za sticanje prava svojine radi se o institutu tzv. „vanknjižne svojine“ koju je uveo navedeni Zakon o izvršenju i obezbeđenju članom 105. stav 2. u vezi člana 145., te se i u tom slučaju može ostvariti pravo na zaštitu ako je vangruntovna svojina stečena pre pokretanja postupka izvršenja, odnosno tražilac zaštite postao vlasnik spornog stana pre pokretanja postupka izvršenja. Ovo nezavisno od okolnosti što nije bio upisan kao vlasnik u javnim knjigama. Zakon nije utvrdio gubitak prava ako se zahtev za upis ne podnese u određenom roku. O postojanju prava se odlučuje na osnovu činjenica koje se imaju utvrditi u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja i ocene o pravnom značaju bitnih činjenica.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti povredu na koju je ukazano, imati u vidu primedbe iznete u ovom rešenju, kao i izneto u prethodnom rešenju revizijskog suda, pa će na osnovu činjeničnog stanja koje utvrdi, iznova odlučiti o osnovanosti primarnog tužbenog zahteva, odgovarajućom primenom materijalnog prava.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković