U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milenko Perić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Filip Mirković, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5892/17 od 23.05.2018. godine, u sednici održanoj 21.05.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5892/17 od 23.05.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2187/16 od 24.05.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužilji na ime duga isplati iznos od 75.400 evra sa kamatom, po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 01.10.2009. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 426.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude pa do konačne isplate.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je održao raspravu i doneo presudu Gž 5892/17 od 23.05.2018. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 370.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.05.2018. godine pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti. Nije došlo do propuštanja u primeni, kao ni do pogrešne primene odredaba Zakona o parničnom postupku, koje su bile ili mogle biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude, pa se neosnovano u reviziji navodi da drugostepena presuda sadrži nejasne i protivrečne razloge i time ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom, u smislu člana 374. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio drugostepeni sud, tuženi u svojstvu vlasnika građevinske firme „VV“ DOO, tužilja i GG, bili su u poslovnim odnosima povodom finansiranja i izgradnje stanova. Tužilja i GG, tokom 2005. i 2006. godine, davali su novčane pozajmice sa kamatom tuženom, u cilju finansiranja izgradnje stanova, koje je tuženi gradio, da bi stanove prodavao po većoj ceni.

Tužilja, kao kupac i DD, kao prodavac, zaključili su dana 14.12.2008. godine ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – stana broj .., u stambenoj zgradi u ulici ... br. .. u ..., površine 39,90m2. U ugovoru je navedeno da danom potpisivanja i overe ovog ugovora, kupac isplaćuje prodavcu ukupnu cenu 44.000 evra. Tužilja nije isplatila kupoprodajnu cenu prodavcu, jer je tuženi sa prodavacem DD postigao dogovor o isplati kupoprodajne cene (cena nije bila ista kao ugovorena). Tuženi kao zajmoprimac i DD, kao zajmodavac, dana 10.09.2009. godine zaključili su ugovor o zajmu sa hipotekom. Hipoteka na nepokretnosti tuženog je bila konstituisana kao obezbeđenje potraživanja u iznosu od 80.000 evra, koje DD, ima prema tuženom, a povodom kuporodaje predmetnog stana.

Tuženi je 16.09.2011. godine sačinio priznanicu kojom potvrđuje da je pozajmio od tužilje 75.400 evra dana 01.03.2009. godine, uz obavezu da joj vrati dug do 30.09.2009. godine. Priznanica sadrži navod da je sačinjena kao dokaz o zajmu i da ne može biti upotrebljena u svrhu naplate pozajmice na bilo koji način.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji vrati dinarsku protivvrednost od 75.400 evra.

Prema članu 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac u obligacionom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno i u svemu kako ona glasi. Članom 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Prema članu 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zajmoprimac je dužan da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Iz navedenog sledi da je ugovor o zajmu dvostrano obavezan i teretan pravni posao. Ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. U konkretnom slučaju, pravilna je ocena drugostepenog suda da između stranaka nije došlo do zaključenja ugovora o zajmu, odnosno da tužilja tuženom nije predala iznos novca koji tužbom traži da joj se vrati, pravilno ceneći priznanicu od 16.09.2011. godine odnosno da je ista fiktivna, jer prikriva stvarne poslovne odnose između tužilje, tuženog i trećih lica, pošto je pouzdano utvrđeno da je tužilja sa DD, kao prodavcem, sačinila ugovor o kuporopodaji stana u ul. ... u ... koji je fiktivan ugovor, s obzirom da prodavcu nije isplatila kuporodajnu cenu stana, i da je na taj način prikriven poslovni odnos koji je ona imala sa tuženim, kao i poslovni odnos između tuženog i DD. Navod sadržan u priznanici „da ne može biti upotrebljena u svrhu naplate navedene pozajmice, na bilo koji način“ upravo ukazuje da se radilo o fiktivnoj priznanici, jer tužilja nije predala tuženom određenu količinu novca, da bi joj tuženi isti iznos vratio u ugovorenom roku, već da bi se prikrio drugi ugovor. Stoga, tužilja ne može da zahteva da joj tuženi vrati traženi novčani iznos, na osnovu člana 262, 562. stav 1. i 557. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je drugostepeni sud za svoju odluku dao potpune razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, suprotni navodi revizije nisu osnovani,

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić