U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Pavle Jurišić, advokat iz ..., protiv tužene „Erste bank“ AD Novi Sad, koju zastupa punomoćnik Neda Ljepojević Cvetković, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 938/21 od 26.05.2021. godine, na sednici održanoj 23.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 938/21 od 26.05.2021. godine u delu stava prvog izreke, koji se odnosi na troškove obrade kredita određene članom 7. stav 4. Ugovora, tako što se odbija kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđuje presuda Višeg suda u Novom Sadu P 823/19 od 04.02.2021. godine u tom delu - stavu trećem izreke, dok se odbija kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U preostalom delu revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 938/21 od 26.05.2021. godine se odbija kao neosnovana.

OBAVEZUJU SE tužioci da tuženoj naknade troškove revizijskog postupka u iznosu od 81.232,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 823/19 od 04.02.2021. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev je delimično usvojen. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da su ništave odredbe ugovora o dugoročnom stambenom kreditu od 12.03.2008. godine koji su zaključili tužioci sa tuženom i to: odredba člana 1. ugovora u delu u kom je iznos kredita izražen u valuti CHF; odredba člana 4. ugovora koja glasi: „otplata se vrši u mesečnim anuitetima u dinarskoj protivvrednosti CHF po srednjem kursu „Erste bank“ AD Novi Sad na dan plaćanja anutiteta, a prema planu otplate kredita koji čini sastavni deo ugovora“; odredba člana 5. tačka 2. ugovora koja glasi: „iznos pojedinačnih anuiteta izraženih u CHF“; kao i sve ostale odredbe ovog ugovora koje predviđaju revalorizaciju dinarskog novčanog iznosa sa valutom CHF; odredba člana 3. stav 5. ugovora koja glasi: „u slučaju da korisnici ne izmire svoje obaveze u roku njihove dospelosti na sve dospele, a neizmirene iznose banka obračunava kamatu u skladu sa politikom kamata, naknada i provizija banke“. Stavom trećim izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se utvrdi da je ništava odredba člana 7. tačka 4. ugovora o dugoročnom stambenom kreditu od 12.03.2008. godine zaključenog između tužilaca i tužene, a koja glasi: „korisnik se obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje plati banci proviziju u iznosu od 2% od iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenja i administriranje kredita“. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova postupka isplati iznos od 520.198,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 938/21 od 26.05.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilaca je usvojena, a žalba tužene odbijena i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu, a preinačena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tako što je utvrđeno da je ništava odredba člana 7. tačka 4. ugovora o dugoročnom stambenom kreditu od 12.03.2008. godine koji su zaključili tužioci sa tuženom, a koja glasi: „korisnik se obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje plati banci proviziju u iznosu 2% od iznosa odobrenog kredita, a na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenja i administriranje kredita“. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 938/21 od 25.08.2021. godine, obavezana je tužena da tužiocima pored dosuđenog iznosa od 18.000,00 dinara na ime naknade troškova žalbenog postupka isplati još iznos od 9.126,62 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene delimično osnovana, a delimično neosnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. učinjenih pred drugostepenim sudom na koje se neosnovano ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je početkom 2008.godine htela da reši stambeno pitanje putem stambenog kredita u evrima, izabravši kao najpovoljniju tuženu „Erste bank“ AD Novi Sad. Banka je tužilji preporučila kao povoljniji kredit u valuti CHF. Tužilja je zaključila ugovor o dugoročnom stambenom kreditu sa tuženom bankom, dana 12.03.2008. godine, u kome je pored tužilje kao dužnik učestvovao i BB, kao solidarni dužnik. Navedenim ugovorom banka je odobrila korisnicima dugoročni stambeni kredit u iznosu od 63.188,02 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu „Erste bank“ AD Novi Sad na dan puštanja kredita u korišćenje za kupovinu stana (član 1.). Odredbom člana 3. ugovora predviđeno je da banka na iznos sredstava odobrenog kredita obračunava kamatu po nominalnoj kamatnoj stopi u momentu zaključenja ovog ugovora 5,10% na godišnjem nivou (stav jedan), da efektivna kamatna stopa u momentu zaključenja ugovora iznosi 5,90% na godišnjem nivou (stav dva). Odredbom člana 3. stav 5. Ugovora određeno je da u slučaju da korisnici ne izmire svoje obaveze o roku njihove dospelosti, na sve dospele a neizmirene iznose banka obračunava kamatu u skladu sa Politikom kamata, naknada i provizija Banke. U članu 4. ugovoreno je da se otplata vrši u mesečnim anuitetima u dinarskoj protivvrednosti CHF po srednjem kursu banke na dan plaćanja anuiteta, a prema planu otplate kredita koji čini sastavni deo ugovora, da mesečni anuitet kredita dospeva za plaćanje poslednjeg dana u mesecu i da je visina mesečnog anuiteta promenljiva u skladu s članom 3. st. 1. i 2. Odredbom člana 5. banka se obavezala da po uplati naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenja i administriranja kredita, naknade za obradu zahteva i premije osiguranja kod NKOSK, prezentacija ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overena kod suda i ispunjenju uslova iz člana 8. ovog ugovra odobreni iznos kredita iz člana 1. stav 1. pusti u korišćenje (tačka 1.), te da prilikom zaključenja ovog ugovora dostavi korisnicima plan otplate kredita koji je sačinjen prema ukupnom iznosu odobrenog kredita uvećanog za iznos ugovorene kamate, s tim da je iznos pojedinačnih anuiteta izražen u CHF (tačka 2.). Prema odredbi člana 6. ugovora korisnici mogu samo jednom u toku perioda otplate kredita banci podneti zahtev da se preostali iznos glavnice iskaže u EUR u kom slučaju će banka konverziju izvršiti u skladu sa poslovnom politikom koja bude važila u trenutku podnošenja zahteva za konverziju. Saglasno odredbi člana 7. tačka 4. ugovoreno je i da se korisnici obavezuju da pre puštanja kredita u korišćenje plate banci proviziju u iznosu od 2,00% od iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenje i administriranje kredita. Tužilja je potpisala i obrazac Osnovni podaci o kreditu od 12.03.2008. godine koji u okviru odeljka Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope sadrži između ostalog i ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu u dinarima, apsolutni iznos - 142.325,45 dinara, kao i iznos otplatne rate anuitet 29.172,35 dinara. Nakon zaključenja ugovora s bankom, tužilja AA je redovno izmirivala rate, međutim 2010. godine došlo je do znatnog rasta kursa švajcarskog franka i porasta rate kredita, odnosno glavnice i kamate što je za tužilju bilo neprihvatljivo. Zbog rasta iznosa rate usmeno se obraćala banci, međutim nije došlo do dogovora sa bankom. Banka je tužilji 2014. godine ponudila dva modela konverzije ugovora, produženja roka otplate ili konvertovanje u evre po preporukama NBS ali do toga nije došlo jer je tužilja smatrala da to nisu bile bolje opcije za nju, jer je vrednost evra rasla. Zbog navedenog stanja tužilja AA se obraćala banci molbom za smanjenje rate kredita 28.03.2017. godine, a takođe se obraćala banci putem punomoćnika predlogom za pravičnu izmenu ugovora s molbom za dostavljanje podataka od 02.04.2018. godine. Banka je tužilji putem elektronske pošte 30.05.2018. godine uputila ponudu za zaključenje aneksa ugovora odnosno sporazuma o repogramu duga. Po navedenim molbama tužilje nije došlo do dogovora sa bankom. Dopisom od 11.09.2018. godine zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane tužilje, kašnjenja u isplati anuiteta, tužena je otkazala tužilji ugovor o kreditu i izvestila je da je njen dug dospeo u celosti i da na dan 11.09.2018. godine iznosi 29.169 CHF u dinarskoj protivvrednosti, da se na isti obračunava zakonska zatezna kamata do dana isplate duga u celosti. U periodu od 01.09.2008. godine do 01.11.2016.godine najviša zabeležena vrednost neto otvorene devizne pozicije u švajcarskim francima „Erste bank“ AD Novi Sad je iznosila 0,49% regulatornog kapitala banke, što je značajno ispod dnevnog regulatornog limita za otvorenu deviznu poziciju u svim stranim valutama. Neto otvorena pozicija banke pokazuje u kojoj meri je imovina banke u stranoj valuti na odgovarajući način, sa aspekta upravljanja deviznim rizikom, usaglašena sa obavezama banke u toj valuti. Nema dokaza da li je tužena banka dinarska sredstva koja je plasirala tužiocima pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u CHF valuti, te da je pismenim obaveštenjem o tome izvestila tužioce, posebno tužilju AA kao glavnog dužnika, na njima jasan i razumljiv način. Takođe nema dokaza da je pre zaključenja ugovora banka tužiocima dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovinim rizicima i ekonomsko finansijskim posledicima koje će nastati primenom CHF klauzule i ugovaranja promenljive kamatne stope.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenjujući odredbe pojedinačno navedenih članova Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS“ br 79/05) i Zakona o deviznom poslovanju, koje je potpuno i jasno naveo, delimično usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da banka ima pravo da valutnom klauzulom uspostavi efikasan mehanizam zaštite od mogućih ekonomskih pojava koje mogu dovesti do smanjenja vrednosti valute ugovora koje utemeljenje ima u odredbama članova 15. i 395. Zakona o obligacionim odnosima, članu 25. stav 2. i 34. Zakona o deviznom poslovanju, ali da valutna klauzula nije i ne može biti pravni osnov bogaćenja davaoca kredita na štetu korisnika kredita sticanjem nesrazmerne imovinske koristi, u odnosu na realnu tržišnu vrednost isplaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava, zbog čega valutna klauzula može uživati sudsku zaštitu samo u slučaju kada se njenom primenom obezbeđuje očuvanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita. Naveo je da se saglasnošću volja ugovornih strana osim valutne klauzule, kao sredstva očuvanja jednakosti uzajamnih davanja može konstituisati klauzula kojom će se preuzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu, u celosti prebaciti na korisnika kredita i takva klauzula je moguća i pravno dopuštena kada se banka kao davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da im vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti. U tom slučaju je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita i takav vid kreditiranja je dopušten saglasno odredbi člana 25. Zakona o deviznom poslovanju i tada se preuzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu može voljom ugovornih strana pravno valjano prevaliti na korisnika kredita, a uslov za to je postojanje pisanog obaveštenja kojim je korisnik kredita pre zaključenja na njemu razumljiv način upoznat sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koje će on preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule. Kako tužena banka, na kojoj je teret dokazivanja, nije dostavila pouzdan pisani dokaz na okolnost da je pre zaključenja spornog ugovora o kreditu indeksiranog primenom kursa švajcarskog franka potpuno i za prosečnog potrošača razumljivim jezikom pisanim putem informisala tužioce, kao korisnike kredita o svim poslovnim rizicima i ekonomskim posledicama koje preuzimaju, da se dinarski iznos njihovog dugovanja indeksira primenom kursa švajcarskog franka, ne može se reći da u konkretnom slučaju postoji obostrana autonomija volje u pogledu ugovaranja valutne klauzule. Neispunjenje navedenih uslova u trenutku zaključenja ugovora isključuje mogućnost sudske zaštite klauzule o indeksiranju duga, odnosno dinarskog duga korisnika kredita primenom kursa švajcarskog franka, jer je reč o nepravičnoj ugovornoj odredbi čijom primenom se narušava ekvivalentnost uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita, što je, u skladu sa odredbom člana 105. u vezi člana 103. ZPP, te pravilima iz člana 15. i 12. Zakona o obligacionim odnosima, čini ništavom. Takođe je utvrdio da su i ostale odredbe ugovora čija je ništavost utvrđena protivne imperativnim zakonskim propisima, kao i odredba o ugovaranju promenljive kamatne stope u skladu sa izmenama poslovne politike banke i tržišnih okolnosti. Zaključio je da utvrđena ništavost pojedinih odredbi ugovora o kreditu o kojima je odlučeno u izreci nema automatski uticaj na punovažnost ostalih ugovornih odredbi, te njihova ništavost ne povlači za sobom ništavost samog ugovora, jer mogućnost opstanka ugovora o kreditu i nakon utvrđene ništavosti klauzule o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka iz stava 1. ugovora ima osnov u analognoj primeni odredbe člana 106. Zakona o obligacionim odnosima i njenog ciljnog tumačenja u skladu sa načelom savesnosti i poštenja jednake vrednosti davanja i dužnosti ispunjenja obaveze, jer se mora obezbediti opstanak ugovora o kreditu u skladu sa opredeljujućim ciljem njegovog zaključenja i opštepoznatom uverenju da bi davalac i korisnik kredita zaključili ugovor sa valutnom klauzulom u evrima da su znali da ugovorna klauzula o indeksaciji dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka neće uživati sudsku zaštitu. Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio razloge prvostepenog suda i potvrdio prvostepenu presudu u ovom delu.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o kreditu iz člana 7. tačka 4. ugovora o dugoročnom kreditu koja se odnosi na troškove obrade kreditnog zahteva, odobrenja i administriranja kredita, nalazeći da ova odredba nije ništava jer je određena i jasno iskazana i banka ima pravo da naplaćuje naknadu na ime bankarskih usluga po osnovu kreditnih poslova, te je u konkretnom slučaju poslovanje banke bilo transparetno i uslovi pod kojima je kredit odobren, kao i osnovni podaci o kreditu bili su poznati tužilji, odnosno u predugovornoj fazi tužilja je upoznata sa visinom i vrstom troškova koji padaju na njen teret. Pre zaključenja ugovora tuženi je tužilji pružio sve informacije i obaveštenja o uslovima koji se odnose na sami ugovor, uručenjem obrasca Osnovni podaci o kreditu, na koji način je tužilji omogućio da se upozna sa ukupnim iznosom koji korisnik u konačnom treba da vrati tuženom kao i troškove naknada koje treba da plati bilo u procentualnom bilo u fiksnom iznosu, te ni jednog trenutka nije doveo tužilju u zabludu o bitnim i sporednim tačkama ugovora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev u ovom delu nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO jer je neodređena, budući da tužilji nije predočeno pre zaključenja ugovora koje troškove plaća odnosno struktura navedenih trošokva, jer nije opredeljena struktura tih troškova i njihov iznos, a banka je bila dužna da jasno i nedvosmisleno navede podatke o troškovima, vršeći njihovu specifikaciju da korisnik kredita kao stranka koja pristupa ugovoru ni jednog trenutka ne bude dovedena u zabludu o kojim troškovima je reč, a u konkretnom slučaju ni sporna odredba ugovora o kreditu ni ostale odredbe ugovora ne preciziraju koji su to stvarni troškovi obrade kreditnog zahteva, te je ta obaveza neodređena, odnosno neodrediva i kao takva ništava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda u preinačujućem delu zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06 koja se primenjuje od 01.10.2006. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 12.03.2008. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1) kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke. (tačka 5. stav 3.). Pored toga po odredbi tačke 7. stav 2. navedene Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate (tačka 7. stav 2. Odluke).

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilja je kao korisnik kredita zaključila ugovor o kreditu sa tuženom dana 12.03.2008. godine i kao prilog ugovora uz tužbu je dostavljen i obrazac Osnovni podaci o kreditu od 12.03.2008. godine. Kako je u navedenom obrascu Osnovnih podataka o kreditu iskazana naknada od 142.325,45 dinara, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije utovora o kreditu, a koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, to suprotno stanovištu drugostepenog suda, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštvanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavivanja efektinve kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, br. 57/06). Banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Sledom navedenog, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezao da banci plati naknadu za obradu kreditnog zahteva, odobrenje i administriranje u iznosu od 2,00% od iznosa odobrenog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, zbog čega predmetna odredba nije ništava, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluke nižestepenih sudova u usvajajućem delu, zasnovane su na pravilnoj primeni materijalnog prava, zbog čega se revizijom neosnovano ukazuje na suprotno.

S obzirom da je Vrhovni kasacioni sud 02.04.2019. godine usvojio pravno shvatanje o valutnoj klauzuli i da su Zakonom o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik RS“, br. 31/2019) koji je stupio na snagu 07.05.2019. godine uređena pojedina pitanja vezano za takozvanu valutnu klauzulu, gde je članom 6. ostavljen rok banci od 30 dana od stupanja na snagu zakona da korisniku dostavi ponudu za zaključenje ugovora o konverziji kredita pod uslovima kako je to zakonom propisano, a članom 7. ostavljen je rok od 30 dana korisniku od dana prijema dokumenata iz člana 6. ovog zakona, da o tome obavesti banku i sa bankom zaključi ugovor o konverziji, dok su pravne posledice zaključenog ugovora o konverziji propisane članom 8, a prema članu 9. ako se ne prihvati konverzija po isteku zakonskih rokova prekinuti postupci se nastavljaju, to je Vrhovni kasacioni sud imao u vidu da u konkretnom slučaju nije došlo do zaključenja ugovora o konverziji kredita, što proizlazi iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pisanoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. ZOO). Međutim, ugovor o kreditu je izraz volje ugovornih strana zbog čega su davalac i korisnik kredita ovlašćeni da svojom voljom propišu i dodatne klauzule od značaja za način obračuna i otplatu kreditnih sredstava. Ugovor o kreditu se najčešće zaključuje kao formalni i formularni ugovor. Tekst ugovora je po pravilu, unapred sastavljen od strane davaoca kredita i nudi se korisniku kredita, koji može da ga prihvati ili ne, pa je banka kao davalac kredita u prednosti u odnosu na korisnika kredita, kao i zbog činjenice što se radi o finansijskoj organizaciji koja se profesionalno bavi kreditnim poslovima.

Banka je dužna da u postupku pregovaranja i zaključenja ugovora o kreditu prethodno upozna i nedvosmisleno pismeno upozori korisnika kredita o svim rizicima i ekonomskim posledicama koje će preuzeti zaključenjem ugovora. Obaveza takvog postupanja banke se zasniva na osnovnim načelima obligacionog prava – savesnosti i poštenja (član 12. ZOO), zabrane zloupotrebe prava (član 13.), zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja (član 14.), jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15.) i zabrani prouzrokovanja štete (član 16.). Osim toga, davalac kredita je dužan da pošteno postupa i potpuno informiše primaoca kredita shodno imperativnim odredbama Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“, broj 79/05) koji je važio u vreme zaključenja predmetnog ugovora. Identična obaveza banke je propisana i sada važećim Zakonom o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“, br. 62/2014, 6/2016 - dr. zakon i 44/2018 - dr. zakon). Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/2011 i 139/2014) konstituisano je opšte pravo korisnika kredita na obaveštavanje u skladu sa članom 13. i obaveza informisanja korisnika kredita u predugovornoj fazi prema članu 15. tog zakona. Zbog toga se saglasno svim navedenim zakonskim odredbama ceni i pravna valjanost ugovora o kreditu, odnosno njegovih pojedinih odredbi.

Nižestepeni sudovi su pravilno ocenili sve okolnosti koje su od uticaja na to da li su ugovorne odredbe predmetnog ugovora o stambenom kreditu jasne i razumljive, da li podležu ili ne oceni nepoštenosti, te da li postoji očigledna nesrazmerna razlika između obaveze koju su tužioci preuzeli po ugovoru o kreditu i dinarskog iznosa koji je tužiocima dat od strane banke 2008. godine, zbog čega su suprotno navodima revizije, pravilno utvrdili ništavost odredbe člana 1. Ugovora o stambenom kreditu kojom je banka odobrila klijentu-tužiocima namenski dugoročni kredit „sa valutnom (CHF) klauzulom“, odredbe člana 4. i člana 5. tačka 2. U kojima je navedeno da se pojedinačni mesečni anuiteti plaćaju u dinarskoj protivvrednosti CHF po srednjem kursu tužene banke na dana plaćanja i da su izraženi u CHF. Takođe je pravilno utvrđena ništavost i odredbi člana 3. stav 5. Ugovora o stambenom kreditu kojima je regulisana jednostrana izmena ugovorene kamatne stope od strane tužene u skladu sa izmenama poslovne politike banke i tržišnih okolnosti, promene i poremećaja na tržištu, izmena pozitivnih pravnih propisa i drugih precizno definisanih okolnosti pojedinačnom odlukom nadležnih organa banke. I po oceni revizijskog suda, visina kamate je učinjena zavisnom od promenljivih parametara koji nisu zvanično objavljeni, a čija je priroda takva da na njih može uticati samo jedna strana, u ovom slučaju tužena. Ovakve ugovorne odredbe su suprotne čl. 46. i 47. ZOO jer nisu određene ni odredive, a ugovorene su na štetu korisnika kredita kao slabije ugovorne strane. Što se tiče valutne CHF klauzule, tužioci su tokom postupka isticali razloge ništavosti ovog ugovora u vezi sa tim, a koje su sudovi precizno, podrobno i jasno cenili imajući u vidu da je od zaključenja ugovora 2008. godine pa do podnošenja tužbe 2018. godine, došlo do enormnog rasta CHF u odnosu na valutu evro i dinar. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule je očuvanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja i to je jednaka tržišna vrednost plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Valutna klauzula nije i ne može da bude pravni osnov bogaćenja davaoca kredita – banke na štetu korisnika kredita, sticanjem nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava.

Saglasnom voljom ugovornih strana se osim valutne klauzule kao sredstva očuvanja jednakosti uzajamnih davanja, može konstituisati i klauzula kojom će se preuzeti valutni rizik banke, prema njenom poveriocu i prevaliti na korisnika kredita, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Takva klauzula je moguća i pravno dopuštena kada se banka davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da i vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti. U tom slučaju banka je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstava neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita. Ovakav vid kreditiranja je dopušten saglasno odredbi člana 25. Zakona o deviznom poslovanju. Navedeno se može ugovoriti kada se pravnom licu i preduzetniku obezbeđuje plaćanje uvoza robe i usluga iz inostranstva (stav 1.) ili kada se fizičkom licu omogućava kupovina nepokretnosti u zemlji (stav 2.). Banka je ovlašćena i da pribavljena devizna sredstva na međunarodnom tržištu ponudi domaćim pravnim i fizičkim licima i u dinarskoj protivvrednosti. U tom slučaju transfer deviznog iznosa u dinarski dug se vrši po važećem srednjem kursu te valute na dan zaključenja ugovora o kreditu uz obavezu vraćanja primljenog u dinarima – valuti plaćanja, obračunatog po srednjem kursu te iste valute. Tada se pruzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu može voljom ugovornih strana pravno valjano prevaliti na korisnika kredita, ali je uslov za to postojanje pisanog obaveštenja kojim je korisnik kredita pre zaključenja ugovora, na njemu razumljiv način, upoznat sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koje će preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule.

Banke, kao profesionalne organizacije koje se bave kreditnim poslovima, kao davaoci kredita indeksiranih primenom kursa švajcarskog franka mogle su, prema opštepoznatim okolnostima koje se tiču deviznog poslovanja, morale predvideti enormni rast kursa te valute. Šta više, one su imale izvesno saznanje da će nagli skok kursa švajcarskog franka nastupiti tokom 2008. godine. Iz tih razloga, a shodno navedenim osnovnim načelima Zakona o obligacionim odnosima i imperativnim odredbama Zakona o zaštiti potrošača, banke su kao organizacije sa posebnim stepenom finansijskog znanja i obaveze profesionalnog obavljanja delatnosti kreditiranja bile dužne da pre zaključenja spornih ugovora o kreditima indeksiranih primenom kursa švajcarskog franka potpuno i za prosečnog potrošača razumljivim jezikom pisanim putem informišu korisnike kredita o svim poslovnim rizicima i ekonomskim posledicama koje preuzimaju pristajanjem da se dinarski iznos njihovog dugovanja indeksira primenom kursa švajcarskog franka. U protivnom, neispunjenjem navedenih uslova u trenutku zaključenja ugovora isključuje se i mogućnost sudske zaštite klauzule o indeksiranju dinarskog duga korisnika kredita primenom kursa švajcarskog franka. To je nepravična ugovorna odredba čijom bi se primenom narušila ekvivalentnost uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita, što je saglasno odredbi čl. 105. u vezi čl. 103. ZOO čini ništavom.

Teret dokazivanja je na tuženoj banci kao ekonomski jačoj ugovornoj strani, da su informacije o ekonomsko-finansijskim posledicama rizika prihvatanja navedene ugovorne klauzule dostavljene u pisanoj formi korisniku kredita, kao i činjenica da se banka kao davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu vraćanja primljenog iznosa u istoj valuti, što tužena banka u konkretnom slučaju nije dokazala, odnosno nije sudu pružila dokaze kojim bi potvrdila svoje postupanje u skladu sa navedenim obavezama. I u slučaju da izvor plasiranih dinarskih sredstava nije rezultat prethodnog zaduženja banke u ugovorom opredeljenoj valuti (švajcarski franci), već se kurs te valute primenjuje samo kao ugovorom opredeljeni način indeksiranja plasiranih dinarskih sredstava, uslov punovažnosti ugovorne klauzule o indeksaciji dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka je dostavljanje obaveštenja korisniku kredita u pisanoj formi, koje mora da sadrži upozorenje na mogući rast kursa švajcarskog franka koji je banka kao specijalizovana finansijska organizacija mogla i morala predvideti i o tome upoznati korisnika kredita pre zaključenja ugovora što je u konkretnom slučaju izostalo. Utvrđena ništavost odredbi ugovora o kreditu o indeksaciji plasiranih dinarskih iznosa kredita primenom kursta švajcarskog franka nema automatskog uticaja na punovažnost preostalih ugovornih odredbi. To znači da ništavost takve klauzule nema za posledicu automatsku ništavost celog ugovora o kreditu. Naprotiv, ugovor će proizvoditi pravno valjana dejstva i nakon utvrđene ništavosti odredbe o indeksiranju dinarskog duga kredita primenom kursa švajcarskog franka. Ovo je iz tog razloga što preostale ugovorne odredbe sadrže sve bitne elemente ugovora o kreditu propisane odredbom čl. 1065. Zakona o obligacionim odnosima. One su pravno obavezujuće za ugovorne strane ukoliko se njihovom primenom ne osujećuje cilj zbog koga je ugovor zaključen. Time se realizuje ostvarenje željenog cilja ugovornih strana da zaključenjem ugovora o kreditu obezbede zadovoljenje sopstvenih interesa zasnovanih u pravno dopuštenom načinu očuvanja ekvivalentnosti njihovih uzajamnih davanja. Tako se saglasno odredbi čl. 18. Ustava obezbeđuje i neposredna primena opšte prihvaćenog međunarodnog standarda pravičnog očuvanja i izvršenja ugovorom ustanovljenih obaveza. Iz svega napred navedenog proizlazi da je neosnovano ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. i člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Tuženoj shodno ostvarenom uspehu u postupku po reviziji na osnovu članova 153. stav 2, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime opredeljenih i traženih troškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Trošak sudske takse priznat je na ime takse na reviziju od 25.293,00 dinara i revizijsku odluku 37.939,00 dinara.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić