Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 15212/19 od 05.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka je odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao korisnik kredita i tužena banka su dana 13.05.2016. godine, zaključile ugovor o kreditu, kojim je tužena odobrila tužiocu kredit u iznosu od 2.000.000,00 dinara na period od 84 meseca, sa promenljivom nominalnom kamatnom stopom od 6,88%, i efektivnom kamatnom stopom koja iznosi 8,42% godišnje, s tim da ona uključuje nominalnu kamatnu stopu definisanu u stavu 3. 1. uvećanu za naknade i troškove, precizirane u članu 9. ovog ugovora, pa je ukupan iznos koji klijent treba da plati banci na dan zaključenja ugovora 2.623.751,88 dinara. Spornom odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. ugovora korisnik kredita se obavezao da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 2,00% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Čitanjem ponude za zaključenje ugovora, utvrđeno je da je u ponudi navedeno da naknada za održavanje računa iznosi 95,00 dinara, a iznos troška održavanja računa se povećava u iznosu od 90% od ukupne godišnje stope rasta potrošačke cene i na taj način izmenjeni iznos troškova održavanja računa se primenjuje u narednih 12 meseci, troškovi pribavljanja menice iznose 100,00 dinara, troškovi pribavljanja izveštaja kreditnog biroa iznose 246,00 dinara, minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva iznosi 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 40.000,00 dinara fiksno, a naknada za održavanje kredita iznosi 0,50%, odnosno 32.762,90 dinara fiksno. Prema planu otplate kredita koji je sastavni deo ugovora, po članu 22. utvrđeno je da je tužiocu 13.05.2016. godine naplaćen iznos od 40.346,00 dinara u koji je uključen iznos od 40.000,00 dinara na ime naknade za obradu kreditnog zahteva.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO, jer ponuda banke nije sadržala jasne i nedvosmislene podatke o navedenim troškovima kredita i njihovoj strukturi niti je utvrđeno da su ti troškovi stvarno postojali. Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. stav 1. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Osnovano se revizijom tužene ukazuje da je u pobijanim nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 13.05.2016. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu, u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva: 2% - 40.000,00 RSD (fiksno), što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezuje da po osnovu obrade kreditnog zahteva plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2,00% od iznosa odobrenog kredita. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti postojanje stvarnih troškova povodom ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Pored toga ukupni troškovi kredita iskazani su kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) i prikazani u ponudi (tačka 3.2) čime je omogućeno korisniku kredita da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga.Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi za sastav žalbe i revizije od strane advokata, čija visina je odmerena u skladu sa zahtevom tužene za sastav žalbe 12.000,00 dinara i 18.000,00 dinara za sastav revizije, prema Advokatskim tarifama važećim u vreme nastanka troška i presuđenja, dok trošak sudske takse nije priznat, jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić