U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ... i EE iz ..., čiji su punomoćnici Zoran Stefanov i Goran Baltić, advokati iz ..., protiv tuženih ŽŽ iz ..., ZZ iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Đurin, advokat iz ... i tužene Republike Srbije, Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, Beograd, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zrenjaninu, radi utvrđenja prava svojine i predaje poseda, odlučujući o reviziji tužene Republike Srbije, Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6452/19 od 25.09.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 26.05.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene Republike Srbije izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6452/19 od 25.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P 464/17 od 13.05.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Osnovnog suda u Pančevu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca kojim je traženo da se utvrdi da su lično i kao pravni sledbenici, na osnovu rešenja Opštinskog sekretarijata za finansije, Odseka za imovinsko-pravne poslove, Komisije za vođenje postupka i donošenja rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta Opštine Pančevo br. 461/224-91- 14 od 17.02.1992. godine i održajem, kao zakoniti, savesni i neometani držaoci, stekli pravo svojine na parceli br. ..., poljoprivredno zemljište, u potesu „...“, njiva četvrte klase, površine 01 ha 90 ari i 50 m2, upisane u list nepokretnosti br. ... KO ..., sa suvlasničkim udelima bliže navedenim u stavu drugom izreke, kao i zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka. Stavom trećim i četvrtim izreke, obavezani su tužioci da solidarno isplate naknadu troškova postupka tuženima ŽŽ i ZZ u iznosu od 133.430,00 dinara i Republici Srbiji u iznosu od 6.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6452/19 od 25.09.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda sadržana u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su tužioci lično i kao pravni sledbenici, na osnovu rešenja Opštinskog sekretarijata za finansije, Odseka za imovinsko-pravne poslove, Komisije za vođenje postupka i donošenja rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta Opštine Pančevo br. 461/224-91-14 od 17.02.1992. godine i održajem, kao zakoniti, savesni i neometani držaoci, stekli pravo svojine na parceli br. ..., poljoprivredno zemljište u potesu „...“, njiva četvrte klase, površine 01 ha 90 ari i 50 m2, upisanoj u list nepokretnosti br. ... KO ..., i to tužilja AA u 2/18 suvlasničkih delova, tužilja BB u 2/18 suvlasničkih delova, tužilac VV u 3/18 suvlasničkih delova, tužilac GG u 3/18 suvlasničkih delova, tužilac DD u 3/18 suvlasničkih delova, tužilac ĐĐ u 3/18 suvlasničkih delova i tužilac EE u 2/18 suvlasničkih delova; obavezani su tuženi da priznaju i trpe da se tužioci upišu u navedenim suvlasničkim udelima kao nosioci prava svojine u Katastru nepokretnosti na osnovu ove presude, uz prethodno brisanje upisanog prava susvojine izvršenog u korist tuženih, i obavezuju se tuženi da tužiocima predaju u posed predmetnu parcelu br. .... Odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova prvostepenog postupka. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužiocima solidarno isplate iznos od 24.000,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena Republika Srbija je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost drugostepene presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011...18/2020), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Komisije za vođenje postupka i donošenja rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta Opštine Pančevo od 17.02.1992. godine, usvojen je zahtev pravnih sledbenika ranijeg sopstvenika otkupljenog konfiskovanog zemljišta pok. II i utvrđeno da su stekli pravo na vraćanje odgovarajućeg zemljišta u ukupnoj površini od 7 ha 9 ari i 90 m2, koje je određeno po parcelama, među kojima je i predmetna parcela br. ... površine 01 ha 90 ari i 50 m2 KO ... i na tom zemljištu priznato pravo svojine u korist JJ i KK u po 2/6 suvlasničkog udela, ĐĐ i DD u po 1/6 suvlasničkog dela, te obavezan PIK „...“ d.d. ... kao korisnik navedenih parcela da im zemljište preda u posed i konstatovano da su ovi podnosioci zahteva stekli osnov za upis prava svojine na označenim parcelama po pravnosnažnosti rešenja. Utvrđeno je da su tužioci i njihovi pravni prethodnici, odnosno lica koja su kao zastupnici koristili parcelu bili u mirnom nesmetanom posedu predmetne parcele od 1992. godine do maja 2016. godine.

Agencija za restituciju je svojim rešenjima br. 46046724/2014 od 19.12.2014. godine i br. 46-000066/2015 od 24.02.2015. godine, odlučila o vraćanju imovine bivšeg vlasnika LL njenim zakonskim naslednicima u određenim udelima u pravu svojine na ovde spornoj k.p. br. ... KO ..., kao da je ova parcela u državnoj svojini a korisnik Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. Prema ovim rešenjima predmetna parcela se vraća u svojinu zakonskim naslednicima u utvrđenim suvlasničkim udelima: LJLJ u 1/8, MM u 1/8, NN u 1/16, NJNJ u 1/8, OO u 1/16, PP u 1/16 i ŽŽ u 1/16 idealnih delova. Naslednici su angažovali Geodetsku kuću „...“ da im omeđi parcelu kako bi stupili u posed, što je i učinjeno. LJLJ, MM, NJNJ, NN, OO i PP su 12.09.2016. godine zaključili ugovor o kupoprodaji sa tuženom ZZ koja je uvedena u državinu nepokretnosti i izvršila upis prava svojine na parceli u 9/16 suvlasničkog udela.

Naslednici su od Agencije za restituciju, dobili jedan deo parcele, dok su tužioci bili u posedu cele ove katastarske parcele, sve dok ih tuženi nisu deposedirali. U slučaju tuženih, državni organ koji je sprovodio postupak, odnosno Agencija za restituciju Područna jedinica iz Novog Sada je podnela zahtev za upis prava svojine tuženih u 10/16 delova, dok u slučaju tužilaca državni organ je to propustio da učini, a ni sami tužioci upis nisu zahtevali.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pozivom na članove 20. i 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i članove 61. i 63. Zakona o državnom premeru i katastru, odbio tužbeni zahtev tužilaca, smatrajući da tuženi imaju jače pravo na predmetnoj parceli u odnosu na tužioce.

Drugostepeni sud je ocenio da je stanovište prvostepenog suda pogrešno jer se na ovaj slučaj ne može primeniti član 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pošto se ne radi o sticanju svojine na osnovu pravnog posla, već se radi o sticanju prava svojine na spornoj parceli po samom zakonu, odnosno odlukom državnog organa. Po nalaženju drugostepenog suda, tužbeni zahtev je osnovan. Tužioci su postali vlasnici i držaoci predmetne parcele po odluci državnog organa od 17.02.1992. godine, donetoj u sprovođenju Zakona o načinu i uslovima za priznavanje prava i vraćanje zemljišta, kojim je u članu 2. propisan postupak po zahtevu za vraćanje zemljišta, formiranje komisije koja odlučuje o tim zahtevima, a članom 4. stavom 3. propisano da je po prijemu zahteva, organ uprave dužan da predloži da se u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi u kojoj se upisuje pravo na nepokretnostima, izvrši upis pokretanja postupka za vraćanje zemljišta. Okolnost da organ uprave nije podneo zahtev za upis, a ni tužioci takođe nisu podneli zahtev za upis prava svojine u katastraskim, odnosno zemljišnim knjigama, ne znači da tužioci usled toga nisu postali vlasnici ove parcele, s obzirom da su pravo svojine stekli na osnovu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i istekom desetogodišnjeg roka za održaj od stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ br. 29/96 od 26.06.1996. godine), pre donošenja rešenja Agencije za restituciju i uspostavljenog poseda na strani tuženih u 2016. godini. Zakonita i savesna državina na strani tužilaca trajala je neprekidno od 1992. godine.

Sa ovih razloga, drugostepeni sud je našao da su tužioci stekli pravo svojine na spornoj nepokretnosti u smislu odredbi člana 20., 21. i 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Taj sud je usvojio tužbeni zahtev za traženo utvrđenje o pravu svojine tužilaca i naložio tuženima da trpe upis prava u korist tužilaca i da predmetnu parcelu predaju u posed tužiocima. Na taj način, odlučeno je u skladu sa odredbama člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Neosnovano se revizijom tužene Republike Srbije ističe da je pobijana drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zato što tužioci u dugom vremenskom periodu nisu sproveli rešenje Opštinske Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta, od 1992. godine nisu upisali svoje pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, pa ni stekli svojinu nepokretnosti na način propisan u članu 33 ZOSPO, niti su podneli zahtev za upis prava prema odredbi člana 61.stav 1. Zakona o o državnom premeru i katastru, i za sve te godine nisu plaćali porez, kao ni druge obaveze koje proističu iz prava svojine.

Revizijom izneto nisu razlozi koji bi vodili gubitku prava svojine tužilaca, zasnovanog na pravnosnažnom rešenju državnog organa, donetog u zakonom propisanom postupku, koje nije knjižno sprovedeno, ali je dejstvo proizvelo. Rešenje Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta od 17.02.1992. godine, kojim je utvrđeno pravo susvojine tužilaca na celoj spornoj parceli, doneto je na osnovu Zakona o načinu i uslovima za priznavanje prava i vraćanje zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i kofiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, broj 18/1991). Ovim zakonom je predviđeno da ako komisija nađe da je zahtev osnovan a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, ranijem sopstveniku odnosno njegovom pravnom sledbeniku može se u svojinu dati drugo odgovarajuće zemljište u društvenoj svojini. Po navedenom zakonu postupak vraćanja ranije oduzetog zemljišta ili davanja drugog odgovarajućeg zemljišta predstavlja jedinstvenu celinu, postupak započinje podnošenjem zahteva organu uprave, a okončava se uvođenjem u posed. Takav je slučaj bio sa tužiocima, na čiji zakoniti osnov sticanja predmetne parcele ne može imati uticaja kasnije doneti Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011, 108/2013) i rešenje Agencije za restituciju doneto u sprovođenju tog zakona, kao ni upis tuženih u katastru sa ukupnim udelom na parceli u 10/16 dela. Tužioci prema sadržini pravnosnažnog rešenja od 17.02.1992. godine raspolažu osnovom za upis prava svojine na celoj parceli, prema utvrđenim suvlasničkim udelima, a pravni interes imaju za traženo utvrđenje jer im tuženi pravo osporavaju, kao i za zaštitu prava nalaganjem trpljenja upisa prava i predaje poseda, o čemu je pravilno odlučeno pravnosnažnom presudom drugostepenog suda.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija neosnovana i primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić