Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti je pred drugostepenim sudom učinjena povreda postupka iz člana 374 stav 1. ZPP, na koju se u reviziji ukazuje. Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o paričnom postupku jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom i na raspravi pred drugostepenim sudom, a za svoju odluku dao je obrazložene i jasne razloge, zbog čega je neosnovano ukazivanje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se ukazuje u reviziji ne predstavlja bitnu povredu zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom krivičnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu od 21.04.2010. godine, tužena AA, supruga sina tuženog BB, je oglašena krivom zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i kažnjena što je dana 04.11.2007. godine u Novom Sadu prouzrokovala saobraćajnu nezgodu upravljajući automobilom marke „...“, registarskih oznaka ..., pod dejstvom alkohola u krvi od 1,407 g/kg, tako što je povredila pravila o prvenstvu prolaza na raskrsnici i nije propustila vozilo koje joj je nailazilo sa desne strane „...“, registarskih oznaka ... kojim je upravljao VV. Putnici u vozilu kojim je upravljala AA bili su GG rođena 1985. godine koja se nalazila na zadnjem sedištu i DD rođen 1981. godine koji se nalazio na mestu suvozača. U momentu nezgode AA je bila na gornjoj granici lakog stepena alkoholisanosti u kom stepenu su sve psihičke i motorne funkcije blago oslabljene, opada pažnja i koncentracija, smanjuje se mogućnost adekvatne procene brzine kretanja i brzovremeno reagovanje u iznenadnim situacijama. Vozilo kojim je upravljala AA bilo je osigurano kod tužioca po polisi osiguranja za period od 19.10.2007. godine do 19.10.2008. godine, a ugovarač osiguranja po navedenoj polisi bio je tuženi BB. Navedeno vozilo tuženi BB je pribavio ugovorom o lizingu koji je zaključio 2004. godine, a koristili su ga i on i sin ĐĐ po sporazumu, odnosno tuženi BB je sinu dozvoljavao da koristi vozilo. Navedenog dana sin tuženog BB je uzeo vozilo i o tome obavestio majku, a nakon proslave koju su pravili, tužena AA je uzela ključeve od automobila da bi prevezla goste. Ranije nije upravljala ovim vozilom niti je tražila odobrenje za upravljanje. U predmetnoj saobraćajnoj nezgodi povređeni su VV, vozač drugog putničkog vozila i GG i DD saputnici tužene AA. VV je u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi pretrpeo teške telesne povrede, GG je pretrpela lake telesne povrede, a kod oštećenog DD je došlo do teškog invaliditeta. Nakon utvrđenih povreda, umanjenja opšte životne aktivnosti i trajanja intenziteta fizičkih bolova i straha, tužilac je sa VV i GG zaključio vansudsko poravnanje na osnovu kojeg im je isplatio pretrpljenu štetu. Oštećenom DD su pravnosnažnim presudama, na teret tužioca, dosuđeni utvrđeni iznosi na ime nematerijalne i materijalne štete, prilikom odlučivanja uračunat je i njegov doprinos od 30%, a tužilac je oštećenom isplatio navedene iznose. Roditelji DD, EE i ŽŽ su protiv tužioca ishodovali pravnosnažene presude kojim je obavezan tužilac da im isplati dosuđene iznose na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog teškog invaliditeta sina. Tužilac je Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje isplatio ukupan iznos troškova lečenja lica koja su poređena u ovoj saobraćajnoj nezgodi.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev prema tuženom BB za isplatu regresnog dugovanja, dok je usvojio tužbeni zahtev u odnosu na tuženu AA i obavezao je da tužiocu isplati regresno potraživanje u celosti.

Drugostepeni sud je utvrđujući da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, jer je o tužbenom zahtevu postavljenom prema tuženoj AA, već pravnosnažno odlučeno presudom Osnovnog suda u Novom sadu P 2956/12 od 10.02.2016. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na nju, zbog čega nije bilo mesta ponovnom odlučivanju i zaključujući da je odluka u odnosu na tuženog BB, pre svega zahvaćena bitnom povredom u vezi člana 308. stav 1. ZPP, jer je zasnovana na dokazu-ispravi od 24.10.2007. godine koja nije dostavljena uz tužbu, već tek uz podnesak od 03.03.2015. godine bez navođenja opravdavajućih okolnosti, zbog kojih to nije učinjeno ranije, te je pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je u odnosu na njega odbijen tužbeni zahtev, zbog čega je ukinuo prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca obavezujući tuženog BB da mu na ime regresnog dugovanja isplati dosuđeni iznos kao i da mu nakadi troškove postupka.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava, sa sveobuhvatnim, obrazloženim i jasnim razlozima koje prihvata i ovaj sud.

Vrhovni kasacioni sud u celini prihvata navode i razloge drugostepenog suda u vezi sa zaključkom o postojanju osnova i elemenata odgovrnosti tuženog BB za traženu naknadu opredeljenog vida štete prouzrokovane tužiocu, koju on potražuje sada od tuženih regresnim potraživanjem.

Odredbom člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni glasnik RS“ br. 30/96...55/99), koji se primenjivao u vreme prouzrokovane nezgode, je propisano da organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti, a odredbom člana 4. stav 1. tačka 3. Uslova za osiguranje vlasnika, odnosno korisnika motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima, propisano je da osiguranik gubi pravo iz osiguranja, ako je u trenutku saobraćajne nezgode pod uticajem alkohola, droga ili drugih narkotika, a smatra se da je vozač pod uticajem alkohola ako ima više od 0,5 promila alkohola u krvi ili se bez obzira na količinu alkohola u krvi, stručnim pregledom utvrdi da pokazuje znake alkoholne poremećenosti.

Odredbom člana 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da umesto imaoca stvari, i isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se njome služi ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu.

Odredbom člana 177. stav 2. ZOO propisano je da se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti.

Shodno iznetim odredbama, neosnovano je pozivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava jer su se i po oceni Vrhovnog kasacionog suda stekli su se uslovi da tužilac isplaćeno regresira od svog osiguranika, ovde tuženog BB, koji je kao lice koje je zaključilo ugovor o osiguranju od auto odgornosti izgubio pravo iz osiguranja pošto je u momentu nezgode njegovim vozilom, upravljalo lice koje je usled alkoholisanosti skrivilo saobraćajnu nezgodu. Odgovornost tuženog BB je solidarna sa odgovornošću tužene AA, zato što je on imalac vozila, vlasnik, koji je zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, a odgovornost se zasniva na činjenici da je BB, ovo vozilo posredno poverio na korišćenje AA, odobravajući korišćenje njenom mužu odnosno njegovom sinu sa kojim je sporazumno koristio ovo vozilo, sve shodno odredbi člana 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi nije dokazao da su ispunjeni uslovi iz odredbe člana 177. stav 2. ZOO kojim bi se oslobodio odgovornosti jer je u sklopu svih izvedeih dokaza utvrđeno da su tuženi BB i njegov sin vozilo koristili zajednički i sporazumno, da je sin tuženog BB povremeno koristio vozilo i bez očevog protivljenja, te mu okolnost korišćenja i mogućnost korišćenja od strane supruge svoga sina, koja je vozač, koja je imala pristup vozilu, koji se nikako ne može okarakterisati kao protivpravan, nije moglo predstavljati okolnost koju nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti. Dokaze na okolnost da je njegov sin neovlašćeno preuzeo vozilo, kod utvrđenja da nije bilo protivpravnog i neovlašćenog preuzimanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom odredbi članova 308. stav 1. i 314. ZPP odbio jer tuženi nije učinio verovatnim navode da te dokaze nije ranije mogao prezentovati sudu. Kako je obaveza lica odgovornog za štetu u celosti izvršena, isplatom od strane tužioca, to je pravilno obavezan tuženi BB da tužiocu naknadi i zakonsku zateznu kamatu na isplaćene iznose počev od trenutka kada je tužilac izvršio isplate oštećenim licima. Neosnovano se revizijom tuženog neposredno ili posredno pozivanjem na dokazne predloge osporava rezultat sprovedenog dokaznog postupka ukazujući na pogrešno utvrđeno činjenično stanje s obzirom da pobijana odluka sadrži detaljno obrazloženje o utvrđenim činjenicama, navodima i zahtevima tužioca i primeni materijalnog prava na osnovu konkretnih rezultata dokaznog postupka.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić