U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., koju zastupa Tomislav Višnjić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5609/20 od 28.10.2020. godine, u sednici održanoj 07.04.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilje.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5609/20 od 28.10.2020. godine u stavu 2. i stavu 3. izreke, žalba tužene ODBIJA kao neosnovana i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8667/19 od 10.03.2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 8667/19 od 01.06.2020. godine u stavu 4. i stavu 5. izreke.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji na ime troškova revizijskog postupka isplati 73.817 dinara u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8667/19 od 10.03.2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 8667/19 od 01.06.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.03.2020. godine pa do isplate sve u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se tužena obaveže da joj na ime naknade nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 700.000,00 dinara isplati iznos od još 1.292.000,00 dinara do utuženog iznosa od 1.992.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da joj tužena na ime naknade nematerijalne štete isplati zakonsku zateznu kamatu počev od podnošenja tužbe pa do presuđenja. Stavom četvrtim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da joj na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade usled neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 454.407,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na različite iznose bliže označene u tom stavu izreke sa različitim danima dospeća pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati 191.074,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, s tim što ako u ovom roku ne isplati troškove postupka, onda sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5609/20 od 28.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8667/19 od 10.03.2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 8667/19 od 01.06.2020. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8667/19 od 10.03.2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 8667/19 od 01.06.2020. godine u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da joj tužena na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade usled neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 455.407,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na različite iznose sa dospećem svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju pobijajući istu u stavu dva i tri izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se i na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnoj situaciji ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao stalno zaposlena u Koncernu BB obavljala poslove menadžera gotovine u Sektoru BB – ... . Rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Ki P 11/2008 od 05.05.2008. godine određen joj je pritvor zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi st. 1. i 4. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika. Tužilja je u pritvoru provela od 05.05.2008. do 17.10.2008. godine, tj. ukupno 166 dana. Presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž Po1 16/17 od 23.11.2017. godine, tužilja je oslobođena optužbe da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja odgovornog lica pomaganjem iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi sa članom 35. KZ. Dok je bila u pritvoru isplaćivana joj je 1/3 osnovne zarade. S obzirom da je oslobođena krivične odgovornosti tužilja potražuje naknadu nematerijalne štete kao i materijalnu štetu u vidu naknade razlike između zarade koja je isplaćivana dok je bila u pritvoru u visini od 1/3 od zarade do visine koju bi ostvarila u tom periodu da nije bila lišena slobode, u ukupnom iznosu od 455.407,10 dinara, a koji iznos je utvrđen i putem veštačenja od strane veštaka ekonomske struke. Prvostepeni sud je tužilji na ime naknade nematerijalne štete dosudio 700.000,00 dinara. Preko tog iznosa zahtev je odbio. Prvostepena presuda je u tom delu postala pravnosnažna. U pogledu materijalne štete prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na isplatu traženog iznosa materijalne štete kao razlike između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. Zakona o radu do punog iznosa osnovne zarade. Pravni osnov za isplatu tražene razlike prvostepeni sud nalazi u odredbi člana 168. Zakona o radu koji predviđa da naknada zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada u smislu člana 166. tog zakona isplaćuje se na teret organa koji je odredio pritvor.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo stanovište prvostepenog suda u smislu da je taj iznos obavezna da plati tužena Republika Srbija, nalazeći da je prema članu 169. Zakona o radu obveznik isplate razlike između iznosa naknade zarade primljene na osnovu člana 169. Zakona o radu i punog iznosa osnovne zarade na poslodavcu a ne na organu koji je zaposlenom odredio pritvor. Nalazi da je prvostepeni sud pogrešno protumačio odredbu člana 168. stav 2. Zakona o radu jer u suprotnom odredba člana 169. st. 1. i 2. Zakona o radu ne bi imala smisla, odnosno ne bi postojao racionalan razlog za donošenje takve odredbe kada je takvo opšte pravilo već ustanovljeno u članu 168. ZOR, te da je potrešno zaključivanje prvostepenog suda da na strani tužene Republike Srbije postoji pasivna legitimacija i obaveza plaćanja tražene naknade.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije prihvatljivo.

Naime, prema članu 35. stav 2. Ustava RS propisano je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koja mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Prema članu 18. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da lice koje je neosnovano lišeno slobode ili osuđeno za krivično delo, ima pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom. U ovoj činjenično-pravnoj situaciji, s obzirom da je tužena oslobođena krivične odgovornosti, proizilazi da je šteta tužilji naneta zbog nepravilnog rada državnog organa. Prema članu 168. stav 2. Zakona o radu (koji odredbu citira i prvostepeni sud) propisano je da se naknada zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada u smislu člana 166. tog zakona isplaćuje na teret organa koji je odredio pritvor. Pritvor je određen od strane državnog organa – istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu u predmetu Ki P 11/2008 od 05.05.2008. godine, iz čega sasvim jasno proizilazi da je shodno tome država Republika Srbija odgovorna za štetu koju je tužilja pretrpela. Razloge koje je u tom delu dao prvostepeni sud u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud iz svega napred iznetog proizilazi da je drugostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo što je ishodovalo neminovnost preinačenja drugostepene odluke i potvrđivanja prvostepene presude u tom delu.

Na osnovu člana 416. stava 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Tužilja je uspela u sporu pa joj shodno čl. 154. i 162. ZPP pripadaju troškovi postupka i to: za stručni sastav revizije iznos od 36.000,00 dinara, na ime takse za reviziju 37.817,00 dinara (koliko je i traženo od strane punomoćnika tužilje), a sve prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća - sudija
dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić