Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 5830/2021
10.11.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ilija Đurđević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva finansija, Uprava carina, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4987/20 od 15.06.2021. godine, u sednici održanoj 10.11.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4987/20 od 15.06.2021. godine.
ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Beogradu P 6808/19 od 20.02.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 02.03.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu isplati iznos od 5.281.016,52 dinara na ime naknade štete zbog umanjenja vrednosti tekstilne robe, iznos od 1.085.316,18 dinara na ime štete zbog umanjenja vrednosti teretnog vozila i iznos od 78.235,08 dinara na ime štete zbog umanjenja vrednosti priključnog vozila, odnosno ukupno 6.444.567,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.10.2015. godine kao dana podnošenja tužbe. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4987/20 od 15.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o visini naknade materijalne štete i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na dosuđeni iznos naknade štete od 6.444.567,80 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 20.02.2020. godine kao dana presuđenja do isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu kamate za period od 20.10.2015. do 19.02.2020. godine. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.
Tužilac je podneo odgovor na reviziju zahtevajući troškove njegovog sastava.
Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja je pozivanje u reviziji na povredu iz tačke 12. citirane zakonske odredbe, jer to nije bitna povreda na osnovu koje se može izjaviti revizija (član 407. ZPP).
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Ministarstva finansija RS, Uprava carina, Carinarnica Beograd od 26.11.2009. godine tužilac je oglašen odgovornim što je neutvrđenog dana avgusta meseca 2008. godine bez prijave carinskim organima uneo robu u vrednosti od 6.296.983,96 dinara koja je bila smeštena u motorno vozilo marke „...“ registarske oznake ...-... i prikolicu marke ... ..., registarske oznake ...-... . Rešenjem tužene izrečena mu je zaštitna mera oduzimanja tekstilne robe koja je smeštena pod carinski nadzor kod Carinarnice Beograd i motornog vozila marke „...“ sa prikolicom, koji su smešteni pod carinski nadzor kod referenta za prodaju robe Bežanijska Kosa. Odlučujući po žalbi Viši prekršajni sud, Odeljenje u Novom Sadu ukinuo je rešenje o oduzimanju i dostavio predmet Prekršajnom sudu u Pančevu na dopunu postupka. Presudom Prekršajnog suda u Pančevu od 15.07.2014. godine tužilac je oslobođen krivice jer nije dokazano da je učinio prekršaj iz člana 333. stav 1. Carinskog zakona i naloženo je da mu se izvrši vraćanje privremeno oduzete robe po potvrdi o privremenom oduzimanju Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja od 30.08.2008. godine i vraćanje prevoznih sredstava privremeno oduzetih pod sumnjom da su poslužila za prevoz robe koja je predmet prekršaja. Presudom Prekršajnog apelacionog suda Prž 1741/14 od 05.09.2014. godine obustavljen je prekršajni postupak protiv tužioca jer je nastupila apsolutna zastarelost za vođenje prekršajnog postupka nakon čega je tužilac zatražio vraćanje vozila i robe. Tužilac je po ugovoru o jemstvu od 20.02.2006. godine uredno ispunjavao obaveze iz ugovora o finansijskom lizingu čiji je predmet bilo vozilo koje mu je bilo privremeno oduzeto. Članom 3. Sporazuma o izmirenju međusobnih obaveza zaključenim 21.05.2015. godine između BB DOO kao poverioca i tužioca kao jemca, predviđeno je da će poverilac nakon uplate kupoprodajne cene u celosti u iznosu od 4.663,38 evra uvećane za pripadajući PDV od strane tužioca, otpustiti preostali dug iz ugovora o finansijskom lizingu. Tužilac se zaključenjem ugovora o kupoprodaji vozila 21.05.2015. godine obavezao da uplati kupoprodajnu cenu na račun prodavca. U trenutku zaključenja ovog ugovora konstatovano je da je tužiocu od strane Uprave carina vraćeno vozilo. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke vrednost stvarne štete na ime umanjenja vrednosti tekstilne robe je 5.281.016,52 dinara. Prema nalazu i mišljenju veštaka za oblast saobraćaja, šteta zbog umanjenja vrednosti teretnog vozila iznosi 1.085.316,18 dinara, dok šteta zbog umanjenja vrednosti priključnog vozila iznosi 78.235,08 dinara.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženu da tužiocu naknadi nastalu materijalnu štetu.
Imajući u vidu da je u toku postupka pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je tužiocu rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Beograd od 26.11.2009. godine oduzeta roba sa motornim vozilom i prikolicom, da je protiv tužioca vođen prekršajni postupak koji je okončan presudom Prekršajnog suda u Pančevu kojim je tužilac oslobođen krivice jer nije dokazano da je učinio prekršaj koji mu se stavlja na teret i kojim je određeno vraćanje privremeno zadržane robe i prevoznih sredstava, a koja presuda je preinačena presudom Prekršajnog apelacionog suda kojom je obustavljen postupak jer je nastupila apsolutna zastarelost za vođenje prekršajnog postupka, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužena odgovorna i u obavezi da tužiocu naknadi nastalu materijalnu štetu za oduzetu robu i prevozna sredstva, po njihovom stanovištu na osnovu članova 154. stav 1. i 155. u vezi člana 189. stav 1. ZOO. Budući da roba i prevozna sredstva koja su oduzeta od tužioca dok su bila u pritežanju tužene, nisu bila čuvana u prostorijama koje ispunjavaju kriterijume po nacionalnim i međunarodnim standardima, usled čega je došlo do oštećenja na robi i prevoznim sredstvima, odnosno do umanjenja njihove vrednosti u utvrđenim novčanim iznosima.
Ocenjujući istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nije osnovan, jer je tužilac za štetu i lice koje je štetu učinilo saznao danom donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Prž 1741/14 od 05.09.2014. godine kojom je obustavljen prekršajni postupak zbog apsolutne zastarelosti, a tužbu podneo 20.10.2015. godine, u roku propisanom odredbom člana 376. stav 1. ZOO.
Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, odgovornost tužene za nastalu materijalnu štetu postoji na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO).
Odredbom člana 172. stav 1. ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prozrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. ZOO potrebno je da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni) ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje nije u skladu sa opštim normama u vršenju službe) i da se takvo postupanje prema nastaloj šteti odnosi kao uzrok prema posledici (uzročno-posledična veza).
Tužilac je za štetu i lice koje je štetu pričinilo saznao danom donošenja presude Prekršajnog suda u Pančevu od 15.07.2014. godine kojom je oslobođen krivice za carinski prekršaj i naloženo da mu se izvrši vraćanje privremeno oduzete robe i prevoznih sredstava i presude Prekršajnog apelacionog suda od 05.09.2014. godine kojom je obustavljen postupak protiv tužioca jer je nastupila apsolutna zastarelost nakon čega su mu vraćena oduzeta roba i vozilo. Kako je tužbu podneo 20.10.2015. godine, to je prigovor o zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene pravilno ocenjen kao neosnovan na osnovu člana 376. stav 1. ZOO.
Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, članom 387. Carinskog zakona važećeg u vreme oduzimanja robe („Službeni glasnik RS“ br. 73/03... 9/10) propisano da vlasnik robe stavljene pod carinski nadzor u skladu sa odredbama člana 386. ovog zakona, ima pravo na naknadu štete na teret državnog budžeta, ako se u sprovedenom prekršajnom postupku utvrdi da carinski prekršaj nije postojao, odnosno da ne postoji prekršajna odgovornost ovog lica. U konkretnom slučaju, u prvostepenom prekršajnom postupku utvrđeno je da tužilac prekršaj koji mu je stavljen na teret nije izvršio, zbog čega nije bilo uslova za izricanje mere oduzimanja robe i stvari iz člana 385. u vezi člana 333. i stavljanje pod carinski nadzor na osnovu člana 386. Carinskog zakona. Tužilac je u ovom postupku tražio naknadu štete prouzrokovane propustom organa tužene jer nisu postupali u skladu sa zakonom prilikom vođenja prekršajnog postupka, kako u trenutku oduzimanja, tako i u trenutku vraćanja predmetne robe. Prekršajni postupak je obustavljen, a kao posledica toga nastala je obaveza tužene da oduzetu robu vrati u stanju i količini u kojoj je oduzeta, što tužena nije učinila i time je prouzrokovala tužiocu štetu.
Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da nema odgovornosti na strani tužene jer su roba i vozilo vraćeni tužiocu i da nema nezakonitog rada državnih organa jer roba nije bila legalno uvezena, kao i da tužilac nije bio vlasnik vozila, s obzirom na to da je tužilac oslobođen krivice za carinski prekršaj koji mu je stavljen na teret (prvostepena presuda) odnosno da je postupak protiv njega obustavljen zbog apsolutne zastarelosti i da je utvrđeno da je tužilac vlasnik vozila. Zato je tužena u obavezi da mu naknadi nastalu materijalnu štetu na osnovu člana 172. u vezi člana 189. stav 2. ZOO jer je tužena bila u obavezi da nakon obustave prekršajnog postupka vrati tužiocu predmetnu robu i vozilo u onom stanju u kom su bili pre oduzimanja. Kako je usled proteka vremena i neuslovnog čuvanja došlo do njihovog oštećenja i umanjenja vrednosti, to je tužena u obavezi da tužiocu naknadu nastalu stvarnu materijalnu štetu.
Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju jer ti troškovi nisu bili neophodni za odlučivanje o ovom pravnom leku (član 154. stav 1. ZPP).
Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić