Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4380/22 od 11.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 293/20 od 14.04.2022. godine u prvom, trećem i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je u odgovoru na reviziju predložio da se ista odbije kao neosnovana i tužena obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženih nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi AA zaključili su 02.07.2003. godine ugovor o jemstvu, a naknadno i više aneksa tog ugovora kojima se tuženi obavezao da će kao jemac - platac izmiriti tužiočevo novčano potraživanje prema glavnom dužniku preduzeću „Igmin mm“ doo iz Modriče, na način i pod istim uslovima kao glavni dužnik. Tužilac je, radi naplate svog novčanog potraživanja, na osnovu menica koje je izdao ili avalirao tuženi AA podneo 25.05.2019. godine dva predloga za izvršenje koji su usvojeni rešenjima o izvršenju Osnovnog suda u Modriči 21.10.2019. godine i 22.11.2019. godine. Pre podnošenja predloga za izvršenje tužilac je pokrenuo postupak za protest menica pisanim putem - dopisima od 13.02.2019. godine i 20.02.2019. godine pozvao tuženog AA na plaćanje. Tuženi su 27.05.2019. godine zaključili i istog dana kod javnog beležnika overili sporazum o deobi zajedničke imovine koji su stekli u braku. Tim sporazumom su trosoban stan broj 3, površin 142m2 u potkrovlju zgrade u ulici ... broj .. u Beogradu, poslovni prostor u istoj zgradi, dvoetažni stan broj 29 sa galerijom površine 66m2 u potkrovlju zgrade u ulici ... broj .. u Beogradu i suvlasnički udeo od 1/5 idealnih delova zgrade u mestu ..., Opština ... na kojima je u katastru nepokretnosti bilo upisano pravo svojine, odnosno susvojine tuženog AA, pripali u svojinu tuženoj BB. Na osnovu tog sporazuma tužena je u katastru nepokretnosti upisana kao vlasnica, odnosno suvlasnica označenih nepokretnosti. Tuženi su i dalje u braku, ali ne žive zajedno. Tužena BB živi u Beogradu, a tuženi u Bosni gde obavlja delatnost kao osnivač i vlasnik preduzeća registrovanih u toj državi, u čijem poslovanju tužena nije učestvovala. Sporazum o deobi zajedničke imovine stranke su zaključile pošto su preduzeća tuženog AA zapala u finansijske teškoće.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je sa pozivom na članove 53. stav 2. i 66. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio ništavost osporenog sporazuma o deobi zajedničke imovine. Po nalaženju tog suda, taj sporazum je ništav jer je zaključen nekoliko dana nakon podnošenja predloga za izvršenje protiv tuženog AA, sa namerom da se osujeti pravo tužioca kao njegovog poverioca. Ovakav zaključak prvostepenog suda zasnovan je i na oceni iskaza stranaka - tuženog AA da je odluka o zaključenju sporazuma doneta kada su njegova preduzeća imala finansijske teškoće i tužene BB da je znala da takvi problemi postoje.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući zaključak i razloge nižestepenog suda, kao i njegovu ocenu izvedenih dokaza. Žalbene navode da nije dokazana namera tuženih da osujete naplatu tužiočevog potraživanja, taj sud je ocenio kao neosnovane. I drugostepeni sud se poziva na član 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po kojem prividan ugovor nema osnov i stranke ga zaključuju samo u cilju stvaranja privida da isti postoji, a cilj kojem su tuženi težili nije bila podela bračne tekovine već onemogućavanje tužioca da svoje potraživanje naplati iz te imovine, zato što je i životno neuverljivo da tuženi svoje imovinske odnose u vezi sa zajednički stečenom imovinom koje godinama nisu regulisali, urede sporazumno nakon pokretanja izvršnog postupka.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova prihvata i revizijski sud, zbog čega navode tuženih o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjuje kao neosnovane.

Tužilac je aktivno legitimisan u ovom sporu, saglasno članu 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da se na ništavost može pozvati i svako zainteresovano lice. Tužilac ima svojstvo zainteresovanog lica jer sporazum o deobi zajedničke imovine tuženih utiče na njegov pravni položaj kao poverioca tuženog AA, zato što zaključenjem tog sporazuma može biti osujećena naplata njegovog novčanog postraživanja. Iz te činjenice proizilazi tužiočev pravni interes za podnošenje tužbe radi utvrđenja ništavosti predmetnog sporazuma.

Aktivnu legitimaciju tužioca i njegov pravni interes revidenti osporavaju pozivajući se na pravnosnažnu presudu Osnovnog suda u Modriči broj 86 0 P 051564 21 P od 07.03.2023. godine i pravnosnažnu presudu Okružnog privrednog suda u Doboju broj 60 0 PS 028712 19 PS od 20.03.2023. godine, kojima je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naplatu novčanog potraživanja u iznosu od 10.756.115,04 konvertibilnih maraka sa zateznom kamatom, kako od preduzeća „Igmin mm“ doo iz Modriče tako i od tuženog AA kao meničnog jemca - avaliste. S tim u vezi, tuženi smatraju da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP jer nije primenio član 392. u vezi člana 372. tog zakona. Po stanovištu revizijskog suda, označena bitna povreda odredaba parničnog postupka ne postoji jer su nove činjenice i novi dokazi (pravnosnažne presude stranih sudova) iznete, odnosno predloženi u podnescima upućenim drugostepenom sudu po isteku zakonskog roka za izjavljivanje žalbe, zbog čega nisu mogli biti ni uzeti u razmatranje prilikom odlučivanja o blagovremeno izjavljenom redovnom pravnom leku.

Tačni su navodi revidenta da supružnici mogu izvršiti deobu zajedničke imovine kako za vreme trajanja braka, tako i posle njegovog prestanka (član 178. Porodičnog zakona), kao i da o tome mogu zaključiti sporazum (član 179. Porodičnog zakona). Međutim, to samo znači da je zaključenje takvog sporazuma dozvoljeno, ali njegova pravna valjanost može biti osporena. U konkretnom slučaju, ništavost osporenog sporazuma o deobi zajedničke imovine utvrđena je pravilnom primenom člana 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da su tuženi sporazum o deobi zajedničke imovine zaključili iz nedopuštenih pobuda, sa namerom da osujete naplatu tužiočevog novčanog potraživanja. Takav zaključak sudova proizilazi ne samo iz činjenice da je sporazum zaključen u vreme kada je pokrenut postupak za naplatu novčanog potraživanja tužioca, već i činjenice da je imovina tuženog AA u Srbiji (tuženi ne dokazuje da na teritoriji ove države poseduje i drugu imovinu) pripala u isključivu svojinu tuženoj BB. Tuženom AA u toj deobi nije pripalo ništa od te imovine stečene u toku braka, što je po logici stvari u suprotnosti sa pojmom deobe zajedničke imovine, datim u članu 177. Porodičnog zakona. Prema toj odredbi, deobom zajedničke imovine u smislu navedenog zakona smatra se utvrđivanje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zato je zahtev tužioca za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković