Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž 3363/19 od 04.02.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom 21.05.2012. godine zaključio ugovor o gotovinskom kreditu bez devizne klauzule kojim mu je kao korisniku kredita odobren dinarski kredit u iznosu od 700.000,00 dinara sa rokom otplate od 77 meseci i nominalnom kamatnom stopom od 18,5% prve tri godine fiksno, a nakon toga promenljivom kamatnom stopom na godišnjem nivou. U članu 6. stav 1. ugovora određena je jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje u iznosu od 1% od iznosa odobrenih sredstava, a koja naknada je u ponudi definisana u iznosu od 7.000,00 dinara jednokratno, što je banka i naplatila, a tokom postupka nije ni osporila da je navedeni iznos naplaćen. Zahtevom za kredit od 17.05.2012. godine koji je tužilac potpisao i uputio banci, uz podatke o zaposlenju od 08.05.2012. godine, ova naknada je definisana u iznosu od 1%, a u obaveznim elementima ugovora od 21.05.2012. godine u tački 3.5. iskazana je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita i predviđena je jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 7.000,00 dinara, kao i troškovi povlačenja izveštaja iz kreditnog biroa 205,00 dinara i troškovi izdavanja menice 100,00 dinara jednokratno. U članu 21. ugovora konstatovano je da svojim potpisom ugovora korisnik kredita potvrđuje da je upoznat sa opštim uslovima poslovanja banke, da mu je od strane banke uručena ponuda za zaključenje ugovora i prezentovan tekst ugovora o kreditu sa bliže određenim bitnim elementima ugovora o kreditu iz standardne ponude banke uz ostavljanje primerenog roka za prihvatanje ponude za zaključenje ugovora. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da ne postoji relevantna dokumentacija koja objašnjava način utvrđivanja odnosno obračuna troškova obrade kredita koji banka naplaćuje od stranaka, pa shodno tome ne postoji ekonomska opravdanost za postojanje istih zbog čega se visina utvrđuje paušalno bez posebne formule za izračunavanje njihove stvarne cene. Iz priložene dokumentacije se ne vidi šta čini strukturu troškova obrade kredita u iznosu od 7.000,00 dinara. Pored toga po mišljenju veštaka efektivnom kamatnom stopom izražavaju se svi troškovi vezani za određenu kreditnu partiju i korisnik kredita na osnovu efektivne kamatne stope stiče pravi uvid u cenu koštanja bankarskog proizvoda i pomaže klijentu u donošenju odluke za koji bankarski proizvod da se opredeli. Efektivna kamatna stopa se ne naplaćuje u periodu otplate kredita, već se naplaćuje nominalna kamatna stopa. Banka do zaključenja glavne rasprave nije dostavila dokaze o stvarnim troškovima obrade kredita i njihovu specifikaciju, kao i dokaz o naplati troškova obrade kredita kroz efektivnu kamatnu stopu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev nalazeći da je ugovorna odredba člana 6. stav 1. ništava jer je predmet obaveze neodređen, odnosno troškovi obrade kredita nisu prikazani po strukturi (elementima koji čine cenu za uslugu koja je naplaćena), pri čemu sama ponuda banke nije sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita jer je iznos od 7.000,00 dinara naplaćen od tužioca bez prikazane strukture i unapred, a ne kroz efektivnu kamatnu stopu, što navedenu odredbu ugovora čini ništavom u smislu člana 46. stav 2. ZOO o čemu sud vodi računa po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. stav 1. navedenog zakona, pa je primenom člana 104. stav 1. u vezi člana 210. tog zakona tužena obavezana da tužiocu vrati navedeni iznos.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo prvo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzriom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 21.05.2012. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je potpisao i podneo banci 17.05.2012. godine (pre zaključenja ugovora) Zahtev za kredit, u kome je u osnovnim podacima o kreditu označeno da zahteva kredit u iznosu od 700.000,00 dinara sa rokom otplate 77 meseci, kamatnom stopom 18,5% i naknadom banke od 1%. Ova naknada je naplaćena u iznosu od 7.000,00 dinara jednokratno, što odgovara jednokratnoj naknadi za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1% od iznosa odobrenih sredstava (predmetna ugovorna odredba člana 6. stav 1.) Saglasno tome, tužilac je već u predugovornoj fazi iformisan o vrsti i visini troškova kredita koji padaju na njegov teret, a odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označenom Odlukom Narodne banke Srbije nije predviđena obaveza banke da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju ovih troškova, kako bi se smatralo da je klijent – tužilac sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Osim toga takva ugovorna odredba nije neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima.

Iskazivanje ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) omogućava korisniku pravi uvid u cenu bankarskog proizvoda što mu pomaže u donošenju odluke za koji bankarski proizvod da se opredeli, odnosno da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga. Efektivna kamatna stopa se ne naplaćuje u periodu otplate kredita, već se naplaćuje nominalna kamatna stopa (kako je to utvrđeno veštačenjem u ovoj parnici), pa je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da je predmetna odredba ugovora ništava iz razloga što je naknada naplaćena od tužioca unapred, a ne kroz efektivnu kamatnu stopu. Sledom navedenog u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1% od iznosa odobrenih sredstava nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamtom na osnovu članova 104. stav 1. i 210. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav jednog podneska (odgovor na tužbu) od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara, kao i za sastav revizije 12.000,00 dinara sve prema važećoj advokatskoj tarifi u vreme presuđenja. Tuženoj pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, kao i za reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić