Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – stava drugog i trećeg izreke, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju iz svih razloga predviđenih članom 407. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je prethodno ocenjujući dozvoljenost revizije, utvrdio da je revizija dozvoljena, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18).

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

U prvostepenom postupku utvrđeno je da je sada pok. PP, čiji su zakonski naslednici tužioci i tuženi OO, bila u braku sa sada pok. RR od 23.01.1951. godine do 11.05.1992. godine, kada je brak prestao njenom smrću. Tokom trajanja bračne zajednice supružnici su 1952. godine kupili kat.parcelu br. ... KO ... (sada kat. parcela broj ... KO ...), te 1958. godine počeli izgradnju kuće koja je predmet tužbenog zahteva i koja je izgrađena narednih godina u toku trajanja braka. Sporna nepokretnost je u zemljišnim knjigama bila upisana na ime pok. RR, sa obimom udela 1/1. Nakon smrti PP, sada pok. RR je zasnovao bračnu zajednicu sa sada pok. SS, pravnim prethodnikom ostalih tuženih. RR je kao primalac izdržavanja sa SS, kao davaocem izdržavanja, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju overen pred Opštinskim sudom u Valjevu pod R3 444/04 od 26.11.2004. godine, kojim je raspolagao kućom i parcelom koje su predmet tužbenog zahteva, u korist davaoca izdržavanja. Nakon smrti SS, njena deca, sada pok. TT (naslednici- supruga MM i deca NN i LL) i tužena LJLJ, su po osnovu nasleđa oglašeni za zakonske naslednike na predmetnoj nepokretnosti sa po ½ udela. Ugovorom o prodaji od 22.04.2008. godine, sada pok. TT i tužena LJLJ su plac i kuću koju su nasledili prodali tuženoj KK, koja se uknjižila kao vlasnik u zemljišnim knjigama. Ugovorom o kupoprodaji od 08.04.2015. godine, tužena KK je raspolagala pravom korišćenja ... delova predmetne parcele u korist tužene NJNJ, koja je isplatila kupoprodajnu cenu i ušla u posed kupljenog dela nepokretnosti. Sada pok. PP za života je radila kao sezonski radnik u preduzeću „...“, čuvala je decu za naknadu, za vreme gradnje kuće spremala obroke majstorima i učestvovala u gradnji donošenjem vode za pečenje cigle i kopanjem kanala. Plac na kome je predmetna kuća izgrađena kupljen je od sredstava koje je pok. PP pozajmila od oca tužioca EE, a koji zajam je u celosti vratila radeći kao sezonski radnik. Novac za izgradnju kuće su pok. RR i pok. PP zajednički obezbedili i to RR radeći na ... a pok. PP od sredstava ostvarenih sezonskim radom i čuvanjem dece. Takođe, otac pok. PP je pomagao u izgradnji donoseći građu i dovozeći vodu.

Na osnovu ovako utvđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da zaostavštinu pok. PP čini suvlasnički udeo od ¼ na kući u ..., u ulici ..., na kp.br. ... KO ... sa pravom korišćenja navedene parcele, primenom čl.180. st. 2 Porodičnog zakona („Sl.glasnik RS“ br. 18/2005, 72/2011, 67/2005) koji se primenjuje na osnovu čl.357.st.1 istog Zakona. S obzirom da je pobijanim ugovorima raspolagano delom imovine koji predstavlja zaostavštinu trećeg lica, prvostepeni sud je utvrdio da ugovori ne proizvode pravno dejstvo u pogledu raspolaganja za udeo od ¼ na kući i pravu korišćenja parcele na kojoj se kuća nalazi.

Odlučujući o žalbama tuženih KK, LJLJ i NJNJ, drugostepeni sud je žalbe odbio i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je utvrđena zaostavština pravnog prethodnika tužilaca. U pogledu ništavosti predmetnih ugovora, drugostepeni sud je zaključio da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, odredbe člana 10, 12, 13 i 460. Zakona o obligacionim odnosima, člana 20, 33. i 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, člana 6. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br. 83/92...101/2005) i člana 60, 62 i 63. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“ br. 72/2009, sa kasnijim izmenama i dopunama). Iako su prodavci raspolagali i delom nepokretnosti koji im ne pripada (tekovinskim delom pok. PP), drugostepeni sud je stanovišta da to ne može biti razlog ništavosti ugovora već eventualno razlog za raskid ugovora i naknadu štete, ako se za kupce ne bi mogao ostvariti cilj ugovora. Kako su u vreme zaključenja osporenih ugovora sticaoci nepokretnosti bili savesni, te kako se radi o teretnim pravnim poslovima koji su zaključeni u skladu sa odredbama člana 195. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ br. 46/95), člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br. 42/98, 111/2009) i člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br. 93/2014, 121/2014, 6/2015), koji su u celosti izvršeni (isplaćena cena, kupci ušli u posed, tužena KK uknjižila pravo svojine u katastru nepokretnosti), drugostepeni sud nalazi da navedeni ugovori nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima (član 103. ZOO) i da nema mesta utvrđenju njihove ništavosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana odluka drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilna.

Osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Odredbom člana 460. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se drugostepeni sud poziva, propisano je da prodaja tuđe stvari obavezuje ugovarače, ali kupac koji nije znao ili nije morao znati da je stvar tuđa, može, ako se usled toga ne može ostvariti cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete. Ova zakonska odredba reguliše obligacioni odnos, prava i obaveze ugovornih strana u slučaju prodaje tuđe stvari, a obligaciona prava deluju samo između ugovornih strana (inter partes). Međutim, u konkretnom slučaju, tužioci su zakonski naslednici na zaostavštini koju čini svojinski udeo od ¼ nepokretnosti koje su predmet ovog spora. Pravo svojine kao najpotpunije stvarno pravo je apsolutno i deluje prema svima. Jedno od osnovnih načela stvarnog prava je da niko ne može drugome preneti više prava nego što ih sam ima. Stoga, zanemarujući navedena načela i pravni interes tužilaca u skladu sa članom 1. Zakona o nasleđivanju, drugostepeni sud pogrešnom primenom navedene zakonske odredbe utvrđuje da osporeni ugovori nisu ništavi u označenom delu, zasnivajući svoj zaključak na činjenici da su kasniji sticaoci predmetne nepokretnosti savesni samo iz razloga jer su se pouzdali u tačnost upisa u zemljišnim i katastarskim knjigama i da zbog toga ne mogu snositi štetne posledice.

Upis prava svojine na nepokretnostima u javnim knjigama nije apsolutan dokaz o stvarnom vlasništvu nekog lica već predstavlja oborivu pretpostavku, pa lice koje za to ima pravni interes može dokazivati u parnici drugačije stanje vlasništva. Predmet spornih ugovora, o doživotnom izdržavanju i o kupoprodaji, su nepokretnosti koje predstavljaju zajedničku imovinu stečenu u toku trajanja bračne zajednice pravnih prethodnika stranaka. Odredbom člana 171. Porodičnog zakona propisano je da imovina koju su supržnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a članom 174. stav 3. da supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima. Saglasno članu 176. stav 2. istog zakona, smatra se da je upis izvršen na oba supružnika i kada je u javnom registru prava na nepokretnostima izvršen samo na ime jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine, odnosno bračni ugovor ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud.

Imajući u vidu da imovina koja je predmet spornih ugovora predstavlja zajedničku imovinu supružnika stečenu u toku trajanja bračne zajednice, sa utvrđenim udelom pravnog prethodnika tužilaca u sticanju od ¼, koji udeo predstavlja njenu zaostavštinu, pravni prethodnik tuženih nije mogao ovim udelom da raspolaže ugovorom o doživotnom izdržavanju u korist svoje druge supruge, niti je taj udeo mogao biti predmet daljih raspolaganja osporenim ugovorima o kupoprodaji.

Osim toga, osnovano se revizijom tužilaca ističe da se savesnost sticalaca ne može pretpostavljati samo na osnovu pouzdanja u javne knjige, već je za savesnost nužno utvrđenje da li je kasnijim pribaviocima bilo poznato ili im je prema svim okolnostima moglo biti poznato, da imovina koja je predmet ugovora nije u isključivoj svojini lica od koje su je pribavili. U vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, sada pok. SS je bila u braku sa sada pok. RR, pa je za njenu savesnost bilo potrebno utvrditi da li joj je bilo ili moglo biti poznato da je nepokretnost koju joj je ugovorom ostavio primalac izdržavanja njegova isključiva svojina ili zajednička svojina stečena u braku sa prethodnom suprugom, što je drugostepeni sud propustio da učini. Ostali pravni poslovi – ugovori o kupoprodaji, zaključeni su nakon pokretanja ovog spora podnošenjem tužbe protiv SS i njenog sina ĆĆ, kojom je pored glavnog zahteva tražena i privremena mera zabranom otuđenja i opterećenja predmetne nepokretnosti. Rešenjem Opštinskog suda u Valjevu P. 1391/08 od 20.10.2008. godine, usvojena je privremena mera i tuženima zabranjeno raspolaganje spornim nepokretnostima, koje rešenje je ukinuto od strane drugostepenog suda – Okružnog suda u Valjevu Gž.1556/08 od 21.11.2008. godine, pored ostalog i sa obrazloženjem da prvostepeni sud prilikom ponovnog odlučivanja ima u vidu da između stranaka nije sporno da su naslednici sada pok. SS, njena deca TT i LJLJ, prodali nepokretnost i da tužilac meru traži kako bi se sprečila uknjužba novog vlasnika. U listu nepokretnosti broj ... KO ... postoji zabeležba prvostepenog rešenja o privremenoj meri zabrane otuđenja i opterećenja predmetne nepokretnosti do okončanja ovog postupka, uz službenu belešku da je omaškom upisana i da je odbijena iz razloga da se ne slaže vlasnik, tj. da je tražena promena vlasništva po predmetu zemljišnoknjižnog suda. S obzirom na navedeno, izostalo je utvrđenje svih bitnih činjenica za ocenu savesnosti i kasnijih sticalaca. Iz navedenih razloga, činjenično stanje relevantno za pravilnu primenu materijalnog prava iz odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, nije pravilno i potpuno utvrđeno.

Revidenti osnovano ukazuju u reviziji i na kontradiktornost drugostepene presude s obzirom na to da je pravnosnažno utvrđeno da zaostavštinu sada pok. PP čini ¼ predmetnih nepokretnosti (na koji deo nije izjavljena revizija) uz istovremeno održavanje na snazi osporenih ugovora kojima se raspolagalo tim nepokretnostima u celini, u kojoj situaciji taj udeo nepokretnosti predstavlja istovremeno svojinu jednog lica i zaostavštinu drugog lica.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja i pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Iz navedenih razloga odučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić