Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...87/18) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Javnim izvršiteljem BB koja obavlja delatnost kao član Ortačkog društva „Izvršitelji ...“ sa sedištem u ..., vođen je postupak II 34/2015 po predlogu poverioca „VV“ AD ... od 17.10.2012. godine protiv izvršnih dužnika GG i DD, sprovođenjem izvršenja na nepokretnosti u suvlasništvu dužnika – dvoiposobnom stganu u ulici ... u ..., površine 79 m2, kao posebnog dela zgrade br.1, čija je vrednost u skladu sa Zaključkom izvršitelja od 05.05.2015. godine utvrđena u iznosu od 8.690.000,00 dinara. Prva javna prodaja nije uspela, a druga je zakazana za 22.06.2015. godine u 11,00 časova u kancelariji izvršitelja, sa početnom cenom od 2.607.000,00 dinara. Tužilac, koji je bio zainteresovan za kupovinu stana i izvršni dužnik GG pristupili su na dan zakazane druge javne prodaje u prostorije izvršitelja i nakon što su na blagajni predali novac na ime jemstva za učešće u licitaciji i dobili priznanicu, odakle su izašli oko 10,45 časova, čekali su ispred kancelarije u kojoj je trebalo da se održi javna prodaja. Oko 11,05 časova iz kancelarije je izašao ĐĐ, zaposlen u ortačkom društvu na pravnim poslovima, i saopštio im da je javna prodaja završena. Javnu prodaju je vodio ĐĐ, po ovlašćenju izvršitelja BB, koja je na dan druge javne prodaje bila u inostranstvu, što je i konstatovano na zapisniku o javnoj prodaji. Na zapisniku je konstatovano da prodaji nisu pristupili dužnik i poverilac koji su uredno pozvani, a navedena su imena 17 zainteresovanih lica da su pristupila prodaji, među kojima nema tužioca. Kao najpovoljniji kupac je označen EE za cenu od 2.607.000,00 dinara i njemu je stan i dodeljen. Konstatovano je da je prodaja završena u 11,16 časova i kupac je potpisao zapisnik. Tužilac je dana 26.06.2015. godine podneo izvršitelju zahtev za otklanjanje nepravilnosti u kome je naveo da mu je u 10,55 časova saopšteno da je licitacija završena i da mu je uskraćena mogućnost učestvovanja u postupku. U spisima izvršitelja nakon ovog zahteva je sačinjena službena beleška sa datumom 22.06.2015. godine u kojoj je konstatovano da je od tužioca primljeno jemstvo od 7.200 evra i da nije pristupio u kancelariju izvršitelja na dan javne prodaje. Zaključkom od 29.06.2015. godine stavljeni su van snage zaključak o javnom nadmetanju od 22.06.2015. godine i zaključak o dodeli stana. Istog dana izvršen je i povraćaj uplaćene cene kupcu. Navedeni zaključak nije ekspedovan, već je izvršitelj BB sledećeg dana dala uputstvo ĐĐ da donese zaključak kojim se zahtev za otklanjanje nepravilnosti odbija. Dana 30.06.2015. godine izvršitelj je doneo zaključak Ii 112/2014 kojim je stavljen van snage zaključak od 29.06.2015. godine. Novim Zaključkom izvrštelja II 34/15 od 29.06.2015. godine odbijen je zahtev tužioca za otklanjanje nepravilnosti, jer iako je dao jemstvo nije pristupio javnoj prodaji. Zaključkom izvršitelja od 01.07.2015. godine stan je predat kupcu EE. Nakon povratka iz inostranstva izvršitelj BB je dana 20.07.2015. godine donela zaključak o namirenju, a dana 05.08.2015. godine i zaključak kojim je dužnicima naložena predaja poseda stana kupcu.

Tužilac je 10.07.2015. godine podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu zahtev za otklanjanje nepravilnosti učinjenih u toku sprovođenja izvršenja iz razloga što javna prodaja nije održana u zakazano vreme, već pre 11,00 časova, čime mu je uskraćena mogućnost učestvovanja u postupku i kupovine stana. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu ION-216/15 od 17.11.2015. godine utvrđeno je da je osnovan zahtev tužioca kao učesnika u postupku i utvrđeno da su učinjene nepravilnosti u sprovođenju izvršenja, donošenjem zaključaka izvršitelja od 05.06.2015. godine, 22.06.2015. godine, 29.06.2015. godine, 30.06.2015. godine, 01.07.2015. godine, 20.07.2015. godine i 05.08.2015. godine, kao i zapisnika o javnom nadmetanju od 22.06.2015. godine. Rešenjem veća Osnovnog suda u Novom Sadu IPVI -1412/15 od 22.12.2015. godine usvojen je prigovor kupca EE i prvostepeno rešenje od 17.11.2015. godine preinačeno tako što je odbijen zahtev tužioca. Dopisom od 16.07.2015. godine tužilac se obratio „VV“ banci i obavestio je o načinu odvijanja druge javne prodaje dana 22.06.2015. godine, sa predlogom da i banka podnese zahtev za otklanjanje nepravilnosti i zaštiti svoje interese, navodeći da je on spreman da plati za nepokretnost 3.607.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su postojale nepravilnosti u sprovođenju izvršenja javnom prodajom nepokretnosti dana 22.06.2015. godine, ali da tužilac nije dokazao postojanje štete, pa su odbili tužbeni zahtev primenom članova 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što se ne može sa sigurnošću zaključiti niti pretpostaviti da bi tužilac kupio nepokretnost za narednu ponuđenu cenu, odnosno u sledećem licitacionom koraku, pa se razlika od te cene do procenjene tržišne vrednosti nepokretnosti ne može smatrati njegovom izmaklom koristi. Izraženo je stanovište i da za odgovornost tužene Republike Srbije nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. ZOO, jer u postupanju suda nema nezakonitog i nepravilnog rada. Drugostepeni sud je, pored navedenog, zaključio i da tužilac nije dokazao da je raspolagao potrebnim sredstvima za učestvovanje u licitaciji i kupovinu nepokretnosti.

Revizijom tužioca osnovano se ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. i člana 383. stav 3. ZPP, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke i da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Naime, odredbom člana 396. stav 1. ZPP propisano je da u obrazloženju presude, odnosno rešenja, drugostepeni sud treba da oceni bitne žalbene navode i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, a stavom 2. navedenog člana da, ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava. Pravila iz navedenih odredbi procesnog zakona obavezuju sud da obrazloži svaku drugostepenu presudu, pa i onu kojom se žalba odbija, s tim što ukoliko se prihvata utvrđeno činjnično stanje i primena materijalnog prava obrazloženje ne mora biti detaljno, ali svakako mora sadržati izjašnjenje o bitnim žalbenim navodima i razlozima koji su uzeti u obzir po službenoj dužnosti, kako bi žaliocu bilo jasno zbog čega njegovi argumenti iz žalbe nisu uvaženi. Na taj način se ostvaruju pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, garantovana odredbama članova 32. stav 1. i 36. stav 2 Ustava Republike Srbije.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud nije postupio na izloženi način već je, nalazeći da je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo, uopštenom formulacijom ocenio da su žalbeni navodi neosnovani i da se istima ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane presude, čime je učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP.

Osim navedenog, drugostepeni sud je bez otvaranja rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrdio prvostepeni sud u pogledu činjenice da li je tužilac posedovao potrebna novčana sredstva za kupovinu nepokretnosti na licitaciji, čime je učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP neprimenjivanjem člana 383. stav 3. ZPP, jer ta činjenica u prvostepenom postupku nije bila kao sporna predmet dokazivanja.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome pričini štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Odredba člana 155. navedenog zakona definiše materijalnu štetu kao umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Prema članu 189. stav 1. ZOO, oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a prema stavu 3. navedenog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Odredbom člana 331. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br.31/2011, 99/2011) koji se primenjuje u konkretnom slučaju, propisano je da izvršitelji mogu osnovati ortačko društvo i poslovati pod uslovima i u skladu sa zakonom koji uređuje privredna društva, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a članom 326. istog zakona da je izvršitelj celokupnom svojom imovinom odgovoran za štetu koja tokom postupka izvršenja nastane njegovom krivicom.

U konkretnom slučaju, tužilac potražuje naknadu štete koja mu je pričinjena zbog nepravilnosti i nezakonitosti u radu javnog izvršitelja (člana tuženog ortačkog društva), koji je sprovodio postupak prodaje nepokretnosti, zbog kojih je onemogućen da učestvuje u javnom nadmetanju dana 22.06.2015. godine, iako je ispunio potrebne uslove uplatom jemstva i u određeno vreme došao na licitaciju, čime mu je uskraćena mogućnost kupovine stana koji je bio predmet prodaje i time pravo na legitimno uvećanje imovine. Visinu štete opredelio je kao izmaklu korist u vidu razlike između tržišne vrednosti stana utvrđene zaključkom izvršitelja od 8.690.000,00 dinara i novčanog iznosa od 2.737.000,00 dinara koji bi platio u drugom licitacionom krugu, s obzirom da je nepokretnost u nelegitimnim okolnostima prodata po početnoj ceni od 2.607.000,00 dinara na drugom ročištu za prodaju, licu koje je bilo jedini kupac.

Imajući u vidu da je podnošenjem zahteva za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja, izvršitelju i sudu, tužilac iskoristio pravna sredstva propisana odredbama članova 74. i 131. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koja su mu bila na raspolaganju radi zaštite njegovih prava u izvršnom postupku, pri čemu su zahtevi odbijeni, za odgovornost tuženih za naknadu štete relevantna su opšta pravila građanskopravne odgovornosti za štetu, kao i odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 326. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Ocenom izvedenih dokaza u postupku je utvrđeno da javna prodaja 22.06.2015. godine nije otpočela u 11,00 časova, za kada je bila zakazana, niti su joj prisustvovala sva zainteresovana lica navedena u zapisniku o javnoj prodaji, a da je tužilac nakon uplaćenog jemstva sa jednim od izvršnih dužnika, svedokom GG, počev od 10,45 časova čekao ispred prostorije u kojoj je trebalo da se održi prodaja. Utvrđeno je da je prodaja završena i nepokretnost prodata po početnoj ceni licu koje se pojavilo kao jedini kupac, a da tužilac nije pozvan da uđe i prati licitaciju. S obzirom na utvrđene činjenice i ocenu prvostepenog suda, koju je prihvatio i žalbeni sud, da postoji nepravilno i nezakonito postupanje javnog izvršitelja - člana tuženog ortačkog društva prilikom javne prodaje, a time i osnov odgovornosti navedenog tuženog, nejasan je zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev neosnovan jer tužilac nije dokazao visinu štete.

Naime, osnovano se revizijom ukazuje da je korist koju bi tužilac ostvario da nije bio nezakonito isključen iz postupka javne prodaje kao zainteresovani kupac, protivpravnim radnjama izvršitelja, novčano merljiva i da se ogleda u njegovom realnom očekivanju materijalne dobiti – uvećanju imovine kupovinom stana na zakonit način, po znatno nižoj vrednosti od tržišne. Ako se ima u vidu da je tužilac radi učešća na licitaciji uplatio depozit u iznosu od 7.200 evra, izjasnio se o posedovanju novčanih sredstava za kupovinu stana i ponudio banci kao izvršnom poveriocu da stan kupi po znatno većoj ceni od one za koju je prodata, onda se ne može prihvatiti stav da za tužioca nije postojala objektivna mogućnost za sticanje dobiti po redovnom toku stvari, koja je sprečena štetnikovom radnjom odnosno propuštanjem, kao uslov za naknadu štete prema članu 189. stav 3. ZOO.

Osnov odgovornosti države može da proizilazi iz odredaba člana 35.stav 2. Ustava i obaveze države da svakom naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu koju mu nezakonitim i nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ lokalne samouprave. I pravno lice u smislu člana 172. stav 1. ZOO odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Ove odredbe Zakona o obligacionim odnosima shodno se primenjuju i na odgovornost države. Nezakonitim radom službenog lica ili organa, po stanovištu revizijskog suda, smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opošti akt primeni. Nepravilan rad službenog lica ili organa je činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravnom licu ili interesima trećeg lica.

Ukoliko je šteta višestruko uzrokovana radnjama više lica ili organa, za njih odgovaraju pravna ili fizička lica koja su štetu prouzrokovala, a ukoliko nema prekida uzročnosti za celokupnu štetu odgovara i štetnik koji je štetu početno uzrokovao. Zato je obaveza za naknadu solidarna, a nedozvoljena radnja koja je preovlađujući uzrok štete (adekvatna uzročnost) ne sme biti prouzrokovana spoljnim činjenicama, radnjom trećeg lica ili samog oštećenog.

S obzirom na izloženo, a imajući u vidu da bi rešenje o osnovanosti zahteva za otklanjanje nepravilnosti protiv zaključka o predaji nepokretnosti bilo osnov za naknadu štete shodno članu 131. stav 2, 3 i 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, za sada se ne može prihvatiti da ne postoji odgovornost tužene Republike Srbije za naknadu štete, iako revizijski sud prihvata stanovište izraženo u nižestepenim presudama da je kupac imao aktivnu legitimaciju na podnošenje pravnog leka - prigovora veću suda protiv rešenja kojim je usvojen takav zahtev tužioca, jer se radi o aktu suda kojim se utiče na ostvarenje njegovog prava odnosno pravnog interesa, u skladu sa odredbama člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine i člana 36. stav 2. Ustava RS.

Imajući u vidu sve navedene okolnosti, revizijski sud je ukinuo pobijanu drugostepenu presudu i na osnovu ovlašćenja iz člana 415. stav 1. i 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će odlučiti o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, otkloniti izložene nedostatke i doneti zakonitu i pravilnu odluku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić