Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca - protivtuženog Preduzeća za izgradnju, projektovanje, inženjering, zanatske usluge i opravke, spoljnu i unutrašnju trgovinu „AA” d.o.o. iz ..., sa sedištem u ..., čiji je zastupnik Nemanja Srzentić, advokat iz ..., protiv tuženih - protivtužilaca BB iz ..., VV, GG i DD, svih iz ..., čiji su zajednički punomoćnici Branislav Vukosavljević i Marina Jovanović Vukosavljević, advokati iz ..., po tužbi radi vraćanja datog i utvrđenja i po protivtužbi radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca – protivtuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4360/18 od 20.09.2018. godine, u sednici održanoj 29.01.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca – protivtuženog, UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 4360/18 od 20.09.2018. godine u stavu prvom izreke i presuda Višeg suda u Beogradu P 928/15 od 20.02.2018. godine u delu odluke o tužbenom zahtevu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4360/18 od 20.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 928/15 od 20.02.2018. godine u stavovima prvom, drugom i petom izreke. Stavom drugim izreke, ista presuda je ukinuta u stavovima trećem, četvrtom i šestom izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ovom prvostepenom presudom, stavom 1. izreke, odbijen je kao neosnovan glavno postavljeni tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu solidarno isplate iznos od 16.941.953,05 dinara sa zateznom kamatom počev od 02.06.2015. godine kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate. Stavom 2. izreke, odbijen je eventualno postavljeni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da on ima pravo svojine na objektu u izgradnji koji se nalazi na kat. parceli broj ... KO ... i pravo svojine sa 1/3 idealnih delova na zemljištu koje se nalazi na ovoj katastarskoj parceli. Stavom 3. izreke, delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženih, pa je tužilac - protivtuženi obavezan da im na ime naknade štete isplati ukupan iznos od 23.360.000,00 dinara, i to svakom od njih u pojedinačno označenim novčanim iznosima sve sa zakonskom kamatom počev od 23.06.2017. godine kao dana veštačenja pa do konačne isplate. Stavom 4. izreke, delimično je odbijen protivtužbeni zahtev tuženih u delu za isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos iz prethodnih stavova, za period od dana podnošenja protivtužbe pa zaključno sa 22.06.2017. godine. Stavom 5. izreke, odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere zabrane tuženima otuđenje ili opterećenje nepokretnosti objekta broj ..., u ulici ... u ..., sa označenim katastarskim podacima, do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka. Stavom 6. izreke, tužilac je obavezan da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.107.379,88 dinara, sa zateznom kamatom počev od dana donošenja presude pa do konačne isplate.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac – protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana, zbog pogrešno primenjenog magerijalnog prava, usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 08.05.2008. godine zaključile ugovor o zajedničkoj izgradnji i to tužilac kao investitor a tuženi kao suinvestitori i isti su overili pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu istog dana pod Ov br.3483/2008. Saglasno odredbi člana 1. ugovarači su se obavezali da realizuju zajedničku izgradnju stambeno poslovne zgrade u ulici ... u ... na kat. parceli broj ... KO ..., gabarita i spratnosti prema idejnom projektu u skladu sa izvodom iz urbanističkog plana. Članom 2. Ugovora, utvrđeno je da su ugovorne strane suvlasnici u idealnim delovima na objektu u zgradi …, na označenoj kat. parceli upisanoj u ZKUL ... KO ..., površine od 136 m2 i sukorisnici iste kat. parcele površine 2 ara i 23 m2, u udelima od: tuženi DD sa 2/15 idealnih delova, tuženi GG i VV sa udelima od po 1/15 idealnih delova, tužena BB sa udelom od 8/15 i privredno društvo „AA” DOO iz ..., sa udelom od 3/15 idealnih delova. Članom 4. ovog ugovora stranke su saglasne da investitor finansira u potpunosti i izgradi stambeno poslovni objekat sa suinvestitorima na osnovu usaglašenog idejnog projekta i prema odoborenoj projektnoj dokumentaciji. Prema članu 9, tužilac se obavezao da ovaj stambeno – poslovni objekat izgradi po sistemu „ključ u ruke“ u roku od 12 meseci od dobijanja potvrde o prijemu dokumentacije. Članom 22. ugovora definisano je da ukoliko investitor ne ispuni obaveze predviđene ugovorom iz razloga koji mu se mogu pripisati u subjektivnu krivicu, a radi čega može nastati prekid radova na objektu, da suinvestitori stiču pravo raskida ugovora, s tim da zadržavaju pravo da angažuju novog investitora koji će isplatiti investitoru povraćaj uloženih sredstava na radovima koje je do tada izvršio. Stranke su istog dana zaključile i sudski overile ugovor o kupoprodaji nepokretnosti kojim su tuženi kao prodavci, prodali tužiocu kao kupcu svoje pravo idealne svojine na 3/15 idealnih delova kuće kućnog broja ... u ulici ..., u ... i pravo sukorišćenja kat. parcele ... KO ..., na kojoj se nalazi ova kuća. Ovim ugovorom su se saglasili da se ugovor ima smatrati raskinutim u slučaju nepoštovanja i neizvršenja ugovornih odredbi do kojih će eventualno doći krivicom kupca, a kupac se saglasio da se raskidom ugovora briše iz katastra nepokretnosti kao suvlasnik sa 3/15 idealnih delova kuće i sukorisnik kat. parcele na kojoj se kuća nalazi, sa istim udelom. Stranke su 13.05.2010. godine zaključile i sudski overile Aneks osnovnog ugovora o zajedničkoj gradnji kojim su precizirale strukturu i položaj stanova, poslovnog prostora i garažnih mesta u zgradi koja će se nalaziti u navedenoj zgradi. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 768/11 od 20.05.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev ovde tuženih i utvrđeno da su raskinuti navedeni ugovor o zajedničkoj izgradnji, njegov aneks i ugovor o kupoprodaji zaključen između ovde parničnih stranaka, pa je utvrđeno ko od suvlasnika – ovde tuženih ima i u kom udelu, pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti i naloženo je katastru nepokretnosti da na osnovu ove presude izvrši odgovarajući upis. Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove od 01.09.2014. godine, utvrđen je prestanak važenja pravnosnažnog rešenja o odobrenju za izgradnju od 05.06.2009. godine za navedeni stambeno-poslovni objekat. Tužilac je delimično izvršio svoju ugovornu obavezu izgradnje i izgradio je dve podzemne etaže na predmetnoj lokaciji objekta koji nije završio zbog nedostatka materijalnih sredstava. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke, utvrđena je tržišna vrednost građevinskih radova koje je tužilac izveo na izgradnji novog objekta u ulici ... i to: podzemna garaža od 166,19 m2, pomoćnoj prostoriji od 108,37 m2, komunikacijski prolazi i prizemlje od 150,56 m2, što ukupno iznosi 472 kvadrata i 25 m2, tako da ukupna tržišna vrednost izvedenih radova iznosi 11.806.250,00 dinara. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka iz Gradskog zavoda za veštačenje, kojeg je tužilac angažovao, a koji prvostepeni sud nije cenio, proizlazi da vrednost izvedenih građevinskih radova na ovom objektu, zajedno sa uračunatim PDV-om, iznosi 16.941.953,05 dinara (a što predstavlja visinu primarnog tužbenog zahteva).

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka građevinske struke, na lokaciji ... postojala je porodična stambena zgrada površine 131 m2 i zgrada za koju nije poznata namena površine 14 m2 i pomoćna zgrada od 16 m2. S obzirom na starost i izgled predmetnih nepokretnosti koje su srušene (radi izgradnje ugovorenog objekta) utvrđena je visina njihove ukupne tržišne vrednosti od 23.360.000,00 dinara. Takođe je utvrđeno da tužilac nije isplatio tuženima ugovorenu kupoprodajnu cenu od 15.000 evra za suvlasnički udeo od 3/15 idealnih delova navedene kuće.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbene zahteve tužioca u celosti kako osnovni tako i eventualni, a usvojio je protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca za isplatu utvrđene protivvrednosti srušene kuće i pomoćnih objekata (u kom delu je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu). U pogledu primarnog tužbenog zahteva za isplatu protivvrednosti izvedenih građevinskih radova (u dve podzemne etaže) prvostepeni sud je zaključio da je preuranjen, s obzirom da su se članom 22. ugovora o zajedničkoj izgradnji, parnične stranke sporazumele da će povraćaj uloženih sredstava koje je investitor imao do raskida ugovora o građenju, njemu izvršiti novi investitor odmah po zaključenju novog ugovora o zajedničkoj izgradnji sa tuženima. U situaciji kada tuženi nisu angažovali drugog investitora i nisu zaključili novi ugovor o zajedničkoj izgradnji, ocenio je da tužilac ne može zahtevati od njih isplatu traženog novčanog iznosa za izvedene radove jer to može tražiti isključivo od novog investitora, zbog čega je odbio ovaj tužbeni zahtev na osnovu čl.12, 17, 18. i 132. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO).

U pogledu eventualnog stvarnopravnog tužbenog zahteva, zauzeo je stanovište da je isti neosnovan pre svega zato što tužilac nikada nije isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu za kupljeni idealni deo nepokretnosti, niti je izvršio svoju ugovornu obavezu izgradnje celog objekta. Pored toga, u situaciji kada je ugovor o zajedničkoj izgradnji stambeno-poslovnog objekta raskinut i stavljeno van snage rešenje o odobrenju gradnje, zaključio je da se predmetne podzemne etaže nedovršenog objekta zato smatraju bespravno sagrađenim objektom na kome se ne može steći pravo svojine po samom zakonu u smislu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Kako postupak legalizacije nije ni pokrenut, a prilikom legalizacije objekta koji je sagrađen na zemljištu u susvojini mora postojati pismena saglasnost svih suvlasnika za legalizaciju u smislu odredbi članova 178, 189. i 193. Zakona o planiranju i izgradnji, što tužilac nije dostavio, to je dodatni razlog zbog kojeg je odbio i ovaj eventualno postavljeni tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je pobijanom odlukom prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda u delu koji se tiče odluke o primarnom i evenutalno tužbenom zahtevu, uz dodatu vezanu za primarno postavljeni tužbeni zahtev. Zauzeo je pravilno stanovište da su ugovori o zajedničkoj izgradnji, aneks istog i ugovor o kupoprodaji raskinuti pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 768/11 od 20.05.2013. godine, zbog čega su otpali uslovi iz člana 22. ugovora o zajedničkoj izgradnji koja sadrži obavezu za novog investitora. Međutim, nije prihvatljivo pravno stanovište drugostepenog suda da ovaj tužbeni zahtev nije osnovan zato što bi bilo nepravično da se tuženima naloži da isplate protivvrednost onoga što je tužilac uradio do prekida izgradnje objekta, s obzirom da su oni postupali u dobroj veri, ne kršeći odredbe ugovora o zajedničkoj izgradnji, pa zato krivica za raskid ovog ugovora kod ugovorača nije obostrana. Sledom toga je zaključio da tužilac eventualno može da razgradi ono što je izgradio i odnese materijal, ali da tužbenim zahtevom to nije tražio.

Izloženo pravno stanovište nije prihvatljivo iz razloga što se pravno dejstvo raskida ugovora regulisano članom 132. ZOO ne tiče načela pravičnosti. Krivica za raskid ugovora o zajedničkoj izgradnji bez obzira što nije obostrana, a imajući u vidu i normalni rizik kod ugovora ove vrste, nije relevantna za restituciju u situaciji kada je ugovor raskinut, budući da su to okolnosti koje su od značaja pri odlučivanju suda o zahtevu za raskid ugovora, odnosno o njegovoj izmeni, u smislu člana 135. ZOO. Naime, raskidom ugovora, ugovor je prestao da postoji i stranke su oslobođene svojih ugovornih obaveza pošto ugovora više nema. Raskid na već izvršene ugovorne obaveze deluje tako da dolazi do restitucije – povraćaja datog, jednostrane ili dvostrane i to u naturi, a ako to nije moguće onda u odgovarajućoj novčanoj protivvrednosti. U situaciji kada je jedna ugovorna strana izvršila ugovor u potpunosti ili delimično, ona ima pravo da joj se vrati ono što je dala, na osnovu člana 132. stav 2. ZOO. Ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, na osnovu stava 3. istog člana, uzajamna vraćanja se vrše po pravilu za izvršenje dvostranih ugovora.

U ovom slučaju obe ugovorne strane bi imale pravo na vraćanje datog, tako da svaka strana vraća drugoj ono što je primila, postavljajući se na taj način u situaciju kao da između njih nije ni bio zaključen ugovor i to uzajmano vraćanje se vrši istovremeno.

Kako je tužilac prvim tužbenim zahtevom tražio povraćaj uloženog novčanog iznosa u izgradnju objekta u iznosu opredeljenom na osnovu nalaza i mišljenja veštaka kojeg je sam angažovao a koji prvostepeni sud nije uopšte cenio, ostala je neutvrđena visina protivvrednosti izvedenih građevinskih radova i utrošenog materijala. Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi tu relevantnu činjenicu, a zatim će povesti računa o dvostranoj restituciji, kada bude ponovo odlučivao o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva. S tim da mora imati u vidu da suma novca kojom se izražava protivvrednost za datu stvar ne predstavlja naknadu štete, pa je ne treba mešati sa naknadom štete.

Tek kada bude ocenio osnovanost primarnog tužbenog zahteva i u zavisnosti od toga, onda će odlučiti o osnovanosti eventualnog tužbenog zahteva, s obzirom na odredbu člana 197. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić