U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA, ..., čiji je punomoćnik Andrej Janković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Ilić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5754/2018 od 19.11.2019. godine, tako što se odbija žalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16601/17 od 16.03.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16601/17 od 16.03.2018. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu plati 98.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu koji obračunava Narodna banka Srbije na dan isplate, sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 01.01.2008. godine pa do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine pa do isplate po Zakonu o zateznoj kamati. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 403.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5754/2018 od 19.11.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu plati 98.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu koji obračunava Narodna banka Srbije na dan isplate, sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 01.01.2008. godine pa do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine pa do isplate po Zakonu o zateznoj kamati. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 202.500,00 dinara. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka od 384.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, Kompanija „VV“ d.o.o. osnovala je 2002. godine firmu „VV“ u Srbiji (kao ćerku matične firme „GG“), da je tužilac osnovan od strane firme „GG“ iz ..., da je u periodu 2005/2006 direktor firme „VV“ bio DD. Preduzeće „VV“ je imalo magacinski prostor od 4.000 m2 u kom prostoru se nalazila ne samo roba vlasništvo ove firme, već i roba koja je bila pod carinskim nadzorom, najčešće stranih pravnih lica, pa i roba vlasništvo tužioca. Preduzeće „VV“ je sa tužiocem, čiji je predstavnik bio ĐĐ, bilo u poslovnom odnosu, često su od njih kupvali robu. Između direktora firme „VV“, predstavnika tužioca i tuženog, koji se bavio prodajom magnetnih medija, postignut je dogovor da se tuženi radno angažuje u preduzeću „VV“ i da svojim poslovnim angažmanom poboljša rezultate rada ovog pravnog lica, pa je tuženi u tom cilju sa preduzećem „VV“ zaključio ugovor o radu 2005/2006 godine. Tuženi je postavio uslov da mu se isplati 150.000 evra kao zajam za kupovinu stana, pa je između tužioca i tuženog zaključen 11.07.2005. godine Ugovor o saradnji i obavljanju menadžerskih poslova u ime i za račun tužioca sa ciljem ostvarivanja prihoda i dobiti tužioca. Članom 3. i 4. ugovora konstatovano je da će kroz postavljenu saradnju i aktivnosti tuženog iznos osnovne dobiti u periodu od 01.08.205. do 31.07.2006. godine iznositi 700.000 evra, a da će tužilac u nameri ostvarivanja uspešne poslovne saradnje drugoj ugovornoj strani, ovde tuženom staviti na raspolaganje na ime zajma 150.000 evra u cilju finansiranja kupovine stana najkasnije do 31.12.2005. godine, za koji iznos će tuženi potpisati priznanicu. Ukoliko ostvarena dobit bude jednaka ili veća od iznosa navedenog u članu 3. ugovora tuženi nema obavezu povraćaja iznosa zajma, a u istom članu je konstatovano da tuženom takođe pripada i 5% učešća u bruto ostvarenoj dobiti koja će se obračunavati mesečno od strane tužioca kroz sveukupne zajedničke poslovne aktivnosti. U članu 5. ugovora je navedeno da ukoliko je iznos ostvarene dobiti niži od iznosa iskazanog u članu 3. ugovora, ugovorne strane su saglasne da se vrši obračun međusobnih realizacija, u kom slučaju tuženi ima obavezu povraćaja zajma u procentu u kome je ostvarena dobit manja od iznosa iskazanog u članu 3. ugovora, a povraćaj zajma će vršiti iz učešća u ostvarenoj dobiti opisanog u stavu 3. člana 4.

Tužilac i tuženi su 28.12.2006. godine zaključili sporazum i članom 1. sporazuma konstatovali da je tužilac isplatio tuženom 98.000 evra u toku 2006. godine, na ime zajma po osnovu Ugovora o obavljanju menadžerskih poslova, a da tuženi priznaje da je primio navedeni iznos, članom 2. sporazuma tuženi se obavezao da navedeni iznos vrati zaključno sa 31.12.2007. godine, kroz ostvarenu neto dobit iz raznih poslovnih aktivnosti, kroz različite poslovne segmente, a članom 4. da preostali iznos zajma dospeva na naplatu 01.01.2008. godine, ukoliko se stranke drugačije ne dogovore i o tome ne sačine posebna dokumenta. Sporazum je svojeručno potpisan od strane tuženog i predstavnika tužioca ĐĐ.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključivši da je tuženi na osnovu sporazuma od 28.12.2006. godine u obavezi da tužiocu plati 98.000 evra, s obzirom da navedeni sporazum ne predstavlja fiktivni pravni posao, već su parnične stranke ovim sporazumom regulisale svoje međusobne odnose, budući da tuženi nije dokazao koji se to drugi pravni posao prikriva navedenim sporazumom, kao simulovanim pravnim poslom. Prvostepeni sud je ocenio da ne bi ni došlo do potpisivanja sporazuma iz decembra 2008. godine (kojim je regulisano pitanje vraćanja zajma) da tužilac nije isplatio tuženom utuženi iznos pa kako je navedenim sporazumom tuženi, ne sporeći svoj potpis na sporazumu, priznao visinu duga prema tužiocu na ime zajma, kao i da će isti vratiti do 31.12.2007. godine a što nije učinio, to je tuženi shodno članu 557. i 562. stav 1. ZOO u obavezi da tužiocu isplati utuženi iznos.

Posle rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu člana 383. stav 4. ZPP, radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa rasprava pred prvostepenim sudom, te iskaza svedoka i stranaka saslušanih pred drugostpenim sudom, drugostepeni sud je ceneći sadržinu sporazuma od 28.12.2006. godine u sklopu sadržine ugovora o saradnji i obavljanju menadžerskih poslova (koji je označen kao osnov za isplatu) i člana 5. ovog ugovora (kojim je predviđeno da se međusobna realizacija vrši prema visini ostvarene dobiti), te činjenicu da tužilac nije dostavio dokaz o isplati 150.000 evra niti je dokazao da je iznos od 98.000 evra obračunat shodno članu 5. navedenog ugovora, zaključio da činjenica da je tuženi potpisao sporazum od 28.12.2006. godine (u kome je konstatovano da je tužilac isplatio tuženom na ime zajma 98.000 evra u toku 2006. godine i da je tuženi primio navedeni iznos) u sklopu izvedenih dokaza i iskaza tuženog, kome je poklonio veru da mu novac iz sporazuma nikada nije isplaćen, ne vodi zaključku da postoji obaveza tuženog na povraćaj navedenog iznosa, zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Međutim, ovakvo stanovište drugostepenog suda se zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je pobijana odluka preinačena.

Odredbom člana 557. ZOO, propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, a to se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je prvostepeni sud zaključio da su stranke sporazumom od 28.12.2006. godine regulisale svoje međusobne odnose nakon sedamnaest meseci poslovne saradnje, te da u konkretnom slučaju navedeni sporazum ne predstavlja fiktivni pravni posao, budući da tuženi nije dokazao koji se to drugi pravni posao prikriva sporazumom od 28.12.2006. godine, kao simulovanim pravnim poslom, a čija bi se pravna valjanost utvrđivala prema pravilima koja važe za taj drugi posao. U toku postupka utvrđeno je da je između tužioca i tuženog 11.07.2005. godine zaključen Ugovor o saradnji i obavljanju menadžerskih poslova u ime i za račun tužioca sa ciljem ostvarivanja prihoda i dobiti tužioca, da je ugovoreno da će kroz postavljenu saradnju i aktivnosti tuženog iznos osnovne dobiti u periodu od 01.08.2005. godine do 31.07.2006. godine iznositi 700.000 evra, te da će tužilac staviti tuženom na raspolaganje na ime zajma 150.000 evra u cilju finansiranja kupovine stana, kao i da su ugovorom regulisani međusobni odnosi i način vraćanja zajma. Kako je ostvarena dobit bila niža od ugovorene, a ugovorom predviđena obaveza vraćanja zajma, to su tužilac i tuženi 28.12.2006. godine zaključili sporazum kojim su konstatovali da je tužilac isplatio tuženom 98.000 evra u toku 2006. godine na ime zajma, da tuženi priznaje da je primio navedeni iznos i da se obavezuje da navedeni iznos vrati zaključno sa 31.12.2007. godine, te da preostali iznos zajma dospeva na naplatu 01.01.2008. godine, a koji sporazum je svojeručno potpisan od strane tuženog i predstavnika tužioca ĐĐ. U konkretnom slučaju, navedenim sporazumom 28.12.2006. godine parnične stranke su regulisale svoje međusobne odnose nakon sedamnaest meseci poslovne saradnje i isti ne predstavlja osnov po kome je izvršena isplata zajma, već je zajam isplaćen nakon zaključenja Ugovora o saradnji i obavljanju menadžerskih poslova (a što je i konstatovano u navedenom sporazumu da je tokom 2006. godine tužilac tuženom isplatio novac na ime zajma), te da je sporazum zaključen upravo u cilju ispunjenja obaveza predviđenih članom 5. navedenog ugovora (kojim je predviđeno da ukoliko je iznos ostvarene dobiti niži od iznosa iskazanog u članu 3. ugovora, ugovorne strane su saglasne da se vrši obračun međusobnih realizacija, u kom slučaju tuženi ima obavezu povraćaja zajma u procentu u kome je ostvarena dobit manja od iznosa iskazanog u članu 3. ugovora). Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak prvostepenog suda da je navedenim sporazumom tuženi priznao visinu duga prema tužiocu na ime zajma, kao i da će isti vratiti do 31.12.2007. godine, a što nije učinio. Stoga je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je obavezao tuženog da tužiocu plati 98.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom, na ime isplaćenog zajma i u visini koju je priznao sporazumom od 26.12.2006. godine, a u smislu odredbe člana 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, ovaj sud je imao u vidu i činjenicu da je ponašanje tuženog sagledano u celini takvo da govori u prilog zaključka da se nije ponašao u skladu sa načelom - pažnja dobrog privrednika. Naime, sačinjavanje sporazuma koji je prema navodima tuženog (kome je drugostepeni sud poklonio veru) bilo posledica postojanja prijateljskih odnosa sa ĐĐ i DD te da mu je rečeno da će to da posluži za pravdanje kod investitora nije prihvatljiv razlog, jer je reč o licu koje se bavilo prodajom magnetnih medija, dakle licu koje je upućeno u poslovanje na tržištu, i koji je da se ponašao kao dobar privrednik trebalo da zaključi da sporazum kojim priznaje prema tužiocu dug od 98.000 evra nije uobičajen za poslovnu saradnju privrednih subjekata (u konkretnom slučaju tužioca i navodnog investitora), a posebno nije uobičajeno da tuženi (koji je od strane tužioca angažovan da u ime i za račun tužioca obavlja menadžerske poslove sa ciljem ostvarivanja prihoda i dobiti tužioca) priznanjem da ima dugovanja prema tužiocu pravda nekakve tužiočeve odnose kod investitora, te stoga takvo ponašanje tuženog ne može da uživa pravnu zaštitu.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu članova 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Sa iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluku u stavu drugom izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu člana 154. Zakona o parničnom postupku. Podnošenje odgovora na reviziju ne predstavlja nužnu radnju u parnici, pa tuženi otuda nema pravo na naknadu troškova nastalih po ovom osnovu.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić