Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postuku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između parničnih stranaka zaključen je, dana 31.08.2007. godine, kupoprodajni ugovor kojim je tužilac od tuženog kupio kombi, teretni – furgon marke „...“ tip ..., tako što je u kupoprodajnom ugovoru navedena cena koja iznosi 400.000,00 dinara plus PDV 72.000,00 dinara, što ukupno iznosi 472.000,00 dinara „koju će kupac uplatiti na račun prodavca“. Tužilac je od tuženog preuzeo ovo vozilo, registrovao ga i dobio nove registarske tablice i saobraćajnu dozvolu. Dana 01.02.2008. godine, Policijska uprava Vranje je tužiocu vozilo oduzela, jer je u postupku provere od strane nadležnih organa utvrđeno da se radi o ukradenom vozilu sa falsifikovanim brojevima šasije i motora, koje je vraćeno vlasniku, na njegov zahtev .

Prvostepeni sud je, ocenom iskaza parničnih stranaka i svedoka, utvrdio da je tužilac, na ime kupoprodajne cene isplatio tuženom na ruke izos od 14.000 evra i da nije bio upoznat sa sadržinom fakture. Veštačenjem je utvrđeno da nema dokaza o isplati ugovorene cene od 472.000,00 dinara, preko računa tuženog, a da je cena predmetnog vozila na dan oduzimanja bila 1.086.977,00 dinara. Nalazeći da iznos kupoprodajne cene naveden u fakturi nije realan, a da je tužilac tuženom isplatio iznos od 14.000 evra, na ime kupoprodajne cene predmetnog vozila, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 508. Zakona o obligacionim odnosima, tuženog obavezao da tužiocu taj iznos isplati, sa kamatom, u dinarskoj protivvrednosti.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave na kojoj je izveo dokaz čitanjem spisa prvostepenog suda – Osnovnog suda u Vranju P 1868/14, spisa drugostepenog suda, žalbe tuženog i revizija tužioca kao i odluke Vrhovnog kasacionog suda Rev 2419/2017 od 05.06.2019. godine, odbio dokazni predlog tuženog za saslušanje svedoka VV i GG, kao i statutarnog zastupnika tuženog, pa je pobijanom presudom ukinuo prvostepenu presudu i dopunsko rešenje i odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati razliku između dosuđenog iznosa od 472.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, do traženog iznosa od 14.000 evra sa domicilnom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti. Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka jer je prilikom odlučivanja o visini tužbenog zahteva, iz činjenica koje je utvrdio, izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovao odluku o osnovanosti potraživanja tužioca u iznosu od 14.000 evra. Drugostepeni sud je, suprotno tome, zaključio da tužilac u toku postupka nije pružio pouzdane dokaze na okolnost da je na ime kupoprodajne cene izvršio uplatu od 14.000 evra, jer to ne potvrđuje nijedan pisani dokaz, a iskazi saslušanih svedoka i stranaka su kontradiktorni u pogledu mesta, vremena i načina plaćanja kao i iznosa kupoprodajne cene, pa je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na pravilu o teretu dokazivanja propisanom odredbom člana 228-231. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilac osnovano revizijom ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. istog Zakona. Naime, pri opredeljenju da ponovo izvede već izvedene dokaze, drugostepeni sud je bio dužan da postupi na način propisan odredbom člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku, te da na raspravu pozove stranke, njihove punomoćnike, kao i one svedoke za koje odluči da je potrebno da ih ponovo sasluša, a nije tako postupio.

U situaciji kada nije prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i pozivom na odredbu člana 383. stav 3. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, održao raspravu i doneo pobijanu presudu, drugostepeni sud je bio dužan da izvede dokaz neposrednim saslušanjem svedoka i parničnih stranaka, da bi formirao i, u oceni, dokaza obrazložio sopstveno uverenje. Drugostepeni sud je slobodan da odluči koje će svedoke da sasluša, a iskaze drugih svedoka da pročita, u zavisnosti od sadržine iskaza datih pred prvostepenim sudom i značaja koji je, od strane prvostepenog suda, dat iskazima pojedinih svedoka. U konkretnom slučaju, pravilnost primene materijalnog prava se ne može ispitati jer drugostepeni sud nije dao sveobuhvatnu ocenu o pravnom značaju činjenica isticanih u postupku. Sporno pitanje visine kupoprodajne cene prvostepeni sud je utvrdio tako što je prihvatio iskaze svedoka DD i ĐĐ o tome da je svedok DD na ime kupoprodajne cene, na ruke tuženom, dao iznos od 14.000 evra i da su svedoci lično bili prisutni predaji novca, a što je upotpunjeno i izjavom svedoka VV, radnika tuženog, koji se izjasnio da se nije događalo da tuženi neku robu veće vrednosti da nepoznatom čoveku bez plaćanja. Prvostepeni sud nije prihvatio iskaze svedoka VV i EE koji su tvrdili da je dogovorena cena bila 470.000,00 dinara pošto je svedok VV u srodničkim odnosima sa tuženim a obojica su radnici tuženog pa su njihove izjave subjektivne jer su zainteresovani za ishod spora. Takođe, prvostepeni sud je cenio i iskaz svedoka ŽŽ koji je naveo da je bio lično prisutan prilikom dogovora stranaka i da je dogovorena kupoprodajna cena od 500.000,00 dinara, što je nesaglasno iskazu svedoka VV i ZZ, budući da nijedan od njih nije potvrdio da je taj svedok bio prisutan prilikom dogovora stranaka, pa je prvostepeni sud, imajući u vidu kontradiktorne iskaze navedenih svedoka zaključio da iskaz svedoka ŽŽ je, „sa tih pozicija neprihvatljiv“.

Suprotno zaključcima prvostepenog suda, drugostepeni sud je našao da izvedeni dokazi, a pre svega isprave ne potvrđuju ni ugovaranje a ni isplatu iznosa kupoprodajne cene veća od 470.000 evra, te da isto važi u pogledu iskaza svedoka GG, a da je prvostepeni sud pogrešnom ocenom dokaza zaključio da nije bilo razloga da tuženi vozilo proda ispod cene i da je ugovorena i isplaćena upravo cena od 14.000 evra. Drugostepeni sud zaključuje da je odluka prvostepenog suda zasnovana na pretpostavkama a data na bazi mišljenja svedoka nasuprot činjenici da je u kupoprodajnom ugovoru navedena ugovorena kupoprodajna cena u iznosu od 472.000,00 dinara.

U gore opisanoj situaciji kada nije prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, drugostepeni sud je bio dužan da na održanoj raspravi sasluša parnične stranke i svedoke na čijim iskazima je zasnovana odluka jer je smisao odredbe člana 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku u tome da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi imajući u vidu načelo neposrednosti propisano odredbom člana 4. Zakona o parničnom postupku na osnovu koga sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja. Selektivnim pristupom u oceni dokaza, drugostepeni sud je učinio gore navedenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka koju je dužan da u ponovnom postupku otkloni.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će, ako ne prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, da na održanoj raspravi ponovi već izvedene dokaze, kako bi imao mogućnost da ih ceni po svom uverenju, na način propisan odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku. Pri ponovnom odlučivanju o žalbi tuženog, potrebno je da drugostepeni sud ima u vidu da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1546/16 od 01.11.2016. godine preinečena prvostepena presuda (Osnovnog suda u Vranju P 1868/14 od 29.01.2016. godine, i dopunsko rešenje P 1868/14 od 29.03.2016. godine), u usvajajućem delu, a da je, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2419/2017 od 05.06.2019. godine, ta presuda drugostepenog suda ukinuta samo u odbijajućem delu i u delu odluke o troškovima parničnog postupka (stav 3. i 4. izreke). U toj situaciji sledi da drugostepeni sud nije u mogućnosti da prvostepenu presudu ukine u celini pošto je ona pravnosnažna u delu za iznos od 472.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.02.2008. godine.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić