Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3530/23 od 12.10.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke u odnosu na tuženu „AIK banku“ a.d. Beograd, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se u odnosu na ovu tuženu utvrdi da je nedopušteno izvršenje u predmetu Osnovnog suda u Nišu 6 II-7117/2017 i u predmetu javnog izvršitelja Žarka Dimitrijevića iz ... I.I-../2017, radi namirenja potraživanja ove tužene, kao izvršnog poverioca prema izvršnom dužniku BB (ranije ...) iz ..., na nepokretnostima i to porodičnoj stambenoj zgradi i pomoćnim objektima, opisanim u tom stavu izreke, upisanim u listu nepokretnosti .. KO Niš-Bubanj, na kojima je stavljena zabeležba zaključka javnog izvršitelja dr Žarka Dimitrijvića iz ... I.I-../2017 od 28.08.2017. godine i rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Nišu 6 II-7117/2017 od 16.08.2017. godine. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj „AIK banci“ a.d. Beograd nadoknadi parnične troškove od 272.450,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, ukinuta je presuda u stavu prvom izreke u odnosu na tuženu BB iz ... i tužba u tom delu odbačena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Prvotužena „AIK banka“ a.d. Beograd je podnela odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je materijalno pravo primenio na činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, pa kako drugostepeni sud nije neposredno cenio izvedene dokaze, nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u sudskom postupku pokrenutom 30.03.2012. godine doneta je pravnosnažna presuda 17.03.2017. godine, kojom je drugotužena BB obavezana da prvotuženoj „AIK banci“ a.d. Beograd isplati 696.433,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.03.2012. godine do isplate. Na osnovu ove presude, kao izvršne isprave, rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Nišu 6 II 7117/2017 od 16.08.2017. godine određeno je izvršenje, te je na osnovu zaključka javnog izvršitelja Žarka Dimitrijevića iz ... I.I ../2017 od 28.08.2017. godine određeno sprovođenje izvršenja na nepokretnostima koje su predmet ovog parničnog postupka i upisana zabeležba izvršenja u javnoj evidenciji nepokretnosti. Tužilac je kao treće lice u navedenom izvršnom postupku podneo prigovor trećeg lica, nakon čijeg odbijanja je pokrenuo ovu parnicu 21.02.2019. godine. Kao prilog tvrdnji da ima imovinsko pravo koje sprečava izvršenje, tužilac prilaže ugovor o poklonu koji je kao poklonoprimac zaključio sa drugotuženom, kao poklonodavcem dana 25.06.2012. godine. Po ovom ugovoru nije izvršen prenos prava svojine sa drugotužene na tužioca, pošto ne sadrži clausulu intabulandi. Poklonodavac je za sebe i svog supruga VV ugovorom zadržao pravo doživotnog, besplatnog i ličnog korišćenja navedene nepokretnosti (član 2. stav 2). Tužilac ne živi u nepokretnosti – kući u Nišu, ulica ... broj .., koja je predmet ugovora o poklonu i u neuseljivom je stanju.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje, prvostepeni sud nalazi da su za sporni odnos relevantne odredbe člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11... 106/15), pošto je ovaj zakon važio u vreme zaključenja ugovora o poklonu. Po ovim odredbama treće lice ima ovlašćenje da izjavi prigovor da se predmet izvršenja proglasi nedopuštenim i pored činjenice da nije upisan u javnim knjigama kao vlasnik nepokretnosti koje su predmet izvršenja. Ova pravila štite ne samo imaoca prava svojine, već i vanknjižnog vlasnika koji ima punovažan osnov (ugovor) za sticanje prava svojine i koji se nalazi u državini nepokretnosti. U vreme zaključenja ugovora o poklonu nije bila doneta izvršna isprava na osnovu koje je određeno izvršenje, pa na tumačenje prava po kome je tužbeni zahtev osnovan upućuju odredbe članova 58. Ustava Republike Srbije, te članova 20. stav 1. i 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Tužbu u delu za utvrđenje svojine prvostepeni sud odbacuje, s pozivom na odredbe članova 294. stav 1. tačka 6. i 295. Zakona o parničnom postupku, pošto je tužilac vanknjižni vlasnik spornih nepokretnosti i nalazi se u njihovoj državini.

Drugostepeni sud, s pozivom na odredbe člana 111. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15... 9/20) koji se primenjuje na izvršni postupak pokrenut 2017. godine, nalazi da je stanovište prvostepenog suda neprihvatljivo. Postupak iz koga potiče izvršna isprava doneta 17.03.2017. godine pokrenut je pre zaključenja spornog ugovora o poklonu, tako da je drugotužena imala znanja o postojanju neizmirene obaveze koju je ugovorom preuzela, pa poklon nije rezultat dobročinstva, već želje da se izbegne odgovornost za dugove. Utvrđene činjenice da tužilac ne živi na adresi nepokretnosti koja je predmet ugovora o poklonu, odnosno da je nepokretnost u neuseljivom stanju, potvrda su činjenice da tužilac faktički ne vrši vlast na predmetu ugovora. Tužba je u odnosu na drugotuženu nedozvoljena, pošto se izvršni dužnik po odredbi člana 111. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju obuhvata tužbom jedino za slučaj da je osporio pravo trećeg lica, što ovde nije slučaj.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud odlučio, kada je našao da tužilac nema pravo koje sprečava izvršenje na spornim nepokretnostima drugotužene.

Za odluku u predmetnoj parnici merodavne su odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15.. 9/20), kao zakona po kome je pokrenut i po kom se sprovodi izvršni postupak.

Po ovom zakonu treće lice može u roku od 30 dana od dana prijema rešenja o odbacivanju ili odbijanju prigovora da pokrene parnični postupak protiv izvršnog poverioca radi utvrđenja da je izvršenje na predmetu nedozvoljeno (član 111. stav 1); izvršni dužnik koji osporava pravo trećeg lica mora da bude obuhvaćen tužbom (član 111. stav 3); javni izvršitelj odmah dostavlja rešenje o izvršenju organu koji vodi katastar nepokretnosti, radi upisa zabeležbe rešenja o izvršenju na nepokretnosti (član 155. stav 1); upisom zabeležbe rešenja o izvršenju izvršni poverilac stiče pravo da se namiri na nepokretnosti (pravo na namirenje) i ako drugo lice kasnije stekne svojinu na njoj (član 155. stav 4).

Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se pravo svojine na nepokretnosti na osnovu pravnog posla stiče tek upisom u javnu evidenciju nepokretnosti, a da se u konkurenciji spornog imovinskog prava tužioca i prava na namirenje prvotužene banke koje je stečeno zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu evidenciju nepokretnosti, mora voditi računa o razlozima zbog kojih je drugotužena BB u vreme upisa prava prvotuženog na namirenje i dalje bila upisana kao vlasnik nepokretnosti.

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog suda utvrđena sadržina ugovora o poklonu, kao pravnog osnova na kome tužilac zasniva sporno imovinsko pravo, ne sprečava namirenje novčanog potraživanja prvotuženog, izvršnog poverioca iz iznosa koji će se dobiti prodajom nepokretnosti drugotužene, izvršnog dužnika. Pre svega, kako je to pravilno našao drugostepeni sud, drugotužena je prema svim okolnostima slučaja, za slučaj ispoljavanja stepena pažnje koji se očekuje u realizaciji ugovora o kreditu, morala imati znanja o postojanju duga u vreme kada je zaključila ugovor o poklonu. Osim toga, iz sadržine ugovora o poklonu ne sledi da je ona pravo svojine na nepokretnosti, koje se sastoji od prava koršćenja, pribiranja plodova i raspolaganja prenela tužiocu. Drugotužena je ugovorom o poklonu za sebe i svog supruga zadržala pravo doživotnog besplatnog i ličnog korišćenja nepokretnosti i nije dala bezuslovnu saglasnost da se svojina sa njenog imena prenese u javnoj evidenciji nepokretnosti na ime tužioca. Dakle, predmetnim ugovorom o poklonu drugotužena na tužioca nije prenela ni jedno pravo iz korpusa prava koja čine svojinu. Izgled nepokretnosti ne upućuje na zaključak da tužilac vrši faktičku vlast na kući koja je predmet zaključenog ugovora, kako to zaključuje drugostepeni sud, pa je pravilno odlučeno da ne postoji imovinsko pravo tužioca koje sprečava pravo prvotužene banke na namirenje.

Pravilno je drugostepeni sud odlučio i o troškovima postupka na osnovu odredbi člana 165. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke ovog suda, pa je na osnovu odredbi članova 165. stav 1. i 154. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković