Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, stavu 2. izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost drugostepene odluke u pobijanom delu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013- US, 74/2013-US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 03.06.2016. godine u večernjim časovima u ..., na kolovozu Ulice ..., došlo je do saobraćajne nezgode kada je tužilac upravljajući motornim vozilom, udario u rasute plastične vodovodne cevi koje su se nalazile na kolovozu i kojom prilikom je zadobio lake telesne povrede, a putničko motorno vozilo tužioca je oštećeno. Tuženi je bio investitor radova izgradnje druge faze sekundarne mreže sistema za navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta u opštini ..., a radove su izvodile firme izvođači na osnovu ugovora broj .. od 16.03.2015. godine. Izvođač je nakon raskida ugovora 19.05.2016. godine, napustio gradilište, a da prethodno nije ispunio obaveze iz ugovora i uklonio materijal ostavljen na terenu. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka saobraćajne struke, mesto nezgode je bilo slabo osvetljeno uličnom rasvetom, dok je pojava cevi na kolovozu, koja je bila neočekivana pojava i prepreka za sve učesnike u saobraćaju, i kao takva predstavljala opasnu situaciju, pri čemu nije bilo moguće odrediti brzinu kretanja vozila u vlasništvu tužioca. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ortopeda traumatologa, tužilac je zadobio telesne povrede u vidu trajne trzajne povrede vrata, posekotine desne ušne školjke, ogrebotine poglavine i oguljotine levog lista, koje su kvalifikovane kao lake telesne povrede, a tužilac je trpeo fizičke bolove intenziteta i trajanja bliže navedene u nalazu. Kod tužioca usled zadobijenih povreda postoji umanjenje životne aktivnosti od 3% sa ortopedsko-traumatološke strane, koje se usled ograničenih pokreta u vratnom delu kičmenog stuba ogleda u posebnom naporu prilikom obavljanja poslova vezanih za dugo stajanje, vožnju automobila, rada na računaru. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra, tužilac je trpeo strah intenziteta i dužine bliže opisan u nalazu. Tužilac je pretrpeo materijalnu štetu na vozilu, kao i troškove izdavanja uslužnog zapisnika „Sava Osiguranja“, troškove lečenja i troškove zastupanja od strane advokata u vansudskom postupku.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je nalazeći da postoji odgovornost tuženog za naknadu štete, shodno odredbi člana 207. Zakona o obligacionim odnosima i člana 153. Zakona o planiranju i izgradnji, a u vezi i članova 154. i 155. ZOO obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima od 60.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti sa obrazloženjem da utvrđeni procenat umanjenja životne aktivnosti kod tužioca od 3% ne opravdava dosuđivanje naknade za ovaj vid nematerijalne štete.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Po oceni revizijskog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda o neosnovanosti zahteva tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti.

Naime, kada je u pitanju nematerijalna šteta za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, pravilna je ocena drugostepenog suda da laki stepen umanjenja životne aktivnosti od 3%, ne opravdava svrhu naknade nematerijalne štete za ovaj vid štete, te da bi dosuđivanje naknade po tom osnovu bilo protivno cilju kome naknada služi. Stoga je u pobijanoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca u tom delu odbijen. Dakle, i po oceni ovoga suda, tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti je neosnovan, jer je umanjenje životne aktivnosti od 3% utvrđeno medicinskim veštačenjem neznatno i ne daje pravo tužiocu na naknadu štete u ovom slučaju.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić