Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji ukazuje da je Osnovni sud odlučivao u pravnoj stvari čija je vrednost veća od propisane revizijske vrednosti (40.000 evra), nakon spajanja parnica po dve podnete tužbe tužioca, što predstavlja sadržaj bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 2.tačka 4. Zakona o parničnom postupku. Međutim ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je učestvovao u postupku po oglasu raspisanom od strane SO Senta, za davanje u trogodišnji zakup poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini, tako što je ponudio najvišu cenu za zemljište od 419,67 evra po hektaru, ukupno 35.563,25 evra godišnje, za ukupnu površinu od 87 ha 12 a 38 m2 (parcele br. .., .., .., .. i .. KO ...). Na predlog Komisije za sprovođenje postupka javnog nadmetanja za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, predsednik Opštine Senta je doneo Odluku od 28.03.2011. godine, o davanju u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini tuženom na period od 3 godine. Protiv te Odluke žalbu je izjavio SZ TR ''Žito'', a Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu je 23.03.2012. godine doneo rešenje kojim je žalbu odbio. Tuženi nije zaključio ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini sa Ministrom poljoprivrede, na način predviđen tačkom 4. Odluke predsednika Opštine Senta, pošto je žalba izjavljena protiv te odluke imala suspenzivno dejstvo. Međutim, odmah po donošenju Odluke o davanju u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini od 28.03.2011. godine, tuženi je stupio u posed predmetnog poljoprivrednog zemljišta i započeo njegovu obradu, tako što je godine 2010/2011 obradio do 40 hektara poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Naredne sezone 2011/2012 godinu, tuženi je, takođe bez zaključenog ugovora sa Ministarstvom poljoprivrede, obradio ukupnu površinu od 87 ha 12 a 38 m2, kako je konstatovano zapisnikom o izvršenom inspekcijskom pregledu Republičke poljoprivredne inspekcije. Za obe ekonomske godine korišćenja zemljišta u državnoj svojini, tuženi nije platio zakupninu, a nije ni prihvatio da potpiše ponuđeno vansudsko poravnanje o plaćanju naknade za ekonomske 2010/2011 i 2011/2012 godinu, u visini izlicitirane zakupnine od 419,67 evra po hektaru. Ministarstvo finansija, Uprava za trezor je, 08.10.2012. godine, donelo rešenje br. 320-2-94/12-001 kojim je utvrdilo pasivan status poljoprivrednog gazdinstva nosioca AA, počev od 08.10.2012. godine u trajanju od 3 godine, zbog čega poljoprivredno gazdinstvo nije moglo da ostvaruje mere podsticaja razvoja poljoprivredne proizvodnje na koje bi imalo pravo prema važećim propisima. Žalba tuženog protiv ovog rešenja je odbijena, pa je protiv konačnog rešenja tuženi podneo tužbu Upravnom sudu koji je, presudom od 09.10.2014. godine, njegovu tužbu uvažio i ukinuo rešenje Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 29.01.2013. godine, a predmet vratio na ponovni postupak. U ponovljenom postupku, Ministarstvo finansija, Uprava za trezor je 23.12.2014. godine donela rešenje br. 320-2-94-2/12-001 o pasivnom statusu poljoprivrednog gazdinstva nosioca AA, počev od 08.10.2012. godine u trajanju od tri godine, a rešenjem Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine od 01.02.2016. godine žalba tuženog izjavljena protiv rešenja od 23.12.2014. godine je odbijena. Tuženi je tužbom inicirao upravni spor koji nije okončan.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio obavezujući tuženog da mu isplati na ime dospele a neizmirene naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini za 2011/2012 ekonomsku godinu dinarsku protivvrednost 36.563,25 evra, obračunatu po srednjem kursu NBS na dan 20.08.2012. godine, sa pripadajućom kamatom koju propisuje Centralna Evropska banka, počev od 21.08.2012. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po kursu koji u momentu plaćanja obračunava NBS, dok je za ekonomsku 2010/2011 godinu, tužbeni zahtev tužioca odbio, jer on nije dokazao koju je površinu poljoprivrednog zemljišta u toku te ekonomske godine tuženi obradio.

Drugostepeni sud je, delimično usvajajući žalbu tužioca, preinačio prvostepenu presudu obavezivanjem tuženog da tužiocu isplati iznos od još 16.967 evra, ukupno 53.530,25 evra, sa kamatom koju propisuje Centralna Evropska banka od 21.08.2012. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate, sa zakonskom zateznom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, dok je u preostalom nepreinačenom delu prvostepenu presudu potvrdio, imajući u vidu da je tuženi, u svom iskazu, priznao činjenicu da je ekonomske 2010/2011 godine obradio poljoprivredno zemljište u državnoj svojini u površini do 40 hektara, a što je potvrdio i svedok BB, tadašnji zakonski zastupnik SZ TR ''Žito'', čiji je iskaz prvostepeni sud cenio na osnovu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, prihvatio ga i utvrdio relevantno činjenično stanje. Na osnovu vrednosti izlicitirane zakupnine za konkretno poljoprivredno zemljište u iznosu od 419,67 evra po hektaru, drugostepeni sud je utvrdio iznos od 16.967 evra, koji je tuženi dužan da tužiocu isplati za ekonomsku 2010/2011 godinu, u dinarskoj protivvrednosti, na osnovu odredbe člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, sa kamatom na osnovu Zakona o zateznoj kamati, koji je stupio na snagu 25.12.2012. godine (''Službeni glasnik RS'', br. 119/2012). Kompenzacioni prigovor tuženog je odbijen, imajući u vidu da je pasivni status njegovog poljoprivrednog gazdinstva utvrđen konačnom odlukom nadležnog državnog organa, jer je tuženi postupao suprotno odredbama tada važećeg Pravilnika o načinu i uslovima upisa i vođenja registra poljoprivrednih gazdinstava, obrascima zahteva za upis i promenu podataka i priloga, dokumentaciji koja se prilaže uz zahtev, načinu čuvanja podataka, kao i o uslovima za pasivni status poljoprivrednog gazdinstva, pošto je u proizvodnoj 2010/2011 godini i 2011/2012 godini koristio poljoprivredno zemljište u državnoj svojini bez pravnog osnova, odnosno bez zaključenog ugovora o zakupu sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a odbio da potpiše ponuđeno vansudsko poravnanje kojim bi bilo rešeno pitanje naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u spornim ekonomskim godinama, na osnovu odredbe člana 62. stav 3. Zakona o poljoprivrednom zemljištu (''Službeni glasnik RS'', br. 62/2006...41/2009).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 66. stav 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, propisano je da na osnovu odluke o davanju u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, a po izvršenoj uplati zakupnine postignute na javnom nadmetanju, odnosno po pravu prvenstva zakupa i pravu prečeg zakupa i dostavljanju sredstava obezbeđenja za višegodišnje ugovore, ministarstvo i zakupac zaključuju ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Sadržaj ugovora iz stava 1. tog člana Zakona, propisan je stavom 2. odredbe člana 66. Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Na osnovu odredbe člana 62.stav 3., istog Zakona, pravo zakupa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini nemaju pravna i fizička lica upisana u Registar poljoprivrednih gazdinstava koja su: 1) u pasivnom statusu; 5) bespravno koristila poljoprivredno zemljište u državnoj svojini.

Upotrebljavanje tuđe stvari u svoju korist propisano je odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, tako što kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

U konkretnom slučaju, tuženi je tokom ekonomske 2010/2011 godinu obradio do 40 hektara, a tokom 2011/2012 ekonomske godine 87 hektara 12 ari i 38 m2, poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, bez zaključenog ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini sa ministrom poljoprivrede i odbio da potpiše ponuđeno vansudsko poravnanje, kojim bi bilo rešeno pitanje naknade za korišćenje tog zemljišta, pa je dužan da tužiocu naknadi korist koju je imao od upotrebe njenog zemljišta prema vrednosti izlicitirane zakupnine za to zemljište od 419,67 evra po hektaru. Kompenzacioni prigovor tuženog koji je zasnovan na njegovoj tvrdnji o nezakonitoj i nepravilnoj odluci u pogledu uvođenja njegovog poljoprivrednog gazdinstva u pasivni status i eventualno nastaloj šteti, je neosnovan, pošto je pasivni status poljoprivrednog gazdinstva tuženog utvrđen konačnom odlukom nadležnog državnog organa, na osnovu činjenice da je tuženi postupao protivpravno jer je u proizvodnoj 2010/2011 godina i 2011/2012 godina koristio poljoprivredno zemljište u državnoj svojini bez pravnog osnova, odnosno bez zaključenog ugovora o zakupu sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i odbio da potpiše ponuđeno vansudsko poravnanje kojim bi bilo rešeno pitanje naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u tim ekonomskim godinama.

Navodima revizije tuženog o tome da su Zakonom o poljoprivrednom zemljištu jasno definisani rokovi u kojima je trebalo da se okonča javno nadmetanje, a da je tužilac povredio te rokove i proceduru postupka javnog nadmetanja, te da ni jedno lice na teritoriji Opštine Senta nije imalo zaključen ugovor o zakupu u 2011. godini, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Osnov za korišćenje predmetnog zemljišta u državnoj svojini je ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini koji zaključuju nadležno ministarstvo i lice kome je odlukom predsednika opštine dato u zakup poljoprivredno zemljište u državnoj svojini, pošto se tim ugovorom regulišu međusobna prava i obaveze ugovornih strana, nakon čega se stiču uslovi za uvođenje u posed poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini koje je dato u zakup. Pošto tuženi takav ugovor nije zaključio u pogledu predmetnog zemljišta, sledi da je dužan da tužiocu isplati predmetnu naknadu. Osnov za uvođenje u posed nije Odluka o davanju u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, koju je predsednik opštine Senta doneo 28.03.2011. godine, već ugovor koji u ovom slučaju nije zaključen. To znači da je tuženi bespravno koristio poljoprivredno zemljište u državnoj svojini u spornom periodu pa neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić