Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 355. stav 1. ZPP ne može biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Odredbom člana 355. stav 4. ZPP propisana je sadržina obrazloženja prvostepene presude i njena shodna primena u drugostepenom postupku nije predviđena članom 385. stav 1. tog zakona. Zbog toga drugostepeni sud tu odredbu nije mogao pogrešno primeniti, iz kog razloga su neosnovani navodi revidenta o njenoj pogrešnoj primeni u drugostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su tokom maja 2018. godine vodile pregovore o prodaji hotela i restorana u ... - objekata u vlasništvu tuženog, u kojima njegovo preduzeće obavlja poslovnu delatnost, kao i opreme potrebne za obavljanje ugostiteljske i hotelijerske delatnosti. Pregovori su okončani dogovorom da se prodaja realizuje po ceni od 800.000 evra. Tuženom je 22.05.2018. godine isplaćen avans u iznosu od 120.000 švajcarskih franaka, o čemu je sačinjena isprava na nemačkom i srpskom jeziku naslovljena kao „ugovor prodaje“, koju su potpisali zastupnik tužioca i tuženi. Novčani iznos isplaćen tuženom istog dana je podignut sa računa tužioca kod banaka u ... . Nakon toga stranke su još izvesno vreme bile u kontaktu, ali do realizacije kupoprodaje nije došlo.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog na isplatu iznosa od 120.000 švajcarskih franaka sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe, u dinarskoj protivvrednosti u skladu sa članom 395. istog zakona.

Ocenom izvedenih dokaza sudovi su zaključili da je tužilac aktivno legitimisan u ovom sporu i da je njegov osnivač, VV, u pregovorima sa tuženim istupao kao zastupnik tužioca a ne kao fizičko lice, te da je tuženom predat novčani iznos od 120.000 švajcarskih franaka naveden u ispravi od 22.05.2018. godine koju je on potpisao i koji drži bez pravnog osnova jer posao koji je dogovorio sa tužiocem nije realizovan.

U reviziji se ponavljaju navodi koje je tuženi isticao tokom postupka i u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, odnosno ocena izvedenih dokaza. Revizija je ograničeni pravni lek, u tom smislu da se u njemu ne mogu iznositi razlozi koji ukazuju na greške u utvrđivanju činjenica. Izuzetak od toga predviđen je u članu 407. stav 2. ZPP i u vezi je sa članom 403. stav 2. tog zakona, odnosno slučajevima kada je revizija dozvoljena po odredbama posebnog zakona i kada je drugostepeni sud preinačio ili ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka. U konkretnom slučaju nije ostvarena ni jedna od procesnih situacija iz člana 403. stav 2. ZPP da bi se revizijski sud upustio u razmatranje utvrđenog činjeničnog stanja.

Revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad neki deo imovine jednog lica pređe na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Prema stavu 2. ove odredbe obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s`obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Navedene odredbe primenjuju se u ovom sporu sa stranim elementom - tužilac je privredno društvo registrovano u ..., na osnovu člana 27. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“, broj 43/82 i 72/82 i „Službeni list SRJ“, broj 46/99) u vezi sa članom 21. tog zakona, jer se pretpostavljeni pravni odnos povodom kog je nastalo sticanje odnosi na ugovor o prometu nepokretnosti u ..., za koji je isključivo merodavno pravo države na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost.

U ovom slučaju imovina tužioca - novac sa njegovih računa kod banaka, u iznosu od 120.000 švajcarskih franaka prešla je u imovinu tuženog, koji je novac primio. Isplata je izvršena na ime dela dogovorene prodajne cene nepokretnosti u ..., za koje između stranaka nije naknadno zaključen ugovor o kupoprodaji. Zbog toga je tuženi dužan da primljeni novac vrati jer ga drži po osnovu koji se nije ostvario. Primljeni novac ne može se smatrati kaparom ili odustanicom, u smislu člana 79. i 83. Zakona o obligacionim odnosima. Navedene odredbe mogu se primeniti samo u slučaju kada je između ugovarača zaključen pravno valjani ugovor, a između stranaka nije zaključen ugovor o prodaji nepokretnosti u zakonom propisanoj formi. Visina novčanog potraživanja tužioca je činjenično pitanje i ono je u ovom sporu razrešeno tako što je ocenom izvedenih dokaza - izveštaja banaka od 22.05.2018. godine o isplatama sa računa tužioca i isprave od istog datuma, koju je tuženi potpisao kao potvrdu o prijemu novca, utvrđeno da je tuženom isplaćen iznos od 120.000 švajcarskih franaka. Na ovaj iznos tuženi je dužan platiti zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe, kao savestan sticalac, u skladu sa članom 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić