Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Revizija je izjavljena pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi VV, GG, DD i ĐĐ su dali odgovor na reviziju.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije ceni Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ispitujući ispunjenost uslova za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije, Vrhovni kasacioni sud je u vidu imao sadržinu tražene sudske zaštite, presude nižestepenih sudova donete primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, kao i sadržinu revizije, pa je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

U reviziji se ne konkretizuje pravno pitanje koje bi se razmatralo iz razloga predviđenih odredbom člana 404. stav 1. ZPP. Revizijom se osporava pravilnost primene materijalnog prava, navodima da je drugostepeni sud pri ukidanju prethodno donete prvostepene presude u ovom postupku bio drugačijeg stava o pravnim pitanjima razmatranim u parnici i da nije uočio da je prvostepeni sud prvobitno usvojio tužbeni zahtev, te da je pobijanom odlukom doveo u pitanje pravno pitanje u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanje sudske prakse i da je potrebno novo nepristrasno tumačenje prava u ovoj pravnoj stvari.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o neosnovanosti tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se utvrdi da tuženi nemaju pravo prolaza preko označenog dela sporne parcele, uz date činjenične i pravne razloge na kojima je zasnovana ocena o neosnovanosti postavljenih zahteva. U parnicama ove vrste, primena materijalnog prava zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Navodi revizije koji se odnose na ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje, ne mogu se uzeti u razmatranje, jer to nisu razlozi ni za redovnu reviziju, imajući u vidu propisano u odredbi člana 407. stav 2. ZPP, a ni za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP. Isto se odnosi i na navode kojima se u suštini ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12 ZPP, koja nije predviđena kao razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti, prema članu 407. stav 1. ZPP. Institut izuzetne dozvoljenosti revizije predviđen je isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava, i to pod uslovima koji su zakonom izričito propisani.

U konkretnom slučaju, ne postoje uslovi da se prihvati odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj. Ne može se govoriti o neujednačenoj sudskoj praksi u situaciji kao ovoj, gde je drugostepeni sud rešenjem ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pa je u ponovnom postupku na osnovu utvrđenih činjenica iznova doneta prvostepena presuda, koju je presudom potvrdio drugostepeni sud. Neujednačena sudska praksa postoji kada se u pravnosnažnim odlukama Vrhovnog kasacionog suda ili sudova viših instanci iskazuju drugačiji pravni stavovi o istom pitanju. Ovde to nije slučaj. Rešenje kojim je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje, ne predstavlja pravnosnažnu presudu. Prema iznetom i utvrđenim okolnostima slučaja, ocenjeno je da ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Iz navoda revizije ne proizilazi ni da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. stava 1. ZPP i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stava 2. tačke 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stavom 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja podneta je 31.10.2012. godine, utvrđena vrednost predmeta spora iznosi 19.000,00 dinara, drugostepena presuda je doneta 28.05.2018. godine.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stava 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić