U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milina Marković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Radoslav Tadić, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1113/22 od 15.12.2022. godine, ispravljene rešenjem tog suda Gž 1113/22 od 25.01.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 12.04.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1113/22 od 15.12.2022. godine, ispravljena rešenjem tog suda Gž 1113/22 od 25.01.2023. godine, tako što se ODBIJA žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Ubu P 582/21 od 09.12.2021. godine.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženom na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 298.255,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ubu P 582/21 od 09.12.2021. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da joj na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 1.270.283,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.08.2008. godine do isplate, te je tužilja obavezana da tuženom nadoknadi parnične troškove u iznosu od 142.325,71 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1113/22 od 15.12.2022. godine, ispravljenom rešenjem tog suda Gž 1113/22 od 25.01.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 1.270.283,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.08.2008. godine do isplate, kao i da joj nadoknadi parnične troškove u iznosu od 124.375,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Tuženi je obavezan da tužilji nadoknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilja je blagovremeno podnela odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je Vrhovni kasacioni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je preinačenjem prvostepene presude učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, kako se to revizijom navodi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i njena braća VV i GG, kao deca su zakonski naslednici pokojnog DD, koji je umro dana 20.07.2008. godine. Tuženi BB je rođeni brat pokojnog DD. DD je sa tuženim i njegovom porodicom živeo u istom domaćinstvu. DD, kao primalac izdržavanja zaključio je dana 19.01.2006. godine sa unukom tuženog maloletnim ĐĐ, kao davaocem izdržavanja, a koga je zastupao otac EE, ugovor o doživotnom izdržavanju, čiji predmet je više nepokretnosti u KO ..., sa prenosom prava svojine nakon smrti primaoca izdržavanja. Pretežni deo nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju eksproprisan je, DD je dana 24.06.2008. godine pred nadležnim upravnim organom zaključio sporazum o naknadi, pa potom 30.06.2008. godine punomoćjem ovlastio tuženog da u njegovo ime i za njegov račun podigne novčana sredstva po osnovu naknade sa računa „...“, kao i da podiže deviznu penziju sa njegovog deviznog računa i sa tekućeg računa kod „...“. Ovlašćenje sadrži i pravo na preduzimanje svih pravnih radnji prema korisniku eksproprijacije u cilju uplate sredstava na račun DD, kao i prema bankama u cilju podizanja sredstava i preduzimanja drugih radnji lično ili angažovanjem stručnog lica radi ishodovanja naknade. Označeno je da punomoćje važi do okončanja postupka ili opoziva. Naknada za eksproprisane nepokretnosti uplaćena je na račun banke nakon smrti pokojnog DD dana 13.08.2008. godine, a tuženi je potom sukcesivno zaključno sa 22.08.2008. godine sa računa na osnovu punomoćja podigao ukupan iznos od 3.810.851,90 dinara i predao ga svom sinu, po želji pokojnog DD. Tužilja i njen brat VV pokrenuli su protiv maloletnog ĐĐ parnicu radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju. Parnica je pravnosnažno okončana odbijanjem tužbenog zahteva presudom Osnovnog suda u Ubu P 665/15 od 05.01.2016. godine.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da tuženi nije bez pravnog osnova podigao i zadržao novac dobijen za eksproprisane nepokretnosti pokojnog DD. Tuženi je na osnovu specijalnog punomoćja od pokojnog DD bio ovlašćen da preduzme sve pravne i faktičke radnje u svrhu realizacije naplate naknade po sporazumu pred organom uprave, a ovo punomoćje nije prestalo smrću, iz razloga što je naknada predstavljala supstitut za nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, na kojima je DD izgubio svojinu bez svoje volje, jer su oduzete u javnom interesu. Odluku je zasnivao na članu 308. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po kome obaveza dužnika prestaje ako poverilac u sporazumu sa dužnikom primi nešto drugo, umesto onog što mu se duguje, članu 58. Ustava Republike Srbije, kojim je predviđeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu, koja ne može biti niža od tržišne, te članu 94. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, po kome punomoćje prestaje smrću lica koje ga je izdalo, osim ako punomoćje važi i za slučaj smrti davaoca, bilo po njegovoj volji, bilo s obzirom na prirodu posla.

Nasuprot izraženom stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud pozivom na iste materijalnopravne odredbe, te odredbe člana 93. Zakona o parničnom postupku nalazi da je punomoćje u konkretnom slučaju prestalo smrću pokojnog DD, koji je izričito naveo da punomoćje važi do okončanja postupka ili opoziva, te na osnovu odredbi članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima tuženog obavezuje da tužilji isplati iznos u visini 1/3 dela podignutog novca, u kom delu je ona zakonski naslednik pokojnog DD.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je nepravilno primenio materijalno pravo. Pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu člana 94. stav 3 ZOO, kada je zaključio da punomoćje koje je dao vlastodavac DD nije prestalo momentom njegove smrti. To proizilazi iz sadržine datog punomoćja kojim je predviđeno da isto važi do okončanja postupka eksproprijacije, a što podrazumeva i naplatu novčane naknade za eksproprisanu nepokretnost koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između vlastodavca, kao primaoca izdržavanja i njegovog unuka, kao davaoca izdržavanja. Tuženi je na osnovu tog punomoćja, nakon smrti vlastodavca, sa njegovog računa kod banke podigao iznos naknade za eksproprisanu nepokretnost i taj iznos predao zastupniku – ocu davaoca izdržavanja. Iz tog razloga, na strani tuženog nema neosnovanog obogaćenja u smislu člana 210. stav 1. ZOO, jer imovina sada pokojnog DD nije bez pravnog osnova prešla u imovinu tuženog. Predmet ugovora o doživotnom izdržavanju bile su nepokretnosati koje su eksproprisane za života primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržavanju je punovažan pravni posao, s obzirom da je pravnosnažnom presudom odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje njegove ništavosti. Obaveze davaoca izdržavanja su izvršavane do smrti primaoca izdržavanja, s obzirom da nije tražen raskid tog ugovora. Eksproprijacijom nepokretnosti prestala je obaveza primaoca izdržavanja da se nakon njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese pravo svojine na tim nepokretnostima. Prema članu 354. stav 1. ZOO obaveza prestaje kad njeno ispunjenje postane nemoguće usled okolnosti zbog kojih dužnik ne odgovara. U ovom slučaju se to upravo desilo, jer se eksproprijacija vrši u javnom interesu i nezavisno od volje vlasnika. Međutim, odradbom člana 356. tog zakona propisano je da je dužnik određene stvari, koji je oslobođen svoje obaveze usled nemogućnosti ispunjenja dužan ustupiti poveriocu pravo koje bi imao prema trećem licu zbog nastale nemogućnosti. U konkretnom slučaju to znači da davaocu izdržavanja (poveriocu iz ugovora o doživotnog izdržavanja) se ustupa pravo koje bi primalac izdržavanja (dužnik iz ugovora o doživotnom izdržavanju) imao prema trećem licu (korisniku eksproprijacije). Iz tog razloga, naknada za eksproprisanu nepokretnost ne ulazi u sastav zaostavštine pokojnog DD i tužilja ne može osnovano tražiti isplatu novčanog iznosa koji odgovara veličini njenog neslednog udela.

Iz iznetih razloga, odluka u izreci doneta je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. i 154. ZPP, tužilja je obavezana da tuženom, koji je postigao uspeh u revizijskom postupku, nadoknadi opredeljene troškove. Dosuđeni iznos sastoji se od nagrade za sastav revizije od 22.500,00 dinara, sudske takse na reviziju od 110.302,00 dinara i sudske takse na ovu odluku od 165.453,00 dinara.

Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić