U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović, Dobrile Strajina, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Jeftović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Mića Petrović, advokat iz ..., radi činidbe i isplate, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog, izjavljenim protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 771/18 od 21.02.2018. godine, u sednici održanoj 30.01.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 771/18 od 21.02.2018. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 771/18 od 21.02.2018. godine u prvom stavu izreke.

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavaljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 771/18 od 21.02.2018. godine u drugom stavu izreke.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P 648/17 od 20.10.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da poruši i u celosti ukloni temelj i zid novosagrađenog objekta u ..., u ul. ..., sve do kuće br. ... u istoj ulici, koja je vlasništvo tužioca, te da prostor oslobođen od građevinskog materijala preda u posed tužiocu i to u liniji određenoj skicom lica mesta veštaka geodetske struke u kordinatama određenim u izreci. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime troškova za uspostavu pređašnjeg stanja – izgradnje temelja, zida, popravke krova i instalacije na objektu, isplati iznos od 611.978,22 dinara, sa zateznom kamatom od donošenja prvostepene presude pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, privremena mera, usvojena rešenjem Okružnog suda u Jagodini Gž 2829/07 od 24.12.2017. godine, ukida se u celosti. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati 406.350,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 771/18 od 21.02.2018. godine, stavom I izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu I i III izreke. Stavom dva izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu II i IVizreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev, i u četvrtom stavu izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova za uspostavu pređašnjeg stanja – izgradnje temelja, zida, popravke i instalacije na objektu u ul. ..., u ..., isplati iznos od 611.978,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.10.2017. godine pa do konačne isplate, kao i da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 192.729,54 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su izjavili revizije zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 403. i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog Zakona, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca zato što sporno pravno pitanje nije od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, već se odnosi na činjenična pravna pitanja konkretnog spora, po tužbi radi činidbe. Takođe, nema potrebe za novim tumačenjem prava ili ujednačavanjem sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. stav 2. odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je podneo tužbu radi činidbe 01.06.2006. godine, a u tužbi je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 20.000,00 dinara. Tužba je preinačena dodavanjem tužbenog zahteva za isplatu naknade štete 16.02.2010. godine u iznosu od 320.000,00 dinara i po drugi put 17.03.2016. godine povećanjem tužbenog zahteva na iznos 611.978,00 dinara.

Kako označena vrednost predmeta spora i vrednost pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja (preinačenja) tužbe, revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i našao da je revizija tuženog dozvoljena i da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su vlasnici nepokretnosti koje se graniče i tužiočeva kuća i objekat tuženog imali su zajednički zid sve do 2005. godine. Tužilac je dao Saglasnost pod Ov.br.15710/2005 pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu dana 21.10.2005. godine, da tuženi može da izvede građevinske radove na svojoj kući, radi poboljšanja uslova stanovanja. Tužilac je bio saglasan da tuženi privremeno poruši zajednički zid i ozida novi, pod uslovom da nakon početka gradnje ne odugovlači sa radovima i da ne čini štetu na objektima. Navedeno je da su kuće parničnih stranaka ranije bile u posedu istog vlasnika i da je zajednički zid nosač krovne konstrukcije na kući tužioca, zbog čega nestručno obavljeni radovi na njegovoj kući mogu da dovedu do rušenja dela krova i nastanka veće štete, u kom slučaju odgovornost za štetu i troškove popravke snosi tuženi, u svojstvu investitora. Dalje je navedeno da na zajedničkom zidu kuće postoji električna i vodovodna instalacija koju posle gradnje, tuženi treba da vrati u prvobitno stanje. Potrebno je da se na kući tužioca izvrši malterisanje novog zida i dela plafona koji će usled gradnje verovatno biti oštećen, da bi se tužiočev objekat vratio u prvobitno stanje. Tužilac je dao saglasnost za izvođenje radova pod uslovom da isti započnu u njegovom prisustvu, da bi ih fotografisao, a fotografije bile dokaz u eventualnom sporu do koga, kako je verovao, neće doći. Rešenjem od 28.11.2005. godine, tuženom je odobrena rekonstrukcija, dogradnja i nadogradnja objekta. Po pribavljanju saglasnosti, u maju 2006. godine, tuženi je porušio zajednički zid između objekata stranaka, kao i ostali deo svog objekta. Odeljenje za inspekcijski nadzor – Građevinska inspekcija Opštine Jagodina u zapisniku od 12.09.2006. godine, utvrdila je da objekat tužioca nije bezbedan za stanovanje, jer je usled gradnje i rekonstrukcije objekta tuženog došlo do poremećaja konstruktivnog sistema i tuženom naložena obustava, odnosno rušenje započetih radova i otklanjanje nastalih nedostataka. Zajednički zid je porušen i započeta ponovna izgradnja istog prema građevinskoj dozvoli, ali ista nije dovršena. Prilikom gradnje tuženi nije ušao u posed tužioca, jer je ranije bila greškom upisana međna linija koju je kasnije Služba za katastar nepokretnosti u Jagodini ispravila po službenoj dužnosti (o čemu je vođen i upravni spor koji je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U br. 6146/06 od 06.03.2008.godine) na šta ukazuje i oslobađajuća krivična presuda K 611/08, K 448/11 i K 491/13 za tuženog. Međutim, tuženi nije u svemu postupio po navedenoj saglasnosti tužioca, nije izveo sve dogovorene radove do kraja, niti je objekat vratio u prvobitno stanje, kako je to pravilno utvrđeno nižestepenim presudama, zbog čega je osnovano tužiočevo obligaciono potraživanje prema tuženom na ime troškova za uspostavljanje pređašnjeg stanja u visini utvrđenoj veštačenjem Komisije Gradskog zavoda za veštačenje iz Beograda.

Prema stanju u spisima nalaženje je drugostepenog suda da je prvostepeni sud u pogledu tužiočevog obligacionog potraživanja pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da je prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja pogrešno primenio materijalno pravo – odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima i odlučio da je tužiočevo potraživanje naknade zastarelo. Pravni stav drugostepenog suda je da prigovor zastarelosti predmetnog potraživanja treba ceniti prema članu 371. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je između tužioca i tuženog faktički nastao ugovorni odnos, iz čega proizlazi da potraživanje tužioca nije zastarelo. Drugostepeni sud je u delu koji se odnosi na naknadu štete preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, a stavom 4. istog člana, da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja.

Po oceni revizijskog suda, sporan pravni odnos između tužioca i tuženog je nastao iz pisane Saglasnosti od 21.10.2005. godine, koja sadrži sporazum parničnih stranaka, povodom rekonstrukcije objekta tuženog i zajedničkog zida i nastanka i uklanjanja štete nastale gradnjom. Naime, tužilac i tuženi su se sporazumeli da tuženi izvede određene radove na zajedničkom zidu, a tuženi se obavezao da poboljša uslove svog stanovanja i da se uzdrži od svakog ponašanja kojim bi tužiocu mogao da prouzrokuje štetu. Stranke su predvidele i obavezu tuženog da nakon sprovedenih radova i poboljšanja uslova stanovanja uspostavi za tužioca stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, u smislu člana 185. st. 1 i 4. ZOO, koju tuženi kao odgovorno lice nije ispunio. U toj situaciji, tuženi nije odgovoran po pravilima o deliktnoj odgovornosti, već po pravilima o ugovornoj odgovornosti, tako da se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. ZOO koji iznosi 10 godina.

S obzirom da je tužiočevo potraživanje nastalo – dospelo 2006. godine, a da je zahtev za novčanu naknadu istaknut preinačenjem tužbe 16.02.2010. godine, pravilna je ocena drugostepenog suda da potraživanje tužioca nije zastarelo, te da je tuženi odgovoran i u obavezi da tužiocu naknadi traženi novčani iznos primenom osnovnog načela i opšteg pravila iz čl. 17. i 262. ZOO, zbog čega navodi revizije tužioca da je materijalno pravo pogrešno primenjeno nisu osnovani.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 153. stav 1. istog zakona, jer odgovor na reviziju nije bio neophodan, pa je odlučeno kao u četvrtom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić