Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Osim navedene bitne povrede, revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Zato revizijski navodi o bitnoj povredi postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne mogu biti revizijski razlog, dok ukazivanje revidenta na bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi članova 7, 8, 229, 230, 231, 253, 245. i 283. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom nije osnovano, jer je drugostepeni sud odlučio o žalbi tužioca na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku bez otvaranja rasprave. Pravilo o oceni dokaza u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje se samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su nakon višegodišnje emotivne veze i vanbračne zajednice u kojoj je rođena ćerka VV, zaključile brak ...1998. godine u ..., koji je pravnosnažno razveden presudom nadležnog italijanskog suda od 17.10.2013. godine. Donošenju navedene presude prethodio je sudski sporazum o ličnoj rastavi supružnika donet 11.05.2007. godine, kojim se tužilac obavezao da pored doprinosa za izdržavanje zajedničke ćerke od 500 evra mesečno, plaća na ime doprinosa za izdržavanje tužene 500 evra mesečno počev od 05.01.2007. godine, uz revalorizaciju tog iznosa počevši od 01.01.2008. godine, primenom nacionalnih indeksa statističkog zavoda Italije i to uplatama na bankovni račun tužene. Presudom o razvodu braka potvrđena je obaveza tužioca u pogledu izdržavanja ćerke od 500 evra mesečno do okončanja njenih studija, kao i tužene u mesečnom iznosu od 500 evra u trajanju od 2 godine, po razvodu braka i utvrđena obaveza da plati zaostale iznose koje zbog bolesti tokom perioda sporazumne rastave nije platio do razvoda braka. Navedene odluke stranog suda priznate su rešenjem Višeg suda u Beogradu R 235/15 od 01.07.2015. godine, na osnovu kojih je tužena kod Trećeg osnovnog suda u Beogradu pokrenula izvršni postupak radi naplate dospelih, a neizmirenih iznosa za sopstveno izdržavanje. Rešenjem tog suda Ii 502/15 od 18.12.2015. godine, određeno je predloženo izvršenje, a zaključkom izvršitelja Ii 7/16 od 22.01.2016. godine, sprovođenje izvršenja određeno je plenidbom 2/3 iznosa zakupnine koju tužilac kao zakupac ostvaruje izdavanjem poslovnog prostora u tržnom centru „GG“ u Beogradu. Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ipv(I) 102/16 od 04.04.2016. godine, potvrđena je prvostepena odluka u pogledu glavne tražbine, tako da je nakon naplate dospelih potraživanja zaključkom javnog izvršitelja od 06.12.2017. godine, izvršni postupak zaključen. Nakon okončanja izvršnog postupka, tužilac je tužbom u ovoj parnici tražio vraćanje iznosa naplaćenih u izvršnom postupku (7.356.326,26 dinara), tvrdeći da se tužena neosnovano obogatila, jer je dugovano izdržavanje u celini isplatio vansudski, pre podnošenja predloga za izvršenje. Preostali iznos u stranoj valuti tužilac potražuje po osnovu vraćanja novčanih poklona učinjenih tuženoj. Nesporna je činjenica da je tužilac u toku 2008. godine dao 337.000 evra za kupovinu stana u Beogradu na ime zajedničke ćerke i tužene sa po 1/2 idealnog dela i izvršenu adaptaciju tog stana, od koga su deobom formirane dve fizički odvojene stambene celine. Iznos od 50.000 evra predstavlja vrednost nameštaja za opremu tih stanova po proceni tužioca, dok deo potraživanja čine zarade isplaćene tuženoj tokom perioda trajanja radnog odnosa u firmi „DD“. Tužena je sporila dobročinu prirodu učinjenih nespornih davanja, navodeći da se radilo o delimičnoj isplati po osnovu sporazuma o deobi zajedničke imovine, pri čemu se vodi i posebna parnica za podelu bračne tekovine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev u celini kao neosnovan, nalazeći da tužilac nije dokazao da je obavezu izdržavanja prema tuženoj, utvrđenu pravnosnažnim i priznatim odlukama suda u Italiji isplatio dva puta, najpre dobrovoljnim ispunjenjem, a zatim i u izvršnom postupku, a zbog izostanka dokaza da je između parničnih stranaka zaključen ugovor o poklonu novčanih iznosa u stranoj valuti, odnosno namere (Animus donandi) da se zaključi dobročini ugovor, ne može se govoriti o opozivu tog pravnog posla. Pored toga, tužilac nije aktivno legitimisan da od tužene zahteva vraćanje isplaćenih zarada tokom trajanja radnog odnosa u firmi „DD“, jer se radi o isplatama učinjenim od strane pomenutog pravnog lica kao poslodavca.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Po članu 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov da se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Ko je isti dug platio dva puta, pa makar jednom po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova (član 212. ZOO).

Tužena nije sporila da je tužilac ispunio svoju obavezu izdržavanja zajedničke ćerke, a prinudno izvršenje je tražila radi naplate doprinosa za sopstveno izdržavanje (supružničko izdržavanje), pa kod utvrđenog da tužilac nije dokazao da je ovu obavezu dobrovoljno ispunio, pre prinudne naplate u izvršnom postupku, to se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu pravila o sticanju bez osnova. Primeni pravila o vraćanju stečenog bez osnova (dvostruka isplata duga) ima mesta samo pod uslovom da se radi o istom, identičnom dugu i to u obimu u kome je on dva puta izmiren, a što ovde nije slučaj.

Tužilac je pored vraćanja novčanog iznosa naplaćenog na ime izdržavanja tužene, tražio i vraćanje novčanih iznosa datih po osnovu poklona, zasnivajući svoj zahtev najpre na ništavosti poklona i pravilima o opozivu poklona zbog grube neblagodarnosti, a zatim da ugovor o poklonu nije ni nastao zbog nesporazuma o osnovu davanja, po članu 63. ZOO. Nesporna je činjenica da je tužilac u toku 2008. godine dao 337.000 evra za kupovinu stana u Beogradu na ime tužene i zajedničke ćerke sa po 1/2 idealnog dela i izvršenu adaptaciju tog stana, što znači u periodu nakon zaključenog sudskog sporazuma o rastavi, u kome je konstatovano da je porodična imovina u režimu zajedničke imovine, a pre pravnosnažnosti presude o razvodu braka. Tužena je tvrdila da se radilo o delimičnoj isplati po osnovu sporazuma o deobi zajedničke imovine, pri čemu se vodi i posebna parnica za podelu bračne tekovine. Izneti navodi tužene, suprotno stavu revidenta, ne ukazuju na nesporazum o osnovu davanja i nepostojeći ugovor o poklonu, već na drugu prirodu i osnov nesporne isplate, budući da tužilac nije dokazao svoje navode o postojanju volje - namere (Animus donandi) da zaključi dobročini ugovor, odnosno darivanje tužene. Zato su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer po odredbi člana 63. ZOO, ugovor ne nastaje kad strane veruju da su saglasne (a što ovde nije slučaj), a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu, ili o predmetu obaveze. U parničnom postupku sud je vezan za činjenice, a ne i za pravni osnov tužbenog zahteva. Po članu 228. ZPP, stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom, pa suprotno navodima revizije, teret dokazivanja činjenica o postojanju zajedničke imovine stečene u braku i sporazuma o deobi nije bio na tuženoj u ovoj parnici, niti je ishod parnice za deobu bračne tekovine koja je u toku prethodno pitanje za odluku u ovoj parnici. Tužilac nije aktivno legitimisan da od tužene zahteva vraćanje novčanog iznosa na ime izvršenih isplata zarade tokom perioda trajanja radnog odnosa u firmi „DD“, bez obzira na obim njenog radnog angažovanja, jer se radi o isplatama učinjenim od strane pomenutog pravnog lica kao poslodavca, kako je pravilno zaključio i drugostepeni sud. Sledom navedenog, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Revizijom tužioca u preostalom delu se zapravo osporava dokazni postupak i ocena izvedenih dokaza, čime se osporava utvrđeno činjenično stanje, što po članu 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog, niti se uopšte u revizijskom postupku raspravljaju činjenična pitanja.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić