Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. je propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je u granicama svojih ovlašćenja na osnovu člana 404. ZPP, ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, kao ni potreba novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu i prirodu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. Obrazloženja presuda nižestepenih sudova za odluku o usvajanju zahteva tužioca u skladu su sa postojećom sudskom praksom Vrhovnog kasacionog suda u tumačenju i primeni materijalnog prava – odredaba članova 12., 15., 46., 47., 105., 109. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u tom smislu odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem revizijskog suda u primeni navedenih zakonskih odredbi, tako da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava. Vrhovni kasacioni sud nalazi da banke imaju pravo samo na stvarne troškove prilikom obrade kredita i puštanja kredita u tečaj. Naime, pravni stav Vrhovnog kasacionog suda je da iznos troškova koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč i mogu biti naplaćeni korisniku kredita samo jednom. Tužena, iako je na njoj bio teret dokazivanja, nije pružila dokaze da je postupila u skladu sa navedenim pravnim stavom. Zato, ni u slučaju da je dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužene u smislu člana 404. ZPP, ne bi došlo do drugačijeg odlučivanja i povoljnijeg ishoda spora za tuženu.

Iz navednog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, pa je na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stava 2. tačke 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Tužba je podneta 06.03.2019. godine. Pobijana drugostepena presuda doneta je 18.10.2019. godine.

Članom 468. stavom 1. ZPP propisano je da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Članom 479. stavom 6. ZPP propisano je da u postupcima u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, revizija tužene nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 479. stava 6. ZPP.

Imajući izloženo u vidu, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 153. stav 1. ZPP jer tužena nije uspela u postupku po reviziji, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić