Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, koja u suštini predstavlja posebnu reviziju u smislu člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom da je zasnovana na navodima o odlukama Ustavnog suda, Evropskog suda za ljudska prava i pravnim stavovima zastupljenim u sudskoj praksi, u odnosu na koje smatra da je odstupljeno presuđenjem u ovoj pravnoj stvari.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla da pobija revizijom, ako je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavnja sudske prakse ili novog tumačenja prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete zbog nenaplaćenih utvrđenih potraživanja u stečajnom postupku u situaciji utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku.

Iz tog razloga, na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 3458/18 od 16.04.2018. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca, i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4558/10 i naloženo stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Stečajni postupak je započeo 20.09.2010. godine i nije završen. Unovčenjem dela imovine stečajnog dužnika namiren je razlučni poverilac, preostali deo sredstava je oročen kod banke nad kojom je u 2014. godini otvoren stečajni postupak, od strane stečajnog upravnika podnet zahtev za izlučenje oročenih sredstava i prijava potraživanja, potraživanje je priznato i svrstano u prvi isplatni red, ali još nije namireno, a o preostaloj imovini koju čini zgrada u Čačku u toku je svojinska parnica, tako da je namirenje potraživanja poverilaca u stečajnom postupku St 4558/10 uslovljeno ishodom navedenih postupaka.

Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici radi naknade štete protiv Republike Srbije, zasnovan je na nesprovođenju namirenja potraživanja prijavljenih i tužiocu priznatih u stečajnom postupku pod rednim brojem 379, 55 i 328 po kojima se iskazuje ukupan iznos od 1.694.995,22 dinara, a utvrđuje da se potraživanje pod rednim brojem 379 u ukupnom iznosu od 578.955,38 dinara, svrstano u treći isplatni red, odnosi na neisplaćene dividende i isplaćene dobiti za 2000, 2001, 2002 i 2003. godinu, potraživanje pod rednim brojem 328 u iznosu od 954.164,68 dinara, u trećem isplatnom redu, takođe odnosi na neisplaćene dividende i neisplaćene dobiti za 2000, 2001, 2002. i 2003. godinu, dok je potraživanje pod rednim brojem 55, koje glasi na ukupan iznos od 161.875,16 dinara, svrstano u prvi isplatni red u iznosu od 120.531,96 dinara na ime minimalne zarade u iznosu od 519,00 dinara, na ime penzijskog i invalidskog osiguranja za poslednje dve godine pre otvaranja stečajnog postupka u iznosu od 120.012,96 dinara, a u trećem isplatnom redu u iznosu od 41.343,20 dinara, na ime glavnice od 41.177,00 dinara i obračunate kamate 146,20 dinara, na ime neipslaćenih zarada sa obračunatom kamatom do dana otvaranja postupka stečaja, kako je navedeno u zaključku o listi utvrđenih i osporenih potraživanja od 10.03.2011. godine. Pri tom, tužiocu je osporeno potraživanje na ime minimalne zarade u iznosu od 49.590,00 dinara i upućen je na parnicu za koju stečajni upravnik podataka nema da ju je tužilac vodio. Tužilac je opredelio tužbeni zahtev rukovođen izjašnjenjem stečajnog upravnika od 13.11.2019. godine, prema iznosima navedenim u tom izveštaju, iz kojeg proizlazi da je izvršen novi obračun zakonske zatezne kamate primenom proporcionalne metode, ali nije iskazana specifikacija po vrsti i vremenu nastanka potraživanja koja nisu istorodna i ne može se za svaku iskazanu glavnicu utvrditi na koje se konkretno i kada nastalo potraživanje odnosi.

Presudama nižestepenih sudova obavezana je tužena RS da tužiocu isplati traženi iznos naknade štete u celosti sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate, uz zaključak o postojanju uslova odgovornosti na strani tužene, zbog naplaćenih potraživanja u stečajnom postupku koji se vodi nad društvenim, odnosno državnim preduzećem. Pri tom, radi se o preduzeću koje je od osnivanja 1974. godine do 19.06.2003. godine, bilo u statusu društvenog preduzeća, nadalje poslovalo kao akiconarsko društvo, s tim da je nakon raskida ugovora o privatizaciji od 22.11.2007. godine Akcijskom fondu RS je preneto 70% društvenog kapitala preduzeća, sa kojom strukturom kapitala kao većinskom državnom dolazi do pokretanja stečajnog postupka 20.09.2010. godine, što su činjenice koje je prvostepeni sud utvrdio. Takođe, utvrđeno je da je tužilac bivši radnik i akcionar ovog preduzeća, sada u stečaju. Sva potraživanja su od strane nižestepenih sudova tretirana kao potraživanja iz radnog odnosa.

Po nalaženju Vrhovnog suda zaključak nižestepenih sudova se za sada ne može prihvatiti, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti suđenja u razumnom roku („Sl. glasnik RS“, br.40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv RS za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost RS za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koje su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužiocu je pravnosnažnim rešenjem utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4558/10, a taj stečajni postupak je otvoren nad preduzećem „Industrija kotrljajućih ležajeva“, a.d. iz Beograda, u vreme kada je to preduzeće bilo u većinskom društvenom kapitalu sa udelom države od 70%. Međutim, za zaključak o odgovornosti države nije dovoljno utvrđenje o većinskoj strukturi državnog kapitala u vreme otvaranja stečajnog postupka i postojanje pravnosnažnog rešenja o utvrđenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, bitne su činjenice kada su nastala potraživanja tužioca zbog neisplaćenih primanja iz radnog odnosa po osnovu rada, kakva je tada bila struktura kapitala preduzeća i da li je u pitanju bio privredni subjekat kojim upravlja država ili to nije bio slučaj, kao i od kakvog je uticaja činjenica da je tužilac imao svojstvo i zaposlenog i akcionara, i da pored neisplaćenih potraživanja koja ima kao zaposleno lice kod poslodavca, on ističe i neisplaćena potraživanja na ime dividendi i dobiti za više godina, kao štete za koju tereti RS.

Stav ovog suda o odgovornosti RS za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena u postupku stečaja, dopunjen je zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja VKS održanoj 27.09.2019. godine. Za potraživanja koja su nastala prema preduzećima koja u vreme nastanka potraživanja nisu bila u društvenom ili državnom kapitalu, nužno je utvrđivati uzročno- posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, jer se odredba člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka a ne zbog neisplaćenog prihoda od kapitala od strane stečajnog dužnika kada je kao preduzeće poslovalo kapitalom u privatnoj svojini. Računa se mora povesti o prirodi potraživanja, vremenu nastanka i strukturi kapitala u vreme nastanka potraživanja, što je propušteno da se učini i zbog čega se ne može ispitati pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova.

U ponovnom postupku, sud će imati u vidu primedbe iznete u ovom rešenju, te nadopuniti činjenično utvrđenje i oceniti pravni značaj činjenica koja utvrdi, pa će uz odgovarajuću primenu materijalnog prava iznova odlučiti o tužbenom zahtevu i troškovima postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić