U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su deca sada pok. VV, preminule 25.11.2009. godine, a koja je 24.05.2004. godine sačinila pismeno zaveštanje pred svedocima. U stavu 1. zaveštanja je konstatovala da je pri čistoj svesti odlučila da sastavi ovo zaveštanje i iznese svoju poslednju volju u pogledu toga kako da se njena imovina rasporedi nakon njene smrti. U stavu 2. je konstatovala da na dan sačinjavanja zaveštanja poseduje pravo svojine na 1/2 idealnog dela kuće u ... u ulici ... br. ..., izgrađene na kat.parc. br. ..., upisane u ZKUL br. ... KO ... i nasledni deo iste nepokretnosti po osnovu zakona i zaveštanja koje je sastavio njen pokojni suprug GG. U stavu 3. je navela da su njeni zakonski naslednici njena deca, sin BB i kćerka AA. U stavu 4. je navela da je odlučila da nakon njene smrti celokupna njena imovina, nepokretna i pokretna, u ... i u selu ..., pripadne njenom sinu ovde tuženom BB, a u stavu 5. da isključuje iz nasledstva svoju kći ovde tužilju AA, što radi potpuno svesno i opravdano, jer ona normalno ne razgovara sa njom, da je tuče, fizički i verbalno maltretira, omalovažava i na svaki način pokušava da sruši njen ugled kod prijatelja, komšija i poznanika, te da, iako stanuje u delu kuće ostaviljinog pok. supruga i ostavilje, uopšte ne želi da učestvuje u troškovima za održavanje zgrade, plaćanju poreza, grejanja i utroška električne energije, izjavljujući: ''Ja ću plaćati kada ja budem vlasnik, a nikako pre toga'', kao i da su joj zbog neverovatno loših odnosa ostaviljin pokojni suprug GG i ostavilja bili obezbedili smeštaj van njihove zgrade i vodili parnicu protiv nje, ali da je ona uspela da dokaže da joj stan koji su joj oni bili kupili u ... nije odgovarajući. U stavu 6. je navela da je AA ostaviljinog unuka, a svog sina vaspitala tako da ostavilji i on preti i fizički je napada, te da zbog ovih pretnji nije slobodna u kretanju po svom dvorištu i kući, kao i da kad je sretne na ulici unuk okrene glavu da je ne vidi ili se vulgarno izražava. U stavu 7. je navela da ovakvo ponašanje ostaviljine kćerke stalno stvara sukob, te da čak njena kćerka nije u dobrim odnosima ni sa ostaviljinim sinom BB. U stavu 8. je navela da veruje da će AA verovatno ostvarivati svoje pravo na nužni deo od zaostavštine pok. supruga ostavilje GG, pošto AA ne priznaje testament i traži poništaj testamenta kojim je GG ostavio svu svoju imovinu ostavilji u nasledstvo, iako joj je poznato da je GG sastavio testament, da je GG ostavilju fizički štitio od AA, kao i da AA već više od dve godine ne ulazi u ostaviljin deo kuće, niti želi da sa njom normalno razgovara. U stavu 9. je navela da bi njena deca BB i AA živela u odvojenim delovima zgrade, i da moli BB da sa AA nagodbom fizički podeli zgradu, tako da BB pripadne sprat u celosti, u parteru dve sobe, kupatilo, špajz i predsoblje, a u polusuterenu dve garaže, velika kuhinja i vešernica (u sastavu nje se nalazi podstanica za grejanje), a da AA pripadnu u parteru dve sobe po 10 m2 i jedna soba od 22m2, jedan špajz, obe terase, a u polusuterenu hodnik, kuhinja i kupatilo. U stavu 10. je navela da bi se dvorište podelilo tako da gledano iz ... ulice, linija ide pod uglom od 90 stepeni na desni zid dve garaže, tako da BB može normalno da koristi obe garaže i da se linija produžava do kraja placa iza kuće. U stavu 11. je navela da je ovako moguće da se izvrši fizička deoba i da BB i AA nemaju bilo kakve nesporazume oko vlasništva i načina korišćenja zemljišta dvorišta, s tim što bi BB i AA mogli da grade bilo šta u svojim delovima dvorišta bez saglasnosti suvlasnika, kao i da BB pripadne isključivo pravo korišćenja tavana, pa i eventualne gradnje na tavanu, bez saglasnosti AA. U stavu 12. je navela ovo ona želi, te da ako AA ne prihvati ovakav sporazum, onda joj ostaje idealni deo koji joj pripadne od zaostavštine iza pok. GG, kao i da je u razgovoru sa BB shvatila da bi on pristao na deobu kako je opisala u svom zaveštanju i da veruje da će on ovu njenu želju poštovati, te da sve zavisi od AA. U stavu 13. je navela da je njena želja da se njena deca ne svađaju oko imovine i da žive u bar normalnim odnosima, te da ne moraju da se druže, ali da ih moli da se ne svađaju i da tolerišu jedno drugo. U stavu 14. je navela da želi sa BB da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju, jer on nju izdržava od GG smrti, te da su joj pravnici rekli da ne može da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju dok se ne završi ostavinski postupak iza njenog pok. supruga, jer se ugovor o doživotnom izdržavanju može zaključiti tek kad se tačno zna koji deo imovine ona ostavlja davaocu izdržavanja, kao i da je sin BB i danas praktično izdržava, brine se o njoj i stalno joj obezbeđuje ono što joj je potrebno za normalan život. U stavu 15. je konstatovala da je ovo zaveštanje glasno pročitala pred svedocima kojima saopštava da je ovo njena poslednja volja i da sve ranije izjave poništava. Na zaveštanju postoji potpis ostavilje, konstatovano je da svedoci potvrđuju da je pred njima ostavilja iznela svoju želju i da je pred njima pročitala i potpisala zaveštanje, izjavljujući da je to njena želja i njeno zaveštanje, nakon čega je na zaveštanju stoje potpisi svedoka DD i ĐĐ. Zaveštanje je proglašeno Pred prvim osnovnim sudom u Beogradu 23.07.2010. godine.

Otac stranaka GG preminuo je 19.09.2001. godine, a 01.11.1996. godine sačinio je pismeno zaveštanje pred svedocima, u vezi koga je ovde tužilja podnela protiv sada pok.majke VV tužbu sa zahtevom da se utvrdi da su ništave odredbe tog pismenog zaveštanja, pa je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 1543/04 od 10.06.2008. godine delimično usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da su ništave odredbe zaveštanja u delu od stava 13. do stava 18., a odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je pomenuto zaveštanje ništavo u preostalom delu.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, primenom odredbi Zakona o nasleđivanju, citiranih u obrazloženju prvostepene presude, prvostepeni sud je utvrdio da je ništavo zaveštanje pok. VV. Ovo zbog toga, što iz sadržine predmetnog zaveštanja iz stava 4. proizlazi da je sada pok. VV svoju kuću i zemljište ostavila u nasleđe isključivo svom sinu BB, ovde tuženom, dok je stavom 5. isključila iz nasleđa svoju kćerku, ovde tužilju AA, da bi kasnije, u stavovima devetom, desetom i jedanaestom, predložila način deobe navedene kuće i zemljišta, opredelivši koji fizički delovi ovih nepokretnosti bi pripali u svojinu BB, a koji AA, te je u stavu 12. odredila da će AA, ako ne prihvati ovakav sporazum, ostati samo idealni deo koji joj pripadne od zaostavštine iza pok. supruga ostavilje GG, što znači da neće naslediti ništa od navedene zaostavštine ostavilje. Po nalaženju prvostepenog suda, iz predmetnog zaveštanja najpre jasno proizlazi da je isključivi naslednik zaostavštine ovde tuženi, da je tužilja potpuno isključena iz nasleđa, a zatim suprotno da će tužilji pripasti u svojinu određeni fizički opredeljeni delovi ostaviljine kuće i zemljišta ako pristane na takav sporazum sa tuženim, pa je prvostepeni sud zaključio da navedeno isključenje iz nasleđa nije izraženo na nesumnjiv način, u smislu člana 62. stav 2. Zakona o nasleđivanju, niti da je ovde tužilja AA postavljena za naslednika na nesumnjiv način u smislu odredbi člana 114. Zakona o nasleđivanju. Ovakva kontradiktorna sadržina zaveštanja protivna je prinudnim propisima iz čl. 62. stav 2. i 114. Zakona o nasleđivanju, kao i javnom poretku (pravnoj sigurnosti) i kao dobrim običajima, s obzirom da je spornim zaveštanjem tužilja uslovljena da prihvati očigledno manji deo od polovine predmetne kuće, jer će u suprotnom biti isključena iz nasleđa, zbog čega je predmetno zaveštanje ništavo u smislu odredbe člana 155. Zakona o nasleđivanju. Na ovakav zaključak suda upućuje činjenica da pok. VV navodi da će AA verovatno ostvariti svoje pravo na nužni deo od imovine pok. GG, koji je svojom imovinom raspolagao u korist ostavilje, a pri tom navodi kako BB i AA treba da podele zgradu, a kod činjenice da tužilja nikada nije pokrenula postupak radi utvrđivanja povrede prava na nužni deo iza pok. GG, ovi navodi ostavilje zaveštanje čine još konfuznijim, jer ostavilja raspolaže fizički opredeljenim delovima porodične kuće, pa nije jasno kakav nasledni deo koji pripada AA ona u zaveštanju pominje, tim pre što AA ne poseduje u tom trenutku nikakav deo kuće, pa je svakako suvišno da se njen i odnos tuženog u pogledu korišćenja kuće na bilo kakav način uređuju u situaciji kada AA nije suvlasnik pomenute kuće. Prvostepeni sud nalazi da predmetno zaveštanje ne može opstati bez bilo koje od navedenih kontradiktornih odredbi, zbog čega ne može biti reči o delimičnoj ništavosti zaveštanja, u smislu člana 158. Zakona o nasleđivanju.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i osnovni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornog zaveštanja odbio kao neosnovan.

Neosnovani su navodi i razlozi revizije tužioca kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odrebom člana 61. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95..6/15) propisano je da zaveštalac može isključiti iz nasleđa nužnog naslednika koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega, između ostalog ako se uvredljivo ili grubo odnosio prema zaveštaocu, a isključenje može biti potpuno ili delimično.

Saglasno navedenom, potomci prema svojim roditeljima imaju, pored prava, i zakonske i moralne obaveze. Ako se neke od tih obaveza grubo povrede, onda to može biti razlog za isključenje iz nasleđa. Naime, i ružni - grubi postupak, zanemarivanje dužnosti poštovanja, pomoći u bolesti i starosti i teškoćama i zanemarivanje u obilaženju starog i bolesnog roditelja mogu biti povreda moralnih obaveza, ako takve povrede za zaveštaoca, naročito prema njegovim shvatanjima, vaspitanju i zaslugama, predstavljaju teže ogrešenje o obaveze, kako u smislu društveno-pravnih normi, tako i u smislu običaja, pa mogu biti razlog za isključenje iz nasleđa.

Prema članu 62. stav 2. istog Zakona, isključenje mora biti izraženo na nesumnjiv način, a poželjno je navesti i uzrok isključenja, dok je članom 114. istog Zakona propisano da se zaveštanjem može postaviti jedan ili više naslednika i da je naslednik na osnovu zaveštanja onaj kome je zaveštalac ostavio celokupnu imovinu ili deo te imovine određene prema njenoj celini, kao i onaj kome je zaveštanjem ostavljena jedna ili više određenih stvari ili prava, ako je zaveštalac hteo da taj bude naslednik.

Odredbom člana 155. Zakona o nasleđivanju propisano je da je zaveštanje ništavo ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

Suprotno navodima revizije, sporno zaveštanje ostavilje VV sadrži sve uslove za punovažno isključenje tužilje iz nasleđa u smislu citiranih odredbi člana 61. i 62. Zakona o nasleđivanju, budući da u stavu 5. sadrži izjavu ostavilje kojom tužilju isključuje iz nasleđa, kao i uzrok isključenja ( jer ju je tužilja tukla, fizički i verbalno maltretirala, omalovažavala i na svaki način pokušavala da sruši njen ugled, nije želela da učestvuje u troškovima održavanja kuće u kojoj je živela, plaćanju poreza, grejanja i utroška električne energije, jer kuća nije u njenom vlasništvu, jer je i svog sina, ostaviljinog unuka, vaspitavala tako da i on kada ostavilju sretne na ulici okrene glavu ili se vulgarno izražava, da joj preti i fizički je napada, zbog čega ostavilja nije imala slobodu kretanja, te da je usled ovakvog ponašanja tužilje među njima bio stalni sukob, da tužilja nije u dobrim odnosima ni sa ostaviljinim sinom ovde tuženim, koji je ostavilju izdržavao od smrti supruga GG, brinuo se o njoj i stalno joj obezbeđivao sve što joj je bilo potrebno za normalan život). S toga je i po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da je volja ostavilje da tužilju isključi iz nasleđa izražena na nesumnjiv način, da je navela i razloge koji su bili uzrok isključenja, te da je na isti način izrazila i volju da za naslednika njene imovine postavi sina, ovde tuženog. U tom delu zaveštanje je svojom sadržinom u skladu sa članovima 62, 114. i 115. stav 1. Zakona o nasleđivanju.

U preostalom delu zaveštanja ostavilja je izrazila očekivanje da će tužilja, u postupku u to vreme vođenom po tužbi za utvrđenje ništavosti zaveštanja svog pok. oca GG, ostvariti pravo na nužni deo očeve zaostavštine, i za taj slučaj uputila molbu sinu, ovde tuženom, da sporazumno sa tužiljom izvrši deobu kuće i uredi korišćenje zemljišta na način naveden u zaveštanju, kako bi se izbegli nesporazumi između njih, jer želi da se njena deca ne svađaju oko imovine, da žive u bar normalnim odnosima i da tolerišu jedno drugo. Istovremeno je navela da tužilji, ako ne prihvati predloženi sporazum deobe nepokretnosti, u vlasništvu ostaje samo idealni deo nepokretnosti koji joj eventualno sudskom odlukom pripadne od zaostavštine iza pok. GG.

Neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno tumačio stvarnu volju ostavilje iskazanu u ovom delu zaveštanja. Predlogom fizičke deobe nepokretnosti sadržanim u zaveštanju, ostavilja nije izmenila svoju izraženu volju u pogledu toga da tuženog želi da odredi za svog naslednika, odnosno da tužilju isključi iz nasleđa, već je za slučaj uspeha tužilje u parničnom postupku sa zahtevom za ostvarenje prava na nužni deo zaostavštine pok supruga ostavilje a oca tužilje, uputila molbu svom zaveštajnom nasledniku, ovde tuženom (koja nema karakter naloga) da sa tužljom postigne sporazum da se na predloženi način nepokretnosti fizički tako podele kako bi deca ostavilje živela u odvojenim delovima zgrade i izbegla međusobne nesporazume. S toga, suprotno navodima revizije, tuženi kao zaveštajni naslednik nije postavljen pod uslovom, niti se radi o isporuci. Isporuka predstavlja oblik singularne sukcesije, gde isporukoprimac dobija imovinsku korist iz testamenta iako nije naslednik. U konkretnom slučaju ostavilja je zaveštanjem tužilju isključila iz nasleđa, imovinu ostavila tuženom u nasledstvo, zaveštanje ne sadrži odredbe o isporuci, niti se njegovim tumačenjem može zaključiti da je namera ostavilje bila da tužilji imovinu rasporedi kao legat.

Iz navedenog sledi da je sporno zaveštanje sačinjeno u formi pismenog zavveštanja prd svedocima, da je sadržina zaveštanja saglasna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, te da kao takvo proizvodi pravno dejstvo jer ne postoji ni jedan od razloga za utvrđenje ništavosti predmetnog zaveštanja predviđen odredbama Zakona o nasleđivanju, zbog čega je primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić