Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2993/19 od 22.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P 135/2019 od 06.05.2019. godine potvrđena u stavu prvom i delu stava drugog izreke kojim je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi zbog nekorišćenja dela poslovnog prostora u ulici ... u površini od 65 m2 i u periodu od 12.11.2011. godine do 03.10.2013. godine isplati iznos od još 1.044.753,72 dinara kao i traženu zakonsku zateznu kamatu na ovaj iznos počev od 01.11.2011. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P 135/2019 od 06.05.2019. godine u preostalom delu drugog i trećem stavu izreke, tako što je: obavezan tuženi da na ime nankade štete zbog nekorišćenja dela poslovnog prostora u ulici ... broj ... u ... površine 30 m2 u periodu od 12.11.2011. godine do 07.04.2013. godine isplati tužiocu iznos od 350.583,68 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 07.04.2016. godine kao dana podnošenja tužbe pa do isplate, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude (tačka 1); odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu se na dosuđeni iznos od 482.192,93 dinara plati zakonska zatezna kamata za period od 01.11.2011. godine do 07.04.2016. godine (tačka 2); obavezan tuženi da na ime naknade troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 96.398,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude (tačka 3). Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, na osnovu člana 403. stav 1. i stav 2. tačka 2. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Podneskom od 24.11.2020. godine tuženi je dopunio reviziju tako što je predložio da se o reviziji odlučuje i na osnovu člana 404. ZPP, u cilju ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Podnesak tuženog, kojim je pravni osnov za izjavljivanje revizije proširen i na odredbu člana 404. ZPP, upućen je sudu po isteku roka iz člana 403. stav 1. tog zakona pa zato nije ni uzet u razmatranje, niti je o reviziji tuženog odlučivano na osnovu člana 404. navedenog zakona, kao o posebnoj reviziji.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora u pobijanom delu kojim je odbijena žalba tuženog iznosi 131.609,25 dinara i ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem krursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Zbog toga revizija tuženog u pogledu tog dela drugostepene presude nije dozvoljena i zato je primenom člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u preostalom delu, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu P 3285/11 od 16.05.2012. godine utvrđeno je da je tuženi smetao tužioca u mirnoj državini lokala površine 95 m2 u ulici ... broj ... u ..., tako što je 12.11.2011. godine zauzeo deo tog lokala u površini od 30 m2 koji je pregradnim zidom od gipsanih ploča odvojio od drugog dela lokala. Zauzeti deo lokala predat je tužiocu u posed 03.10.2013. godine, u postupku izvršenja označenog rešenja o smetanju državine. Pravnosnažnom presudom istog suda K 1216/13 od 09.02.2016. godine tuženi je oglašen krivim za krivično delo protivpravnog useljenja, izvršeno 12.11.2011. godine useljenjem u deo predmetnog lokala površine 30 m2, a tužilac upućen na parnicu radi ostvarenja svog imovinskopravnog zahteva. Zahtev tuženog za vraćanje predmetnog lokala, podnet Agenciji za restituciju - Područna jedinica Niš, odbijen je rešenjem od 03.03.2015. godine koje je postalo pravnosnažno 06.07.2018. godine, donošenjem presude Upravnog suda U 18380/15 o odbijanju tužbe u upravnom sporu. Ukupan iznos zakupnine za predmetni lokal površine 95 m2 u periodu od 01.11.2011. godine do 03.10.2013. godine, iznosi 1.526.946,65 dinara, a za deo lokala površine 30 m2 zakupnina u istom vremenskom periodu iznosi 482.192,93 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo.

Protivpravnom radnjom tuženog sa obeležjem krivičnog dela tužiocu je prouzrokovana materijalna šteta u vidu izmakle dobiti, predviđena članom 155. i članom 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac bio onemogućen da lokal izdaje u zakup u vremenskom periodu od 01.11.2011. godine do 03.10.2013. godine. Visina materijalne štete - izgubljene dobiti, utvrđena je u skladu sa članom 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kao izostala zakupnina za zauzeti deo lokala obračunata po Odluci tuženog o visini zakupnine za poslovni prostor, jer je to dobit koja se mogla očekivati po redovnom toku stvari a sprečena je protivpravnom radnjom tuženog.

Nisu osnovani navodi revizije da ne postoji osnov za naknadu štete jer je tuženom, u smislu člana 20. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, bilo zabranjeno izdavanje spornog lokala u zakup, odnosno da se radi o pretpostavljenoj šteti zato što tužilac nije dokazao da je sa nekim trećim licem zaključio ugovor o zakupu.

Navedenom odredbom, kojom je uređen pravni položaj zakupca na nepokretnosti koja je predmet vraćanja nakon izvršnosti rešenja o vraćanju imovine, propisano je da ugovor o zakupu zaključen sa namerom da se osujete ostvarenje prava bivšeg vlasnika ne proizvodi pravno dejstvo. Predmetni lokal bio je predmet postupka vraćanja imovine po zahtevu tuženog, ali takav njegov zahtev je odbijen pa zato se tuženi u ovom postupku ne može osnovano pozivati na označenu odredbu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju kao razlog zbog kojeg nije dužan da tužiocu nadoknadi traženu materijalnu štetu. Tužilac je sporni lokal izdavao u zakup pre štetne radnje, pa je prihod od takve delatnosti mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari i za vreme dok se deo poslovnog prostora nalazio u protivpravnoj državini tuženog.

O troškovima postupka odlučeno je prema uspehu tužioca u sporu.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić