U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević, Nadežde Vidić, dr Ilije Zindovića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Silvio Horvat, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Privrednog suda u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr 453/21 od 15.09.2021. godine, u sednici održanoj 15.05.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr 453/21 od 15.09.2021. godine.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gžrr 453/21 od 15.09.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr 114/20 od 22.04.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosanovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 286/12 isplati na ime glavnog duga iznos od 45.873,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.03.2020. godine do isplate i ODBIJA zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj na ime troškova celog postupka isplati iznos od 42.000,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr 114/20 od 22.04.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da tužilji na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 286/12 isplati na ime glavnog duga iznos od 45.873,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.03.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje u delu u kojem je tražila da se obaveže tužena da joj isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 45.873,44 dinara od 17.12.2013. godine do 19.03.2020. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka plati 28.500,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr 453/21 od 15.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse u vezi odgovornosti tužene za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, sa kojih razloga je primenom člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 18/20), odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila radnik „Navip“ AD Beograd, Zemun i za obavljeni rad u vremenu kada je pokrenut postupak stečaja zarada joj nije isplaćivana. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 286/12 od 15.05.2012. godine otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „Navip“ AD Beograd, Zemun. Zaključkom Privrednog suda u Beogradu St 286/12 od 17.12.2013. godine tužilji je utvrđeno potraživanje u iznosu od 45.873,44 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 2168/2018 od 13.11.2018. godine usvojen je prigovor tužilje radi ubrzanja postupka, i utvrđeno je da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 286/12 i naloženo stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Preduzeće „Navip“ AD Beograd, Zemun u stečaju je raspolagalo većinskim društvenim kapitalom do 25.12.2000. godine, a postupak svojinske transformacije (privatizacije) je okončan rešenjem od 02.11.2001. godine, od kada preduzeće više nije poslovalo sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom.

Kod od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev tužilje, smatrajući da tužilja ima pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku primenom Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 154, 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima iz razloga što je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „Navip“ AD Beograd, Zemun započet 2012. godine i do sada nije okončan, niti je to učinjeno nakon utvrđene povrede prava tužilje na suđenje u razumnom roku, što upućuje na zaključak da organi tužene nisu preduzeli neophodne mere da se u stečajnom postupku tužilji isplate priznata potraživanja iz radnog odnosa, a da tužena nije dokazala da postoje okolnosti koje bi isključivale njenu odgovornost.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepene presude zasnovane su na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3.).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim i državnim kapitalom uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda 02.11.2018. godine, dopunjen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine). U pogledu dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, potrebno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Neophodno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je postojeći redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U ovom slučaju, tužilja nije bila u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu „Navip“ AD Beograd, Zemun u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 286/12 od 15.05.2012. godine. U tom trenutku stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala, a potraživanje tužilje iz radnog odnosa potiče iz perioda nakon privatizacije preduzeća. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11) Republika Srbija je odgovorna za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa pretežno društvenim kapitalom, dok po praksi Ustavnog suda RS propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postuku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine). Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju poslodavac tužilje nije bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom u relevantnom periodu, to se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu. Naime, samo ukoliko se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanje tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom nenamirenog potraživanja u visini priznatnog potraživanja u stečajnom postupku. Međutim, ovde to nije slučaj, jer je poslodavac tužilje, kako je u konretnom slučaju utvrđeno privatizovan 02.11.2001. godine sa udelom od 100% privatnog kapitala, a potraživanje tužilje odnosi se na period nakon tog datuma. Zato je neosnovan zahtev tužilje za isplatu materijalne štete s obzirom na to da ne postoji objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu pričinjenu zaposlenom prema subjektu privatizacije koji nije bio sa većinskim udelom društvenog i državnog kapitala u vreme kada je nastala obaveza isplate ovih potraživanja.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 153. stav 1, 154, 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu od strane pravobranilaštva u iznosu od 6.000,00 dinara, sastav žalbe i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih radnji. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković