Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 791/18 od 02.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 1117/15 od 06.11.2017. godine. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408., Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Tužilac u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 1. tačka 12. Zakona o parničnom postupku međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je otac tuženog a predmetne nepokretne i pokretne stvari su vlasništvo tuženog osim kamiona marke „Mercedes“ koji je tuženi prodao. Nesporno je da između parničnih stranaka nisu sačinjeni pisani ugovori o poklonu. Tužilac je vlasnik firme koja se bavi iskopom zemlje dok je tuženi vlasnik firme koja se bavi auto prevozom, pa su te dve firme međusobno sarađivale. Svoj tužbeni zahtev u ovoj parnici tužilac zasniva na tvrdnji da je sve predmetne nepokretnosti i pokretne stvari kupio svojim novcem, a na ime tuženog. Tužbu sudu podneo jer su se odnosi između njega i tuženog bitno poremetili. Tuženi tvrdi da je sve nepokretne i pokretne stvari koje su predmet ovog spora kupio lično, novcem koji je sam zaradio imajući u vidu da je od svoje 16 godine radio u firmi tužioca i zarađivao novac a da je tokom 2008. godine osnovao svoju firmu, koja dobro posluje. Odnosi između njega i njegovog oca su se poremetili tokom 2013. godine kada je tužilac optužio svoju suprugu, da ga vara pa je prebio „skoro do smrti“, a zbog čega je pokrenut postupak protiv tužioca, za nasilje u porodici. Tužilac je tuženog prijavio Policijskoj upravi za Grad Beograd dana 25.06.2015. godine da ga, posle svađe sa suprugom, učestalo prati, progoni i preti mu da će ga ubiti. Tuženi je sporio da je tužioca presretao na ulici i pretio mu, ukazujući da su prijave koje je tužilac podnosio protiv njega bile lažne. Takođe se izjasnio da mu otac nikada ništa nije poklonio nego da mu je samo pomogao da radi i zaradi novac.Tužilac nije dokazao da je tuženom poklonio predmetne pokretne stvari i novčani iznos od 20.000,00 evra.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca za opoziv ugovora o poklonu, imajući u vidu da usmeni ugovor o poklonu nepokretnosti ne proizvodi pravno dejstvo kada se radi o ugovoru o prometu nepokretnosti za koji je propisana pisana forma, pri čemu je nesporno da tužilac, pre tuženog nije bio upisan kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, dok u pogledu pokretnih stvari, tužilac nije sudu pružio dokaze iz kojih bi se sa sigurnošću moglo da utvrdi da je tuženom poklonio novac i predmetne pokretne stvari.

Ugovor o poklonu je neimenovan ugovor na koji se primenjuje paragraf 561 Srpskog građanskog zakonika, shodno Zakonu o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“ broj 86/46 ... 96/47), a ugovor o poklonu koji za predmet ima nepokretnost, predstavlja ugovor o prometu nepokretnosti, što znači da je neophodno da bude zaključen u pisanoj formi, shodno odredbi člana 2. u vezi odredbe člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokrtnosti („Službeni glasnik RS“ br 42/98), što ovde nije slučaj.

Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, shodno odredbi člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja, shodno stavu prvom odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku.

Nižestepeni sudovi su, pravilnom primenom materijalnog prava i pravila o teretu dokazivanja propisanog citiranom odredbom Zakona o parničnom postupku, zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan pošto on bitne činjenice na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev, nije dokazao.

Navodima revizije tužioca o tome da se ovde radi o izvršenom ugovoru o poklonu pa da nedostatak forme ne može da vodi zaključku da je isti bez dejstva, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Ovo zbog toga što je nesporno da tužilac nije bio vlasnik niti nepokretnosti niti pokretnih stvari koje su predmet ove parnice već se njegov tužbeni zahtev zasniva na činjenici da je tuženom poklonio novac kojim su te stvari pribavljene. Međutim, tu činjenicu tužilac nije dokazao, a bio je dužan shodno odredbi člana 228. Zakona o parničnom postupku kojim je propisano da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa tim zakonom.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić