Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 3925/19 od 20.05.2020. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke, tako što je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 22.260,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilja je blagovremeno izjavila revizije (07.08.2020. i 14.08.2020. godine) zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizija u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnim revizijama tužilje radi ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana kao korisnika finansijskih usluga.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o revizijama na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da su revizije tužilje osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključila ugovor o stambenom kreditu 25.07.2008. godine kojim su odobrena sredstva kredita u dinarskoj protivvrednosti od 28.800 evra, po srednjem kursu NBS na dan uplate sredstava na račun prodavca nepokretnosti za čiju kupovinu su sredstva odobrena. U članu 5. ugovora korisnik je obavezan da plati banci pre puštanja kredita u tečaj sledeće naknade: jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 0,50% od iznosa odobrenog kredita u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za evro važećem na dan plaćanja; jednokratnu naknadu na ime administrativnih troškova podnošenja zahteva za osiguranje kod Nacionalne korporacije u iznosu od 30 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za evro važećem na dan plaćanja i premiju osiguranja u visini od 3,75% od iznosa odobrenog kredita. Tužilja je postupila po navedenoj odredbi ugovora i 17.07.2008. godine tuženoj je uplatila ukupan iznos od 62.003,01 dinar, pri čemu je u bitnim elementima otplate kredita koji su osigurani kod NKOSK predviđeno da troškovi iznose 11.209,61 dinar.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da su ništave odredbe ugovora o kreditu o jednokratnoj naknadi za obradu kreditnog zahteva i administrativnim troškovima podnošenja zahteva za osiguranje kod Nacionalne korporacije (član 5. stav 1. tačka 1. i 2.), pa je tužena obavezana da tužilji vrati primiljeno po tom osnovu u smislu članova 210. i 214. ZOO. Međutim, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan u delu za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe o naknadi premije osiguranja u visini od 3,75% od iznosa odobrenog kredita (član 5. stav 1. tačka 3.), jer po stanovištu nižestepenih sudova navedena odredba nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima i u skladu je sa Zakonom o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, pa tužilja nema pravo na vraćanje datog po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova u pobijanom delu zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Po članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06) koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Na osnovu tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: 1) podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i 2) podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope u koje spada premija osiguranja ili druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita (alineja 3.). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu (tačka 5. stav 3.). Pored toga po odredbi tačke 7. stav 2. navedene Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun (u koje spada premija osiguranja).

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilja je kao korisnik kredita 17.07.2008. godine (pre zaključenja predmetnog ugovora) uplatila tuženoj (pored ostalog) iznos od 53.399,73 dinara na ime premije osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita. Međutim, tužena nije dokazala da je ova obaveza jasno predočena tužilji kao korisniku kredita u predugovornoj fazi (ponuda) iskazivanjem ove vrste troškova kredita u procentualnom i nominalnom iznosu, u skladu sa odredbama tačke 5. navedene Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite. Naime, ugovor o kreditu može sadržati obavezu korisnika kredita da plati premiju osiguranja kod NKOSK, ali ova obaveza mora biti jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi (ponuda), kao podatak koji se ne uključuje u obračun efektivne kamatne stope, tako da korisnik nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. Naknada premije osiguranja se obračunava u procentualnom iznosu od vrednosti kredita, a u obrascu ponude se iskazuje i u nominalnom iznosu. Tužena banka nije ni u pregledu bitnih elemenata otplate kredita označila podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (u koje spada i premija osiguranja), odnosno iznos obaveze u procentualnoj i nominalnoj vrednosti. Naprotiv, prema utvrđenom činjeničnom stanju u pregledu bitnih elemenata otplate kredita iskazani su samo troškovi koje klijent treba da plati, a koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope u iznosu od 11.209,61 dinar, dok je tužilja na ime troškova kredita uplatila ukupno 62.003,01 dinar. Zato je predmetna ugovorna odredba ništava, pa tužilja osnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina troškova je odmerena na ime traženih troškova za sastav tužbe od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara i za sastav revizije 12.000,00 dinara sve prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme presuđenja. Tužilji pripadaju i opredeljeno traženi troškovi na ime sudske takse za tužbu i prvostepenu presudu po 4.380,00 dinara, za reviziju 8.072,00 dinara i revizijsku odluku 12.108,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić