Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je u svojstvu advokata, zastupao tužioca u stečajnim postupcima ''Beogradske banke'', ''Beobanke'', ''Jugobanke'' i ''RTB Bor'', u periodu od 01.06.2004. godine do 31.12.2015. godine, kada je likvidacioni upravnik tužioca bio VV. U stečajnim postupcima koji su vođeni nad Beogradskom bankom a.d., Jugobankom a.d., 25.03.2004. godine formiran je Odbor poverilaca čiji je jedan od članova bio i tužilac, koga je zastupao tuženi. Tuženi je sa tužiocem ugovorio honorar za zastupanje 18.11.2005. godine, koji je prethodni likvidacioni upravnik tužioca potvrdio Sporazumom od 09.01.2006. godine. Potvrđenim Sporazumom o isplati honorara od 09.01.2006. godine, likvidacioni upravnik tužioca VV je odredio da će tužilac platiti advokatu realne troškove koje je imao u stvarima zastupanja, a koji uključuju troškove zastupanja tužioca, sudske troškove, troškove prevođenja, troškove ekspertize i druge troškove, a za postupke van Beograda, takođe troškove prevoza i dnevnica, sve po realnoj vrednosti konvertovanoj u evre, uvećanoj za 10% na ime troškova za manipulaciju i bankarske troškove. U tački 2. Sporazuma, ugovoreno je da tuženi ima pravo na naknadu za svaku radnju preduzetu u svojstvu zastupnika tužioca kod sudova u zemlji, državnih organa, stečajnih organa i ostalih entiteta, a da se advokatu honorari obračunavaju u skladu sa tarifom advokata u Srbiji koja se odnosi na fizička i pravna lica a u predmetu ''GG'' ..., u skladu sa advokatskim tarifama u Bosni i Hercegovini, uvećanim za 30%. U tački 3. Sporazuma, ugovoreno je da u slučaju da neko potraživanje bude priznato i naplaćeno na prinudni način, dobrovoljno, putem kompenzacije, odricanjem od duga, cesijom potraživanja trećem licu ili bilo kojim drugim putem, biće dodeljena naknada za rezultat advokatu i to za svaki od postupaka ili prijavljenih potraživanja po sledećim stopama: do 100.000 evra naknadu u visini od 10%, preko 100.000 evra do 500.000 evra u visini od 5%, preko 500.000 evra do 2.500.000 evra u visini od 2,5% i preko 2.500.000 evra u visini od 1,25%. Izmenama Sporazuma od 09.12.2009. godine, likvidacioni upravnik tužioca VV obavestio je tuženog da, kao zastupnik tužioca, počev od 01.01.2010. godine ima pravo na naknadu za svaku radnju preduzetu u svojstvu zastupnika tužioca kod sudova u zemlji, državnih organa, stečajnih organa, odbora poverilaca, Agencije za osiguranje depozita i ostalih entiteta u Srbiji, uključujući i sastavljanje izveštaja koji se odnose na aktivnost likvidacionog upravnika i da će tuženi dobiti honorar u iznosu od 3.000 evra mesečno, uvećan za TVA takse. U slučaju naplate bilo kog potraživanja i na bilo koji način, tuženom pripada i nagrada za rezultat u procentu koji je određen prema vrednosti naplaćenog potraživanja, dok u preostalom delu ugovor ostaje neizmenjen. Likvidacioni upravnik tužioca VV je uputio 13.11.2015. godine dopis tuženom u kom je, između ostalog, naveo da će njegovo imenovanje, kao likvidatora biti završeno 31.12.2015. godine i da mu, posle toga neće biti produžen mandat jer je dobio naredbu da završi likvidaciju tužioca pre tog datuma. Takođe je naveo da su interesi tuženog već očuvani shodno njihovom dogovoru i da je likvidacioni upravnik „budžetirao“ u okviru likvidacije koju on predlaže, iznos honorara tuženog od 172.500,00 evra (+PDV) prema valorizaciji aktive tužioca na taj dan, što ukupno iznosi 207.055,42 evra. Prethodni likvidacioni upravnik tužioca VV je 27.11.2015. godine dao nalog za isplatu iznosa od 207.055,42 evra tuženom, koji mu je i isplaćen na njegov račun otvoren za tu svrhu u banci na ... . Prema ugovoru o transferu potraživanja od 01.12.2015. godine, zaključenom između tužioca, kao cedenta i tuženog kao cesionara, predmet ugovora je ustupanje dospelog potraživanja koje tužilac ima u skladu sa odlukom Trgovinskog suda u Beogradu St 59/10 od 10.12.2013. godine, kojim je dozvoljena prva rata poveriocima II ranga od 3,2% od 1.794.595,19 USD i 4.611,28 USD sa kamatom koji iznosi su potraživanje DD i ĐĐ u likvidaciji, na osnovu presude Trgovinskog suda u Beogradu P 13707/10 od 11.11.2011. godine. Presudom Okružnog suda u Parizu RG 17/03037 od 27.10.2021. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca EE podnet protiv tuženih BB i VV i utvrđeno da se proglašava ništavim ugovor o preuzimanju duga od 01.12.2015. godine, te su tuženi obavezani da tužiocu solidarno plate 30.000 evra, kao i troškove postupka u iznosu od 3.000 evra. Prilikom revizije računa tužioca za 2015. godinu od strane Kancelarije za računovodstvenu ekspertizu O.D.P. ''...'', 24.03.2016. godine sačinjen je izveštaj o tome da je tuženi fakturisao tužiocu mesečne honorare za 2015. godinu koji su mu i isplaćeni u ukupnom iznosu od 35.400 evra, odnosno za prvih devet meseci 2015. godine po 3.600,00 evra mesečno i 3.000 evra za mesec oktobar 2015. godine. Honorar koji se odnosi na rezultat isplaćen je 28.11.2015. godine tuženom u banci na ... u iznosu od 207.055,42 evra. Generalna skupština akcionara tužioca je 16.01.2016. godine imenovala novog likvidacionog upravnika ''ŽŽ'' i nakon toga je 20.01.2016. godine Agencija za osiguranje depozita, kao stečajni upravnik Beogradske banke a.d. Beograd, u stečaju, potpisala ugovor o cesiji potraživanja, kao cesionar, a 19.02.2016. godine isti ugovor o cesiji potpisao je novi likvidacioni upravnik tužioca, dok je navedenim ugovorom izvršena kompenzacija potraživanja cedenta i cesionara, tako što su ugovorne strane izvršile obračun svojih potraživanja i konstatovale kompenzaciju koja se vrši između njih do najmanjih iznosa i to: potraživanje cedenta na ime ovog ugovora u iznosu od 1.438.454,00 evra (od Jugobanke 1.006.494,80 evra, od Beobanke 260.092,59 evra i od RTB Bor 171.867,27 evra) i potraživanje cesionara na ime likvidacije cedenta u iznosu od 5.926.541,58 evra. Navedeni ugovor o cesiji izmenjen je aneksom br. 2 u pogledu preciziranja načina i obima ustupanja, s tim da nije prethodno sačinjen planirani aneks br. 1 ugovora koji je trebalo da identifikuje potraživanja, jer su strane od njega odustale. Poslovno ime tužioca očev od 25.04.2018. godine, prema zapisniku sa mešovite generalne skupštine tužioca glasi AA. Tuženi je obavešten 17.02.2016. godine da se od tog dana pa nadalje smatra da su mu otkazana ovlašćenja „koja mu je dao gospodin VV“, prethodni likvidacioni upravnik tužioca i da su mandati tuženog za postupanje prema odborima okončani, pa je od njega traženo da dostavi konačnu fakturu za troškove i honorar, što je prema overenom prevodu mejla koji je tuženi uputio advokatu ZZ 23.02.2016. godine, učinjeno u odnosu na honorare za zastupanje u mesecu januaru i februaru 2016. godine. Tuženi se izjasnio da su pregovori vođeni između njega i likvidatora tužioca VV u drugoj polovini 2015.godine, o tome šta će se dogoditi sa njegovom nagradom za uspeh u procentima, prema Sporazumu od 09.01.2006. godine, jer se okončanjem postupka likvidacije nad tužiocem neće moći da čeka naplata priznatih potraživanja. S obzirom da su sva priznata potraživanja u iznosu od 89.208.931,46 evra preneta na Beogradsku banku, primenom Sporazuma od 09.01.2006. godine- tačke 3, nagrada tuženog za uspeh bi iznosila 1.250.000 evra, s tim što je bilo jasno da ukupno priznata potraživanja tužioca, koja su preneta, neće biti naplaćena u celosti. Otuda je likvidator izvršio procenu prema kojoj je tuženom trebalo da pripadne iznos od 207.055,42 evra, koji mu je i isplaćen.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da iznos od 207.055,42 evra koji je uplaćen tuženom od strane tadašnjeg likvidacionog upravnika tužioca, 27.11.2015. godine, nema osnov u primeni, u skladu sa tačkom 3. Sporazuma koji je tužilac zaključio sa tuženim u vezi sa isplatom nagrade i da se u konkretnom slučaju radi o institutu sticanja bez osnova, u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, pa je tuženog obavezao da taj iznos vrati tužiocu sa kamatom od dana sticanja 28.11.2015. godine. Pri tom je prvostepeni sud imao u vidu da je tuženom opozvano punomoćje pre zaključenja ugovora o cesiji 19.02.2016. godine, u odnosu na potraživanje u pogledu banaka u stečaju, zbog čega sporna isplata u korist tužioca nije imala osnov u potpisanom Sporazumu.

Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda ukazujući da iz obraćanja tadašnjeg likvidacionog upravnika tužioca tuženom se ne može zaključiti da je dat nalog za isplatu predmetnog iznosa za koji smatra da nije dužan da plati, već naprotiv, da likvidacioni upravnik uverava tuženog da je, u skladu sa njihovim dogovorom, „budžetirao“, u okviru likvidacije koju prilaže, iznos honorara tuženog od 172.500 evra + PDV. Po stanovištu drugostepenog suda, to ne ukazuje na plaćanje nečega za šta je likvidacioni upravnik smatrao da ne treba da plati. S tim u vezi, drugostepeni sud nalazi da kod činjenice da prema Sporazumu parničnih stranaka isplata nagrade nije bila predviđena pre nego što je neko potraživanje priznato, a zatim plaćeno i to na prinudni način, dobrovoljno, putem kompenzacije, odricanjem od duga, cesijom potraživanja trećem licu ili bilo kojim drugim putem, kao preduslov za isplatu nagrade, a to je iznos nagrade od 207.055,42 evra isplaćen 28.11.2015. godine tuženom, kada nisu bili ispunjeni za isplatu nagrade, sledi da je tuženi, kao nesavesni sticalac u obavezi da plati kamatu na iznos neosnovanog stečenog novčanog iznosa od dana uplate 28.11.2015. godine, na osnovu odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o zateznoj kamati na dosuđeni iznos glavnog duga pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, u pogledu isplate kamate, te je prvostepena presuda u tom delu preinačena tako što je tuženi obavezan da dosuđenu zakonsku zateznu kamatu isplati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo pri odlučivanju o glavnom potraživanju i kamati, a drugostepeni sud pri odlučivanju o valuti za isplatu kamate.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi. Na osnovu odredbe člana 211. istog Zakona, ko izvrši uplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu. Obim vraćanja propisan je u odredbi člana 214. Zakona o obligacionim odnosima tako što kad se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi, platiti zatezna kamata i to: ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

U konkretnom slučaju, tadašnji likvidacioni upravnik tužioca, VV, je izvršio procenu iznosa koji je tuženom trebalo da pripadne na osnovu Sporazuma od 09.01.2006. godine i izmeni tog Sporazuma od 09.12.2009. godine, od naplate u korist tužioca potraživanja prema bankama u stečaju u Srbiji, pa je predmetni iznos od 207.055,42 evra plaćen tuženom 27.11.2015. godine. Međutim, tuženom je opozvano punomoćje 17.02.2016. godine, pre zaključenja ugovora o cesiji (19.02.2016.godine) zbog čega tuženi nije učestvovao u zaključenju tih ugovora, pa mu ne pripada nagrada u iznosu koji mu je unapred uplaćen, a koji je predmet ovog spora. To znači da je tuženi predmetni iznos stekao bez pravnog osnova, pa je dužan da ga tužiocu vrati, na osnovu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, sa kamatom od dana sticanja po odredbi člana 214. istog Zakona, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da je trebalo da sudovi primene odredbu člana 211. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tužilac znao da nije dužan da plati tuženom nagradu po ranijim sporazumima koji su podrazumevali završetak likvidacije po naplati utvrđenih potraživanja. Suprotno tim navodima revizije tuženog, nižestepeni sudovi su utvrdili da se iz obraćanja tadašnjeg likvidacionog upravnika tužioca ne može da zaključi da je on dao nalog za isplatu iznosa za koji smatra da nije dužan da plati, već naprotiv, da uverava tuženog da je u skladu sa njihovim dogovorom „budžetirao“ u okviru likvidacije koju prilaže iznos honorara tuženog od 172.500 evra + PDV, što ne ukazuje na plaćanje nečega za šta je likvidacioni upravnik smatrao da ne treba da plati.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić