Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se navodima revizije ukazuje nije propisana kao revizijski razlog odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u listu nepokretnosti ... KO ..., tuženi je upisan kao nosilac prava javne svojine sa udelom 1/1 na prizemnoj porodičnoj stambenoj zgradi u ... na adresi Ulica ..., koji objekat je preuzet iz zemljišnih knjiga. Korisnik ove nepokretnosti bilo je Gradsko stambeno preduzeće Beograd čiji je osnivač tuženi, na osnovu zaključenog ugovora o razmeni u januaru 1973. godine. Predmet ugovora o razmeni je pravo davanja stanova na korišćenje, a Gradsko stambeno preduzeće je predmetnu nepokretnost koristilo kao svoj poslovni prostor za obavljanje poslovne delatnosti. Tužilac je pravni sledbenik nekadašnjeg Gradskog stambenog preduzeća u čijem je sastavu poslovao i OOUR za stambeno privređivanje Zemun, koji je 30.06.1989. godine, zbog usklađivanja sa odredbama Zakona o preduzećima u registru Trgovinskog suda u Beogradu upisan kao preduzeće „Compact“ sa sedištem u ..., Ulica ..., a kasnije (takođe zbog usklađivanja za zakonskim odredbama) preduzeće je upisano kao Komunalno društvo preduzeće za održavanje zgrada i stanova „Kompakt“ na istoj adresi. Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu od 16.04.2003. godine, ovo Komunalno preduzeće organizovano je kao akcionarsko društvo sa sedištem u Zemunu u ulici ... Tužilac je sa svojim pravnim prethodnikom u nesmetanoj državini predmetne nepokretnosti od januara 1973. godine kada je izvršena razmena prava korišćenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev utvrđujući da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za sticanje prava korišćenja na predmetnom objektu u javnoj svojini putem održaja. Po stanovištu prvostepenog suda tužilac je stekao pravo korišćenja redovnim održajem (član 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa) na osnovu ugovora o razmeni i protekom roka od deset godina, nakon brisanja zabrane da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem (Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima „Službeni list SRJ“ broj 29/96), a pre stupanja na snagu Zakona o javnoj svojini. Po stanovištu drugostepenog suda i u slučaju osporavanja zakonitosti tužiočeve državine, ispunjeni su uslovi za sticanje prava korišćenja vanrednim održajem po članu 28. stav 4. navedenog zakona, jer je tužilac, najpre kao organizacija udruženog rada u sastavu Gradskog stambenog preduzeća, a kasnije kao samostalno organizovano komunalno preduzeće, odnosno privredno društvo od 1973. godine, pa do danas u posedu predmetne nepokretnosti koju koristi, kao sedište za obavljanje svoje registrovane delatnosti.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešenu primenu materijalnog prava zbog čega činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ broj 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“ 29/96 i „Službeni glasnik RS“ broj 115/05) koji je stupio na snagu 01.09.1980. godine, propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina (član 28. stav 2.), a savestan držalac nepokretnosti na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 4.). Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj (član 30. stav 1.) pri čemu se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su pravni prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci (član 30. stav 2.). Prema članu 72. stav 2. i 3. navedenog zakona, državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, kao i da se savesnost državine pretpostavlja.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima („Službeni list SRJ“ broj 29/96) brisana je odredba člana 29. navedenog zakona, kojom je bilo propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem. Imajući u vidu navedeno tek od stupanja na snagu navedenih zakonskih izmena (04.07.1996. godine) može se steći pravo svojine održajem i na društvenoj, kasnije državnoj svojini i tek od tada teku rokovi propisani navedenim odredbama člana 28. ovog zakona.

Pravo korišćenja koje je postojalo kao pravo privrednog subjekta u društvenoj svojini na stvarima u društvenoj svojini nije se moglo steći održajem, već je njegov prelaz sa jednog titulara društvene svojine na drugog titulara bio regulisan posebnim zakonskim odredbama. Izuzetak od navedenog pravila postoji u slučaju sticanja prava korišćenja održajem na zemljištu, s obzirom da je posle donošenja Zakona o planiranju i izgradnji dozvoljena konverzija prava korišćenja zemljišta (član 102.) po kome se pravo korišćenja na građevinskom zemljištu pretvara u pravo svojine bez naknade, pa se institut održaja u tom slučaju može po analogiji primeniti i na pravo korišćenja.

Pravo korišćenja poznaje i važeći Zakon o javnoj svojini, koje titular javne svojine može preneti na treća lica, odnosno koje jedinice lokalne samouprave imaju po odredbama zakona. Po članu 19. tog zakona korisnici stvari u javnoj svojini su: državni organi i organizacije; organi i organizacije autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave; javna preduzeća, društva kapitala čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao i njihova zavisna društva, na osnovu ugovora zaključenog na osnovu akta nadležnog organa, a kojim nisu prenete u svojinu tog javnog preduzeća, odnosno društva. Stvari u javnoj svojini mogu se dati na korišćenje i ostalim pravnim licima, koncesijom ili na drugi način predviđen zakonom. Pravo javne svojine i pravo korišćenja na nepokretnostima u javnoj svojini upisuju se u javne knjige o nepokretnostima i pravima na njima, u skladu sa zakonom kojim se uređuje upis prava na nepokretnostima (član 25.).

U konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva je utvrđenje prava korišćenja na prizemnoj porodičnoj zgradi koja se koristi kao poslovni prostor i upis prava korišćenja u katastar nepokretnosti koji vodi RGZ – SKN Zemun, bez dalje saglasnosti tuženog, koji je zasnovan na činjeničnim navodima da je predmetnu nepokretnost steklo Gradsko stambeno preduzeće Beograd, po osnovu ugovora o razmeni, a zatim tužilac podelom tog preduzeća 13.04.1990. godine, kada je nastalo JKP „Compact“ sa sedištem u ... u Ulici ... i od tada posluje, s tim što je u postupku privatizacije postalo akcionarsko društvo. Ugovorom o razmeni prava korišćenja, zaključen 1973. godine je konstatovano da se prenosi samo pravo davanja stanova i stambene zgrade na korišćenje dok se u ostala prava istim ne dira. Osnivač Gradskog stambenog preduzeća Beograd je tuženi i u okviru tog preduzeća je poslovalo više Osnovnih organizacija udruženog rada za stambeno privređivanje, pored ostalih OOUR za stambeno privređivanje Zemun, koja je poslovala u ... Ulica ..., do promene sedišta i usklađivanja sa Zakonom o udruženom radu 30.04.1980. godine. U regristru Trgovinskog suda u Beogradu na osnovu rešenja od 13.04.1990. godine upisano je Preduzeće za održavanje zgrada i stanova „Compact“ sa potpunom odgovornošću ..., ..., koje je nastalo podelom Komunalnog preduzeća za održavanje zgrada i stanova Beograd sa potpunom odgovornošću Beograd, Danijelova 32.

Sledom navedenog, ne može se prihvatiti za sada kao pravilno stanovište nižestepenih sudova o spornoj činjenici pravnog sledbeništva tužioca nakon podele Komunalnog preduzeća u pogledu predmetne nepokretnosti, a zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene sve bitne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva, a tiču se uslova za sticanje prava korišćenja na predmetnoj zgradi propisanih Zakonom o javnoj svojini.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković